Првостепеном пресудом оптужени је због убиства своје супруге оглашен кривим за кривично дело из члана 47. став 1. КЗС.
Оспоравајући у жалби да је оштећену лишио живота са умишљајем, бранилац тврди да је то учинио у стању јаке раздражености и на мах, јер кад га је оштећена тешко вређала након што ју је замолио да ућути и да ће је ударити, ударио неколико пута чекићем у главу када је она пала и након тога умрла.
Налазом и мишљењем судског вештака утврђено је да је оптужени у основи емотивна, лабилна, незрела личност са ниском толеранцијом на фрустрационе околности, да је у време самог догађаја постојало једно кумулирано незадовољство брачним односима, с једне стране, а са друге стране то је актуелизовано афектом срџбе након вербалног контакта са сада покојном, што је све скупа смањивало његову способност да схвати значај својих дела и да управља својим поступцима, али не и битно, што не спада у категорију јаке раздражености.
Оптужени је био у стању извесне узбуђености коју опредељује као доминантни афекат срџбе и нема ни индиција да је био у стању које би се могло назвати јаком раздраженошћу, изазваном тешким вређањем оштећене.
Са тих разлога, прихватајући налаз вештака, навод жалбе оптуженог да је дело извршио у стању јаке раздражености и да се у његовим радњама ради о кривичном делу убиства на мах и у члану 48. КЗС је неприхватљив, јер под тешким вређањем подразумева се такво вређање које по објективним мерилима, а не субјективној оцени самог учиниоца може проузроковати јаку раздраженост услед које овај без критичког расуђивања и на мах одлучује да изврши убиство.