Према образложењу првостепеног решења о прекршају окривљени је могао знати да је предметним возилом претходно извршен прекршај из члана 189. став 1. тачка 3. Царинског закона будући да од другоокривљеног, односно од трећеокривљеног није тражио никакав доказ о пореклу возила, а како је возило одјављено из СУП-а, да је том приликом могао да провери исправност документације на основу које је возило регистровано, односно да провери порекло возила с обзиром да је страног порекла.
Овакав закључак се прихвата као правилан и у другостепеном решењу, с тим што другостепени орган сматра да "ако је било у питању страно возило које је први пут регистровано, а регистрација није продужавана, оваква неслагања стварног и фактичког стања власништва је довољна околност да купца који је у контакту са непознатим продавцем упути на могућност да се не ради о легалном власништву, а купац је најмање морао да тражи да то разјасне органи милиције.
Изложени закључци нису правилни, нити се могу извести из доказа који се налазе у списима предмета.
Пре свега, Суд налази да купац возила стране производње које је већ регистровано у земљи код надлежног органа, нема разлога за сумњу да је возило илегално увезено, односно да је истим претходно извршен царински прекршај.
Саобраћајна дозвола која је издата од надлежног државног органа за регистровано возило, према члану 154. став 1. ЗУП-а, представља јавну исправу која "доказује оно што се у њој потврђује или одређује". Према томе, саобраћајна дозвола, ако није фалсификована, као у конкретном случају, представља доказ о уредној регистрацији возила и власништву на возилу лица које је у дозволи