Купац који је благовремено и уредно обавестио продавца о материјалном недостатку купљене ствари има право да захтева од продавца да недостатак уклони или да му преда другу ствар без недостатка или да захтева снижење цене или да изјави да раскида уговор. наравно, купац има право да захтева и накнаду штете.
Постоје опречна схватања да ли купац има потпуну слободу у избору начина којим ће захтевати да се уклони материјални недостатак.
Према једном схватању које се заступа у правној теорији / Перовић, Облигационо право, Бгд. 1980. стр. 397. Ðорђевић - Станковић, Облигационо право, Бгд. 1987. стр. 267 / купац је потпуно слободан у избору начина за уклањање материјалног недостатка ствари, према другом схватању /Визнер, Коментар закона о обавезним односима, Згб. 1979. стр. 1628л., Капор, Коментар закона о облигационим односима, Бгд.1983. стр. 1.303 / купац мора претходно тражити уредно испуњење уговора или снижење цене па тек ако се тиме не уклони материјални недостатак може тражити раскид уговора.
Сличан став, са мањим модалитетима, заступа и проф.
Радишић / Облигационо право Бгд. стр. 139./.
У судској пракси /Правно схватање грађанског одељења Врховног суда Србије од 29. јануара 1991. године/ изражено је становиште да купац мора претходно захтевати да се недостатак уклони или преда друга ствар без недостатка, па ако тај захтев не буде испуњен у разумном року, купац може захтевати или снижење цене или раскинути уговор.
Примењујући ова правила појавила су се различита схватања у судској пракси, да ли суд може одлучити да се материјални недостатак уклони на други начин ако закључи да начин изабран од стране купца /који је предмет тужбеног захтева/ у датим околностима није правилан.
Наиме, присталице схватања да суд није везан изабраним начином полазе од схватања да правила о одговорности за материјалне недостатке спадају у домен материјалног права што овлашћује суд да по службеној дужности пази на њихову примену.
Према том схватању суд је овлашћен да одреди најпогоднији начин којим ће се уклонити материјални недостатак, без обзира да ли је он идентичан са захтевом купца.
Супротно схватање да је примат захтеву купца, па суд може само да усвоји или одбије захтев купца као тужиоца.
Учесници саветовања у Савезном суду једногласно су прихватили становиште да је суд везан захтевом купца.
При томе се има у виду да се норме материјалног права, ако су предмет спора, остварују у парничном поступку применом правила тог поступка.
Та правила налажу суду да одлучује у границама захтева који су стављени у поступку, што је последица начела диспозиције странака.
Према томе суд је овлашћен да одлучује само о захтеву који је предмет спора.
Ако купац није правилно одредио начин за уклањање материјалног недостатка, па због тога није истакао тужбени захтев који у датим околностима припада купцу, суд може такав захтев само да одбије, али није овлашћен да одреди да се материјални недостатак уклони на други начин, ако тај други начин није истакнут у тужбеном захтеву.