Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Биљане Стојковић из Ресавице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. октобра 2016. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Биљане Стојковић и утврђује да је у извршном поступку који се водио пред Општинским судом у Деспотовцу у предмету И. 316/06, као и у поступку стечаја који се води пред Привредним судом у Крагујевцу предмету Ст. 41/2010, подноситељки уставне жалбе повређено право на имовину зајемчено чланом 58. Устава Републике Србије.

2. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа новчаног потраживања утврђеног закључком Привредног суда у Крагујевцу Ст. 41/2010 од 2. септембра 2010. године, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

Образложење

1. Биљана Стојковић из Ресавице поднела је, 18. маја 2014. године, преко пуномоћника Силвиа Хорвата, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије, у извршном поступку који се водио пред Општинским судом у Деспотовцу у предмету И. 316/06, као и у поступку стечаја који се води пред Привредним судом у Крагујевцу у предмету Ст. 41/2010. Подноситељка је истакла захтев за накнаду нематеријалне штете, као и материјалне штете у висини износа опредељеног решењем о извршењу Општинског суда у Деспотовцу од 7. априла 2006. године. По уставној жалби је формиран предмет Уж-4404/2014.

Након почетка примене одредаба члана 2. Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 101/13), којима је за заштиту права на суђење у разумном року у поступку који још увек није окончан, предвиђено посебно, ново правно средство, према коме о учињеној повреди права, пре Уставног суда, одлучује надлежни редовни суд, Уставни суд је уставну жалбу уступио на надлежност редовном суду.

Привредни апелациони суд је по правноснажном окончању поступка по захтеву предлагача за заштиту права на суђење у разумном року, овде подноситељке уставне жалбе, дописом од 28. априла 2016. године Уставном суду уступио предмет, ради одлучивања о истакнутој повреди права на имовину подноситељке уставне жалбе, као и о захтеву за накнаду материјалне штете. По уступању предмета, исти је у Уставном суду добио нови број Уж-3638/2016.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе, те увидом у целокупну документацију која је уз њу приложена и списе предмета Привредног апелационог суда Р4. Ст. 834/14, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари :

Подноситељка уставне жалбе, у својству извршног повериоца, поднела је Општинском суду у Деспотовцу предлог за извршење против извршног дужника ДП „Ресавица“ из Ресавице. Предлог је поднет на основу правноснажне и извршне пресуде на основу признања тог суда П. 1373/08 од 6. октобра 2008. године, а којом је тужено ДП „Ресавица“ из Ресавице обавезано да тужиљи Биљани Стојковић на име неисплаћене зараде и доприноса исплати одређени новчани износ.

Решењем Општинског суда у Деспотовцу од 7. априла 2006. године усвојен је предлог за извршење.

Над ДП „Ресавица“ из Ресавице је решењем Привредног суда у Крагујевцу покренут стечајни поступак.

Привредни суд у Крагујевцу је решењем Ст. 41/2010 од 1. марта 2010. године покренуо поступак стечаја над стечајним дужником. Закључком тог суда Ст. 41/2010 од 2. септембра 2010. године признато је новчано потраживање Биљане Стојковић према стечајном дужнику у укупном износу од 626.142,86 динара, док је потраживање оспорено за износ од 39.949,25 динара.

Решењем Привредног апелационог суда Р4. Ст. 834/14 од 22. октобра 2015. године, утврђено је да је предлагачу за заштиту права на суђење у разумном року Биљани Стојковић, у поступку стечаја који се води пред Привредним судом у Крагујевцу у предмету Ст. 41/2010, повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, те је делимично усвојен и њен захтев за накнаду нематеријалне штете.

Врховни касациони суд је решењем Рж. гп. 778/15 од 24. децембра 2015. године одбио као неосновану жалбу предлагача изјављену против решења Привредног апелационог суда Р4. Ст. 834/14 од 22. октобра 2015. године.

4. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.

5. Анализирајући наводе уставне жалбе у неодлученом делу захтева којим је тражено да се утврди повреда права на имовину из члана 58. Устава због неспровођења решења о извршењу Општинског суда у Деспотовцу од 7. априла 2006. године, као и у поступку стечаја који се водио пред Привредним судом у Крагујевцу у предмету Ст. 41/10 Уставни суд констатује да је Европски суд за људска права, дана 29. јануара 2013. године, донео одлуку о допуштености представке у предмету Маринковић против Србије, у којој је подсетио на своју устаљену судску праксу према којој се тужена држава доследно сматра одговорном ратионе персонае за неизвршење пресуда донетих против предузећа са већинским друштвеним капиталом, што подразумева да српски органи могу, а фортиори, бити одговорни и у вези са оним предузећима где је касније дошло до промене акцијског капитала, што за последицу има претежан државни и друштвени капитал, те да се подносиоцима представки, кад год се утврде повреде Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и/или Протокола број 1 уз ову конвенцију, досуђује накнада и материјалне и нематеријалне штете, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним домаћим пресудама. Европски суд је у образложењу наведене одлуке напоменуо да се уставна жалба још не може сматрати делотворном у случајевима који укључују одговорност тужене државе за неизвршење пресуда против друштвених предузећа у поступку реструктурирања и да у будућим случајевима тај суд може поново размотрити свој став, ако постоји јасан доказ да је Уставни суд накнадно ускладио у потпуности свој приступ са релевантном праксом Европског суда.

Европски суд за људска права је након тога у Одлуци од 26. новембра 2013. године, поводом представке број 65713/13 коју је Васвија Феризовић из Новог Пазара поднела против Републике Србије, констатовао да је Уставни суд у потпуности хармонизовао свој приступ са праксом Европског суда у погледу неизвршења пресуда против предузећа у друштвеној својини која су у поступку реструктурирања , на начин што је својим одлукама поред утврђене повреде „права на с уђење у разумном року“ и повреде „ права на мирно уживање имовине“, наложио држави да исплати накнаду нематеријалне штете и материјалне штете у висини износа опредељених у домаћим пресудама.

Имајући у виду наведено, по оцени Уставног суда, пропуст суда да намири потраживање подноситељке уставне жалбе утврђено у стечајном поступку, у односу на ДП „Ресавица“ из Ресавице, правног лица са друштвеним капиталом, у конкретном случају представља и повреду права подноситељке на мирно уживање имовине зајемченог одредбом члана 58. Устава, коју чини потраживање утврђено прво правноснажном парничном пресудом а потом и закључком стечајног суда (исти став изражен је и у Одлуци Уставног суда Уж-1712/2010 од 21. марта 2013. године, доступно на интернет страници www.уставни.суд.рс) . С обзиром на наведено, Уставни суд је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), па је одлучио као у тачки 1. изреке.

Полазећи од наведеног , а узимајући у обзир и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је утврдио право подноси тељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку, а који јој није исплаћен (видети Одлуку Уставног суда Уж-5551/2011 од 20. јуна 2013. године). Имајући у виду изнето, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке утврдио право подноси тељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у ви сини новчаног износа потраживања утврђеног (признатог) закључком Привредног суда у Крагујевцу Ст. 41/2010 од 2. септембра 2010. године, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).

Уставни суд указује да подноситељка има могућност да се овом суду поново обрати са захтевом за накнаду оспореног дела свог потраживања, а након евентуалног окончања парничног поступка, имајући у виду да није доставила доказе о исходу парничног поступка поводом оспореног дела свог потраживања, те да Уставни суд не располаже чињеницама на основу којих би и о том делу његовог захтева могао да донесе одлуку.

6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић