Рјешењима првостепеног и другостепеног управног органа захтјев тужиоца за остваривање права на старосну пензију по Закону о пензијском и инвалидском осигурању војних осигураника („Службени лист СФРЈ“, бр. 7/85, 74/87 и 20/89), који је преузет као републички закон, коначно је одбијен као неоснован, уз образложење оба управна органа да је тужилац такав захтјев поднео 12. 10.1998. године. односно послије ступања на снагу федералног Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службене новине ФБиХ, „ број 29/98- ступио на снагу 31.07.1998. године) који је одредбама члана 156. став 1. прописао да са даном његовог ступања на снагу престају да се примјењују на територији Федерације прописи о пензијском и инвалидском осигурању који су се примјењивали до дана његовог ступања на снагу (31.07.1998. г.), ако истим није другачије уређено.Обзиром на овакве законске одредбе оба управна органа сматрају да је Закон о ПИО војних осигураника престао да важи са 31.07.1998. године и да се не може примијенити на поднесене захтјеве за признање права послије тог датума, јер су војни осигураници по федералном закону изједначени са осталим осигураницима и право на старосну пензију остварују у смислу чл. 30. -36. Закона о ПИО („Службени новине Федерације БиХ“, број 29/98) под истим условима као и остали осигураници, због чега првостепени орган захтјев тужиоца поднесен послије наведеног датума својим рјешењем одбија као неоснован, а тужени орган из истих разлога својим рјешењем његову жалбу изјављену против првостепеног рјешења.Суд налази да су овакве одлуке управних органа засноване на погрешном тумачењу и примјени материјалног права, што је имало за посљедицу да управни органи нису утврђивали одлучне чињенице за правилно рјешење пред-мета спора.Оба управна органа правилно су цитирали одредбе члана 156. став 1. федералног Закона о пензијском и инвалидском осигурању, али су из истих извели погрешним тумачењем правни закључак да је са даном ступања на снагу тог закона 31.07.1998. године престао да важи Закон о ПИО војних осигураника и да су послије тог датума војни осигураници по питању стицања права на старосну пензију изједначени са осталим осигураницима.Права из пензијског и инвалидског осигурања прије ступања на снагу федералног Закона о ПИО, на територији Федерације била су регулисана и остваривала су се на основу Закона о основним правима из ПИО („Службени лист СФРЈ“, бр. 23/82 до 44/90), који је преузет као републички закон, и Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени лист СР БиХ“, бр. 38/90, 22/91 и „Службени лист РБиХ“, број 24/92), као општих закона, те других закона и прописа који регулишу на другачији начин стицање и оствариван/е права из појединих области пензијског и инвалидског осигурања у односу на опште законе и који у односу на њих имају карактер специјалних закона односно прописа, а међу које спада и преузети републички Закон о ПИО војних осигураника. Примјена ранијих републичких закона, преузетих републичких закона и закона ХР - ХБ и других прописа на територији Федерације омогућена је уставним правилом из члана ИX. 5. (1) Устава Федерације Босне и Херцеговине („Службене новине Федерације БиХ“, бр. 1/94 и 13/97) о временском и просторном важењу ранијих закона и других прописа, који су били на снази на дан ступања на снагу тог Устава 30.03.1994. године. а према којем се ранији закони и прописи (СР БиХ, РБиХ и ХР - ХБ) могу примјењивати и послије ступања на снагу Устава уколико нису у супротности са њим на односе који нису регулисани законима и прописима Федерације, све док надлежни органи власти не одлуче другачије, односно све до доношења федералних закона и прописа, њиховог ступања на снагу и почетка примјене.Однос општег закона и специјалног закона (леx специалис), како у правном систему који је постојао прије успоставе Федерације тако и у успостављеном правном систему Федерације, мора се просуђивати према општеприхваћеном правном начелу да специјални закон дерогира (укида, ставља ван снаге) општи закон. Инверзија овог правног начела није могућа изузев у случају ако би исто законодавно тело било доносилац оба закона (општег и специјалног) и у општем закону децидно прописало да искључује примјену одређеног специјалног закона или појединих његових чланова којима се на другачији начин регулишу предметни правни односи, а што уствари не би представљало инверзију поменутог правног начела него измјену конкретног специјалног закона или неких његових одредби.Како је у одредбама: лана 156. став 1 федералног Закона о ПИО само уопштено наведено да се са даном његовог ступања на снагу на територији: федерације престају примјењивати прописи о пензијском и инвалидском осигурању који су се то тада примјењивали, ако истим законом није другачије уређено, у складу са напријед изложеним правним односом општег и специјалног закона, правилним тумачењем цитираних законских одредаба може се једино закључити даје са 31.07.1998. године када је .тупио на снагу наведени федерални закон престала примјена само општих закона који су регулисали стицање, остваривање и престанак права из пензијског и инвалидског осигурања на територији Федерације, зато су (преузети) републички закон о основним правима из ПИО и републички Закон о ПИО, али не и примјена специјалних: закона (републичких и федералних) који на другачији начин регулишу исту правну материју за поједине осигуранике. С обзиром на то ступањем на снагу федералног Закона о ПИО није престала примјена (сада) републичког Закона о ПИО бројних осигураника као специјалног закона, па ни других републичких или федералних специјалних закона из области пензијско - инвалидског Осигурања (као напр.члан 58. Закона о унутрашњим пословима ФБиХ „Службени новине федерације БиХ“, бр. 1/96 и 19/98, члан 219. закона о одбрани ФБиХ „Службени новине Федерације БиХ“, број 15/96) све док се одговарајућим законом не регулишу права осигураника која су предмет специјалних закона и прописа. Потврду исправности оваквог правног тумачења суд налази и у одредби члана 1. Уредбе Владе ФБиХ о повољнијим условима за стицање права на старосну пензију војних осигураника Војске Федерације БиХ, којом се привремено уређује право војних осигураника на старосну пензију до доношења одговарајућег закона, при чему се имају у виду професионална војна лица (члан 2. Уредбе) односно војни осигураници из члана 8. тачка 2. федералног Закона о ПИО, а из чега произилази да права тих осигураника нису регулисана овим федералним законом него да их треба регулисати одговарајућим законом који ће имати карактер специјалног закона у односу на федерални Закон о ПИО.Како се права из пензијског и инвалидског осигурања стичу и доспијевају са даном испуњења услова прописаних законом, а од датума подношења захтјева зависи само од када се може подносиоцу захтјева признати право на и|плату пензије, основани су тужбени наводи тужиоца да би му припадало право на старосну пензију као активном војном лицу (према стању у спису као поручнику) са даном разрешења војне службе (према стању у спису 1. или 15.03.1998. године), по Закону о ПИО војних осигураника ако је са даном разрешења и престанка својства војног осигураника испуњава и услове за признање права по том закону, што управни органи због погрешне примјене закона, из свих напријед изнесених разлога, нису утврђивали.Зато је овај суд тужбу уважио и примјеном члана 38. став 3. Закона о управним споровима одлучио као у диспозитиву, како би управни органи у наставку поступка донијели закониту одлуку о захтјеву тужиоца након што поступе у складу са примједбама овог суда.