Тужени је обвезан да тужиоцу исплати 4.000 ДЕМ, у динарској противвредности, по основу зајма из 1998. године. Тај зајам је био „осигуран“ споразумом странака да ће, у случају невраћања позајмљеног износа, тужилац постати власник одређених покретних ствари (машине за финалну обраду дрвета, абрихтера и машине за пропилисање дрвета). Општински суд је по претходној тужби истог тужиоца, одбио његов захтев да му тужени преда поменуте покретне ствари у својину и државину, јер се залогом не стиче својина већ обезбеђује намирење потраживања. У образложењу пресуде по тој тужби наведено је да је вредност дуга била 2.700 морака, а да је укупан дуг од 4.000 морака наметнут зеленашком каматом.Не осврћући се на своју ранију пресуду, Општински суд је у овој парници усвојио захтев тужиоца и обвезао туженог да врати 4.000 ДЕМ у динарској противвредности. Игнорисао је наводе тужене стране да му је већа обавеза наметнута принудом и претњом, сматрајући да су ово разлози рушљивости уговора који се могу, по члану 117. став 1. Закона о облигационим односима, користити у року од једне године од престанка разлога.Из чињеничног основа тужбеног захтева произлази, међутим, да се мане закљученог уговора могу тицати и његових зеленашких својстава, на шта указује и ранији предмет истих странака. Пошто то није оцењено, у ревизији се основано указује на погрешну примену материјалног права. Зеленашки уговор спада у ништаве правне послове, па његово побијање није орочено чланом 117. став 1. Закона о облигационим односима. То је и био разлог што је овај суд у смислу члана 395. став 1. ЗПП, укинуо обе нижестепене пресуде и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.Правилна примена материјалног права изискује да првостепени суд испита да ли закључени уговор о зајму има зеленашке елементе из члана 141. Закона о облигационим односима, и да - зависно од тога, узимајући у обзир своју ранију пресуду, поново одлучи о захтевима тужиоца.