Предмет овог спора је тужбени захтјев тужиоца да му тужени преда у посјед трособан стан ближе описан у изреци првостепене пресуде, слободан од лица и ствари и захтјев противтужбе туженог да се утврди да је он власник тог стана.Према чињеничном утврђењу првостепеног суда, које је прихватио и другостепени суд. ранији власник спорног стана Б. А. и тужени су закључили уговор о чувању тог стана на дан 3.6.1993. године. овјерен код Основног суда у Б.Л. под бројем И-Ов-2715/93 од 2.7.1993. године. Тим уговором власник стана повјерио је туженом да, укључивши и право становања, чува и користи стан заједно са припадајућим подрумом у трајању од годину дана од дана закључења уговора. Ако власник стана не откаже писменим путем уговор туженом прије истека овог рока, уговорено је да се исти аутоматски продужује за још годину дана. Тужени је према тачки ИИИ уговора био дужан да са члановима свог породичног домаћинства чува стан и подрум пажњом доброг домаћина и да их по истеку уговора преда власнику у стању у којем их је преузео на чување.Уговором о купопродаји, закљученим 2.7.1999. године у Б.Л. повјереним код Основног суда у Б.Л. под бројем Ов. 3583/99 од 29.7.1999. године, Б.А. је преко свог пуномоћника, адвоката П.М.а продао овај стан тужиоцу по цијени од 80.000.00 КМ.Уговорено је да купац преузима и обавезу исељења трећих лица која се без правног основа затекну у стану (тачка ВИ уговора).Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су заузели правилан став да је уговор о продаји. закључен у писменом облику и овјерен пред судом, правни основ за стицање права својине на стану у корист тужиоца у смислу члана 33. Закона о основним својинско- правним односима „Службени лист СФРЈ“. бр. 6/80 и 36/90, у даљем тексту: ЗОСПО). који се примјењује у Републици Српској на основу члана 12. Уставног закона за провођење Устава Републике Српске Службени гласник Републике Српске“, бр. 21/92). Закључењем и овјером тог уговора тужилац је стекао и овлашћење из члана 41. ЗОСПО да тражи продају стана од лица које стан држи без правног основа или по слабијем правном основу.Насупрот томе. тужени није током поступка доказао да је стекао стан у својину (уговором о чувању стана не преноси се право својине). нити да има правни основ за то, као ни да стан држи по било каквом основу (трајање уговора о чувању стана престало је најкасније 3.6.1995. године, тужба је поднесена 1999. године, а други такав уговор није закључен).Нижестепени судови су, према томе, правилно примјенили одредбу члана 41. ЗОСПО кад су туженог обавезали да стан преда тужиоцу и кад су одбили захтјев противтужбе да се утврди да је тужени стекао право својине на стану.Није правилно схватање туженог, истицано током првостепеног поступка и поновљено у ревизији, да су Б.А. и тужени закључили уговор о чувању стана као привидни (симуловани), а уговор о продаји истог стана као прикривени (дисимуловани) правни посао. Према одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78 до 57/89 и „Службени гласник Републике Српске бр. 17/93 и 3/96, у даљем тексту: ЗОО), привидан уговор нема дејства међу уговорним странама (члан 66. став 1.); али, ако привидан уговор прикрива неки други уговор, тај други важи ако су неиспуњени услови за његову правну ваљаност (члан 66. став 2.).Под претпоставком да су ове тврдње туженог тачне, Б.А. и он као уговорне стране могли су само закључити уговор о чувању стана у писменом облику као привидан, и усмени уговор о продаји истог стана као прикривен правни посао. Пошто стан спада у непокретности, поставља се питање правне ваљаности таквог усменог уговора.Чланом 9. став 2. Закона о промету непокретности („Сл, бр. 21/92 и 29/94, у даљем тексту: ЗПН) прописано је да уговор на основу кога се преноси право својине на непокретности мора бити сачињен у писменом облику, а потписи уговарача овјерени у надлежном суду. Уговор који је закључен противно тим одредбама не производи правно дејство (члан 9. став 3. ЗПН). Према томе, ако су и тачни наводи туженог да је са Б. А. закључио уговор о куповини стана као прикривени правни посао, такав уговор не производи правно дејство у смислу поменуте одредбе члана 9. став 3. ЗПН, јер нису испуњени услови за његову правну ваљаност (члан 66. став 2. ЗОО), пошто није сачињен у писменом облику, нити овјерен код надлежног суда.У ревизији се погрешно наводи „да је по опште усвојеној судској пракси правно ваљан и усмени уговор о промету непокретности, уколико је у цјелости или претежном дијелу реализован“. Такво схватање је, наиме, супротно когентној правној норми садржаној у поменутој одредби става 3. у вези са ставом 2. члана 9. ЗПН . Само узгред се указује на одредбу става 4. истог члана према којој ће изузетно уговор закључен у писменој форми производити правно дејство иако потписи уговарача нису овјерени у надлежном суду, ако су уговорне стране извршиле у цјелини или у претежном дијелу обавезе које из њега настају или ако је тај уговор закључен у присуству најмање два свједока који су се потписали на уговору. Према томе, ако је уговор о промету непокретности (у овом случају стана) извршен у цјелини (како се тврди у ревизији) или у претежном дијелу, опет је писмена форма услов за његову пуноважност. Другим ријечима, наводно усмено закључени уговор о продаји стана између продавца Б.А. и туженог као купца ни по овој законској одредби не може производити правно дејство.