Првостепени суд је на конкретан случај правилно применио одредбу чл. 1026. ст. 2. ЗОО. Поверилац који је пристао на упут од његовог дужника може захтевати од упутиоца да му испуни оно што му дугује само ако није добио испуњење од упућеника у време одређеног у упуту. Како уговором о асигнацији тужени - асигнат као упућеник, није прихватио обавезу да плати за рачун упутиоца - асигната и камату тужиоца као примаоцу упута - асигнатару, нити је у уговору одређено време испуњења обавеза од стране туженог као упућеника, то је правилна одлука да није основан захтев тужиоца према туженом на име обрачунате камате. Ако асигнат не испуни или лоше испуни обавезу из асигнације, асигнатар је дужан да се за правило испуњење обавезе ослони на основни правни посао који постоји између њега и асигната.Стога је неоснован жалбени навод тужиоца да је тужени - асигнат као упућеник био у обавези да измири и камате које следују због благовременог неиспуњења преузете обавезе по Уговору о асигнацији. Тужилац свој захтев може поставити према асигнанту односно предузећу као свом дужнику из основног уговора.