Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић, мр Милан Марковић и Милан Станић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ангелине Марковић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. јула 2012. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Ангелине Марковић и утврђује да је у парничном поступку који се водио пред Првим општинским судом у Београду у предмету П. 4339/04, а сада се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 45503/10, повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разузмном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у осталом делу уставна жалба одбацује.

2. Налаже се Првом основном суду у Београду да предузме све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.

Образложење

1. Ангелина Марковић из Београда је 4. фебруара 2010. године поднела Уставном суду уставну жалбу због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у поступку који се водио пред Првим општинским судом у Београду у предмету П. 4339/04. Подноситељка је истакла да су јој повређена и уставна права из чл. 21,22,23, 25, 40. и 51. Устава.

Навела је да парнични поступак у предмету П. 4339/04 траје шест година "да се неумерено развлачи" чиме јој је повређено и право из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Такође је истакла да су се у поступку промениле четири судије и да није донета ни првостепена пресуда. Предлаже да Суд усвоји уставну жалбу и да наложи да се поступак пред надлежним судом оконча. Накнаду штете није тражила.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава, док је ставом 2. члана 82. Закона прописано да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.

У току поступка пружања уставносудске заштите поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Првог општинског суда у Београду П. 4339/04, а сада Првог основног суда у Београду П. 45503/10 утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Подноситељка уставне жалбе је 28. маја 2004. године поднела тужбу Првог општинском суду у Београду против Општине Стари град, ради утврђења права закупца стана. Пред Првим општинским судом у Београду је одржано 11 рочишта за главну расправу а осам рочишта није одржано (једно на захтев тужиље јер није био присутан њен пуномоћник, једно зато што вештаку није уручен поднесак туженог са примедбама на налаз, једно због спречености поступајућег судија, једно што нико није дошао на страни обе парничне стране, три зато што на страни тужене нико није дошао, једно због болести тужиље). Решењем Првог основног суда у Београду П. 45503/10 од 29. октобра 2010. године одређена је привремена мера којом је забрањено туженом отуђење или оптерећење непокретности, конкретног стана, која ће трајати до правноснажног окончања поступка. Одлучујући о жалби тужене Виши суд у Београду је решењем Гж.3745/11 од 25. маја 2011. године одбио као неосновану жалбу и потврдио решење Првог основног суда у Београду П. 45503/10 од 29. октобра 2010. године, о одређивању привремене мере.

Даље, поступак по тужбеном захтеву и даље траје пред првостепеним судом.

4. За оцену навода и разлога из уставне жалбе од значаја су следеће одредбе Устава и Закона:

Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), који се примењује на конкретан поступак прописано је: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року (члан 10. став 1.); да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10. став 2.); да је суд дужан да се стара да предмет спора свестрано претресе, да се поступак на одуговлачи и да се расправа по могућности доврши на једном рочишту (члан 312. став 2.). Период оцене разумне дужине трајања оспореног судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, ратионе темпорис, почео је да тече 8. новембра 2006. године, када је проглашен и ступио на снагу Устав Републике Србије, који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавно расправљање и одлучивање о његовим правима и обавезама у разумном року. Међутим, Уставни суд сматра да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, до када је предмет био нерешен преко две године, тако да је за оцену евентуалног постојања повреде права подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року битан цео протекли период, од дана подношења тужбе суду, 28. маја 2004. године.

Оцењујући до сада спроведени поступак у предметној грађанскоправној ствари, уважавајући при томе судску праксу и критеријуме Уставног суда, као и међународних институција за заштиту људских права, овај суд је утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава.

Уставни суд налази да надлежни судови у оспореном парничном поступку нису предузели све законске мере да се поступак ефикасно оконча и да се о тужбеном захтеву одлучи без непотребног одуговлачења, имајући у виду да поступак у коме ни првостепена одлука није донета траје осам година.

По оцени Суда предмет спора је био од значаја за подноситељку уставне жалбе имајући у виду да се радило о тужби за утврђење права закупа на стану. Такође, подноситељка се уредно одазивала на већину рочишта за главну расправу и при томе није злоупотребљавала своја процесна овлашћења. Уставни суд је имао у виду да подноситељка уставне жалбе није приступила на два рочишта за главну расправу, међутим, то не може утицати на одлучивање Уставног суда имајући у виду неразумно дуго трајање поступка.

Из свега наведеног Уставни суд је утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, у парничном поступку који се пред Првим општинским судом у Београду водио под бројем П. 4339/04 а сада се води пред Првим основним судом у Београду под бројем П. 45503/10 те је, крећући се у границама уставне жалбе на основу члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу због повреде наведеног уставног права, а у тачки 2. изреке као начин отклањања штетних последица због повреде наведеног уставног права наложио надлежном суду да предузме све неопходне мере како би се поступак окончао у најкраћем року.

5. У вези захтева за оцену повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд налази да нема основа за одлучивање повреда наведеног уставног права имајући у виду да парнични поступак и даље није окончан. Такође, у вези навођења да су јој повређена друга таксативно набројана уставна начела и права, Уставни суд констатује да се подноситељка само формално позива на њихову повреду без навођења уставноправних разлога већ се садржина уставне жалбе односи на неразумно трајање парничног поступка. Стога је у том делу уставна жалба одбачена због недостатка претпоставки утврђених Уставом и Законо за вођење поступка и одлучивање.

6. На основу изложеног и одредба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је одлучио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК СУДА

др Драгиша Б. Слијепчевић