Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Корхецз Тамáс), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Бранка Јанковића из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. октобра 2018. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Бранка Јанковића и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П1. 1056/11 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.

Образложење

1. Бранко Јанковић из Ниша је, 17. фебруара 2016. године, преко пуномоћника Гордане Ракочевић, адвоката из Ниша, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 1164/15 од 30. септембра 2015. године, због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава, у парничном поступку који је пред Првим основним судом у Београду вођен у предмету П1. 1056/11.

У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је поступак у спору из радног односа, који је хитне природе, трајао скоро десет година; да из тога несумњиво произлази да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року; да се подносилац уставне жалбе редовно обраћао пожурницама и притужбама како поступајућем суду, тако и државним органима који су задужени за надзор над радом судова; да је Врховни касациони суд, након десет година поступка, преиначиио нижестепене пресуде и одбио као неоснован тужбени захтев подносиоца уставне жалбе за поништај одлука о престанку радног односа и за враћање на рад; да су првостепени и другостепени суд правилно применили материјално право садржано у одговарајућим одредбама Закона о радним односима у државним органима, нашавши да је тужена до доношења решења о престанку радног односа имала могућности да подносиоца уставне жалбе распореди на одговарајуће радно место, што показује чињеница да је у периоду након што је он остао нераспоређен тужена расписала три конкурса и запослила 366 лица; да је Врховни касациони суд све то занемарио; да се у поступку доношења оспорене пресуде ревизијски суд бавио искључиво наводима тужене, применивши само оне прописе, тачније подзаконске акте, на које му је тужена у ревизији указала.

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену ревизијску пресуду и подносиоцу уставне жалбе призна право на накнаду штете у износу од 4.800.000 динара, што представља његову десетогодишњу изгубљену зараду, те у износу од 111.000 динара, колико је он обавезан да туженој накнади трошкове парничног поступка. Уставни суд констатује да тражени износи одговарају висини материјалне штете за коју подносилац уставне жалбе сматра да му је причињена дужином трајања поступка.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је извршио увид у списе парничног предмета Првог основног суда у Београду П1. 1056/11 и утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Подносилац уставне жалбе је, 18. јануара 2006. године, у својству тужиоца, поднео Петом општинском суду у Београду тужбу против тужене Републике Србије – Министарство финансија – Пореска управа, којом је тражен поништај решења о престанку радног односа број 118-1106/2005-05 од 30. јуна 2005. године и решења број 117-1274/05 од 26. децембра 2005. године, којим је приговор тужиоца изјављен против решења о престанку радног односа одбијен као неоснован, као и враћање на рад и признавање свих права на раду и по основу рада. Предмет је заведен под бројем П1. 21/06.

Првостепени суд је решењем од 19. јуна 2006. године одбацио као неуредну тужбу тужиоца у делу којим је тражио да му тужена призна сва права на раду и по основу рада, налазећи да је такав тужбени захтев недовољно опредељен. Ово решење је пуномоћнику тужиоца уручено 22. августа 2006. године.

Тужилац је 28. августа 2008. године изјавио жалбу. Списи парничног предмета су Окружном суду у Београду, као надлежном другостепеном суду, упућени 4. септембра 2006. године. Решењем Гж1. 3544/06 од 19. априла 2007. године потврђено је решење о (делимичном) одбацивању тужбе од 19. јуна 2006. године.

Списи парничног предмета су првостепеном суду враћени 23. маја 2007. године. Републичком јавном правобранилаштву (у даљем тексту: РЈП), као законском заступнику тужене, првостепени суд је 7. јуна 2007. године упутио налог да достави одговор на тужбу. РЈП је у одговору на тужбу од 21. јуна 2007. године истакло приговор месне ненадлежности. Решењем од истог датума Пети општински суд се огласио месно ненадлежним за поступање у овој правној ствари и одредио да се предмет након правноснажности упути Првом општинском суду у Београду. Ово решење је постало правноснажно 19. јула 2007. године.

Предмет је у Првом општинском суду у Београду заведен под бројем П1. 520/07. До првог пресуђења је одржано четири рочишта за главну расправу. Доказног поступка није било. Главна расправа је закључена 24. јануара 2008. године.

Пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 520/07 од 24. јануара 2008. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца у целини.

РЈП је 20. фебруара 2008. године поднео предлог за доношење допунског решења о трошковима парничног поступка. Тужилац је 26. фебруара 2008. године изјавио жалбу. Први општински суд у Београду је о трошковима поступка одлучио решењем од 13. марта 2008. године, које је тужилац оспорио жалбом од 24. марта 2008. године.

Списи парничног предмета су у другој половини априла 2008. године прослеђени Окружном суду у Београду на жалбени поступак. Након 1. јануара 2010. године, надлежност Окружног суда у Београду је преузео Апелациони суд у Београду, који је решењем Гж1. 286/10 од 3. фебруара 2010. године вратио предмет првостепеном суду како би се извршила исправка решења о трошковима парничног поступка.

Решење о исправци је донето 1. марта 2010. године, а списи парничног предмета су другостепеном суду поново упућени 7. априла 2010. године. Апелациони суд у Београду је решењем Гж1. 4672/10 од 2. фебруара 2011. године укинуо ожалбену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак. Списи парничног предмета су првостепеном суду враћени 23. фебруара 2011. године.

Надлежност Првог општинског суда у Београду је након 1. јануара 2010. године преузео Први основни суд у Београду. Предмет је у поновном поступку заведен под бројем П1. 1056/11. Рочиште (прво) за главну расправу које је било заказано за 8. септембар 2011. године није одржано јер тужилац није био уредно позван. До наредног пресуђења је заказано још пет рочишта за главну расправу, од којих једно није одржано због спречености поступајућег судије. Период заказивања рочишта кретао се од најмање два до највише шест месеци. Изведен је доказ саслушањем једног сведока, као и тужиоца у својству парничне странке. Главна расправа је закључена на рочишту одржаном 26. децембра 2012. године.

Пресудом Првог основног суда у Београду П1. 1056/11 од 26. децембра 2012. године усвојен је тужбени захтев тужиоца за поништај решења, враћање на рад и распоређивање на послове који одговарају његовој стручној спреми и радним способностима, док је у делу којим је тужилац тражио да му се признају сва права на раду и по основу рада тужба одбачена, са образложењем да је то већ учињено правноснажним решењем Петог општинског суда у Београду. РЈП је жалбу изјавило 30. јануара 2013. године, на коју је тужилац одговорио поднеском од 12. марта 2013. године. Против (делимичног) одбацивања тужбе тужилац је изјавио жалбу 4. фебруара 2013. године.

Списи парничног предмета су 15. априла 2013. године прослеђени Апелационом суду у Београду на жалбени поступак. Поступајући по жалби тужиоца, Апелациони суд у Београду је донео пресуду Гж1. 2739/13 од 24. децембра 2014. године, којом је ожалбену првостепену пресуду потврдио у делу којим су поништена решења тужене као незаконита и тужена обавезана да тужиоца врати на рад, док је у делу којим је тужена обавезана да тужиоца распореди на радно место које одговара његовој стручној спреми и радним способностима ожалбена пресуда укинута и тужба тужиоца одбачена, са образложењем да није у судској надлежности обавезивање послодавца да запосленог распореди на одговарајуће послове.

Списи парничног предмета су Првом основном суду у Београду враћени 3. фебруара 2015. године.

Ревизију РЈП од 5. марта 2015. године, Врховни касациони суд је оспореном пресудом Рев2. 1164/15 од 30. септембра 2015. године усвојио, па је нижестепене пресуде преиначио и тужбени захтев тужиоца у целини одбио као неоснован.

У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено: да је, према утврђеном чињеничном стању, тужилац био запослен на пословима канцеларијског референта у Пореској управи у Гњилану до 30. јуна 1999. године; да је на основу Закључка Владе Републике Србије задржао статус запосленог и остварио право на плату, у складу са Закључком; да је у периоду од 1. октобра 2002. до 1. јула 2004. године био радно ангажован на пословима канцеларијског пословања у Одељењу за утврђивање и наплату јавних прихода у Бујановцу; да је 1. јула 2004. године тужиоцу усмено саопштено да нема потребе за његовим даљим радним ангажовањем; да је решењем тужене од 8. марта 2005. године тужилац остао нераспоређен у Пореској управи, почев од 1. јануара 2005. године до остваривања права на отпремнину; да је решењем тужене од 14. априла 2005. године одбијен као неоснован приговор тужиоца изјављен на решење о нераспоређивању; да тужилац није у судском поступку оспоравао решење о нераспоређивању; да је оспореним решењем тужене од 30. јуна 2005. године тужиоцу престао радни однос код тужене; да је оспореним решењем тужене од 26. децембра 2005. године одбијен као неоснован приговор тужиоца изјављен на решење о престанку радног односа; да је тужена у „Службеном гласнику РС“, број 35, од 19. априла 2005. године, објавила конкурс на коме је огласила потребу за попуњавањем 97 слободних радних места; да су за слободна радна места захтевани услови – средња стручна спрема друштвеног, економског или техничког смера, положен стручни испит, једна до три године радног стажа и познавање рада на рачунару, да је тужилац испуњавао услове за ова радна места, с обзиром на то да има средњу стручну спрему и вишегодишње радно искуство, положен стручни испит, као и знање рада на рачунару; да су у периоду од 8. марта до 30. јуна 2005. године, када је тужилац био нераспоређен, расписана још два конкурса (5. и 20. априла 2005. године), на основу којих је примљено 366 кандидата, са којима је заснован радни однос; да се тужена обратила министарствима и посебним организацијама за распоређивање 206 нераспоређених запослених, упућивањем молбе да се утврди да ли постоје услови или потребе за преузимањем или радним ангажовањем неког од нераспоређених радника; да су сва министарства и посебне организације одговориле негативно; да је 1. јануара 2003. године Републичку управу јавних прихода преузело Министарство финансија и тада је формиран „Центар Приштина“ као организациона целина, са унутрашњим јединицама које се налазе на подручју АП Косова и Метохије, где је распоређено око 400 запослених; да је 2004. године дошло до смањења броја извршилаца и отказе су током 2005. године добили радно неангажовани радници; да је тужиоцу исплаћена отпремнина; да је Правилник о унутрашњој организацији и систематизацији, који је донет под бројем 110-00-227/1-2005/1, ступио на снагу 23. јуна 2005. године; да је њиме смањен број радних места са 573 на 406 радних места, односно за 167, док је број извршилаца смањен за 3199; да су, полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови закључили да тужена у периоду од када је оглашен нераспоређеним, па до престанка радног односа, тужиоцу није понудила слободно радно место за које је тужилац испуњавао услове, из ког разлога је оспорено решење незаконито; да се такав закључак нижестепених судова не може прихватити као правилан, због чега су основани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права, на који овај суд пази и по службеној дужности.

У образложењу ревизијске пресуде је даље наведено: да је одредбом члана 64а став 2. тачка 6) Закона о радним односима у државним органима, који је био на снази у време доношења оспорених решења, било прописано да се запосленом отказује радни однос када услед промене у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или другом државном органу; да је одредбом члана 65. став 4. истог закона прописано да уколико се запослени, односно постављено лице, не може распоредити у складу са ст. 1. и 2. овог члана, функционер, односно орган из става 2. доноси решење којим се утврђује да је запослени, односно постављено лице остало нераспоређено; да је одредбом члана 66. став 1. истог закона прописано да запослени у државним органима, односно постављена лица, који су остали нераспоређени на начин утврђен у члану 65. Закона, имају иста права и обавезе као и запослени за чијим је радом престала потреба у предузећима, утврђене законом; да се права и обавезе по основу вишка запослених остварују сходном применом одредаба чл. 153-160. Закона о раду; да је тужилац коначним решењем тужене, које није оспоравао у судском поступку, остао нераспоређен; да како је тужиоцу оспореним решењем о престанку радног односа исплаћена и отпремнина, у складу са одредбом члана 236. став 1. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица, следи да је тужиоцу на законит начин престао радни однос, због чега је неоснован захтев тужиоца за поништај оспорених решења о престанку радног односа; да чињенице које се односе на расписане конкурсе од стране тужене нису од утицаја на другачију одлуку, с обзиром на то да су оне могле бити једино предмет оцене у поступку испитивања законитости решења на основу којих је тужилац остао нераспоређен; да с обзиром на то да је решење којим је тужилац остао нераспоређен постало коначно, а оспорена решења о престанку радног односа донета после 23. јуна 2005. године, када је ступио на снагу Правилник о унутрашњој организацији и систематизацији радних места код тужене, којим је смањен број радних места, као и број извршилаца, то су оспорена решења о престанку радног односа законита.

Оспорена ревизијска пресуда је пуномоћнику тужиоца уручена 25. јануара 2016. године.

4. Одредбама Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).

Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04, 111/09, 36/11-др.закон и 53/13-Одлука УС), који се у конкретном случају примењивао, било је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, да је суд дужан да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да је суд дужан да се стара да се предмет спора свестрано претресе, да се поступак не одуговлачи и да се расправа по могућности доврши на једном рочишту (члан 312. став 2.); да ће у поступку у парницама из радних односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, суд увек обраћати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радних спорова (члан 435.).

5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је утврдио да је предметни парнични поступак покренут 18. јануара 2006. године, подношењем тужбе Петом општинском суду у Београду, и да је окончан доношењем оспорене пресуде Врховног касационог суда Рев2. 1164/15 од 30. септембра 2015. године, која је пуномоћнику подносиоца уставне жалбе уручена 25. јануара 2016. године.

Оцењујући период у односу на који је надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене да ли се трајање поступка може сматрати разумним или не, узме у обзир целокупан период од подношења тужбе до окончања поступка.

У том смислу, Уставни суд је утврдио да је овај поступак трајао девет година и девет месеци. Напред изнето само по себи указује на чињеницу да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Имајући то у виду, Уставни суд налази да се и поред тога што је појам разумне дужине трајања једног судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца – сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоца, више него деветогодишње трајање поступка у спору из радног односа не може оправдати ниједним од претходно наведених чинилаца, а што се у највећој мери може приписати недовољној ефикасности поступајућих судова. Чињенице да је Пети општински суд у Београду тужбу у једном делу одбацио пет месеци након њеног подношења, да је писмени отправак решења о одбацивању пуномоћнику подносиоца уставне жалбе уручен два месеца након доношења, да је по укидању првостепене пресуде и враћања предмета на поновни поступак рочиште заказано седам месеци након пријема списа из другостепеног суда, да су рочишта за главну расправу у поновном првостепеном поступку заказивана у временским интервалима од најмање два до највише шест месеци, да је у доказном поступку саслушано само два лица – један сведок и подносилац уставне жалбе у својству парничне странке, да је другостепеном суду у првом жалбеном поступку било потребно скоро две године да уочи очигледну омашку у решењу о трошковима поступка, што је захтевало доношење решења о исправци, из ког разлога је жалбени поступак укупно трајао скоро три године, по оцени Уставног суда, несумњиво потврђују да поступајући судови у овом предмету нису поступали у складу са начелима ефикасности и хитности која карактеришу ову врсту спора. То посебно ако се има у виду да подносилац уставне жалбе својим понашањем није допринео продужавању трајања поступка.

Међутим, Уставни суд не може да занемари чињеницу да је против решења о одбацивању тужбе изјављена жалба, којом је подносилац уставне жалбе покушао да оспори оцену првостепеног суда о недозвољености тужбе у једном делу. Одлуком надлежног другостепеног суда, за чије доношење је било потребно око осам месеци, што је свакако у границама разумног рока, потврђен је процесни пропуст подносиоца уставне жалбе. С друге стране, како је приговор месне ненадлежности Петог општинског суда у Београду био основан, Уставни суд констатује да у предмету није могло да се поступа све док решење донето по наведеном приговору није постало правноснажно. Напред изнето је, по мишљењу Уставног суда, објективно утицало да се трајање предметног парничног поступка продужи за око годину дана.

Из наведених разлога, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

6. Сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Суд је мишљења да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року, у овом случају може остварити и самим утврђењем повреде права, с обзиром на то да у уставној жалби није постављен захтев за накнаду нематеријалне штете.

Истакнути захтев подносиоца за накнаду штете консумира у себи тужбени захтев за накнаду материјалне штете због незаконитог отказа, који би представљао правну последицу за случај да је подносилац уставне жалбе успео са захтевом за враћање на рад. С тим у вези, Уставни суд указује да се као вид правичног задовољења због утврђене повреде права на суђење у разумном року може утврдити право на накнаду нематеријалне штете која представља сатисфакцију због стања несигурности и неизвесности у ком се подносилац уставне жалбе налазио у дужем периоду у погледу својих грађанских права/обавеза. Следом изнетог, Уставни суд је оценио да истакнути захтев за накнаду материјалне штете, у висини опредељеног тужбеног захтева из парнице која би несумњиво уследила да је подносилац уставне жалбе успео са предметним захтевом, није спојив са сврхом накнаде штете која се признаје оштећеном у случају утврђене повреде права на суђење у разумном року, јер би се на тај начин Уставни суд довео у позицију да уместо надлежног парничног суда одлучује о захтеву за који није надлежан. Исто важи и за део захтева за накнаду материјалне штете у висини трошкова парничног поступка које је подносилац уставне жалбе обавезан да накнади туженој, полазећи од тога да губитак парнице, по правилу, има за последицу накнаду трошкова поступка противној страни.

Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете, решавајући као у тачки 2. изреке.

7. Уставни суд је, увидом у оспорену пресуду, утврдио да она садржи јасно и детаљно аргументовано образложење, засновано на уставноправно прихватљивој примени меродавног материјалног права, као и оцени да су чињенице које се тичу могућности тужене да подносиоца уставне жалбе, након што је он остао нераспоређен у Пореској управи, распореди на једно од радних места која су попуњена на конкурсима спроведеним у другој половини априла 2005. године, могле бити истицане искључиво у парници за поништај коначног решења о нераспоређивању, коју подносилац уставне жалбе није иницирао. Полазећи од садржине уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као релевантни уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. и права на рад из члана 60. Устава, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорене пресуде.

Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у односу на оспорени акт јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

8. С обзиром све на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

Весна Илић Прелић

ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ

СУДИЈЕ ДР ТИЈАНЕ ШУРЛАН

У односу на Одлуку Уставног суда у предмету Уж-1247/2016 од 18. октобра 2018. године

Вотум сепаратум односи се на део наведене Одлуке којим се одбацује уставна жалба, конкретно у односу на тачку 7. образложења. И поред тога што сам сагласна са усвајајућим делом изреке и образложења у односу на повреду разумног рока трајања поступка, чињеница да се у односу на истакнуту повреду права на правично суђење и права на рад Уставни суд није упуштао у меритум, превагнула је не само у погледу мог гласања, него и потребе да издвојеним мишљењем оставим писани траг, следећи моје излагање на самој седници Уставног суда.

Тежиште противљења наведеној одлуци је на приступу праву на рад, односно на ћутању Уставног суда поводом истакнуте повреде права на рад. Моје противљење је начелног карактера, заснива се на истакнутим повредама права на рад у бројним уставним жалбама и на континуираном неприступању Уставног суда креирању критеријума разматрања овог права. Овај конкретан предмет само је један у низу сличних примера, но довољно специфичан да завређује истицање издвојеног мишљења.

Право на рад по учесталости којом се појављује у раду Уставног суда заузима супротна места на листи – учесталости истицања повреде и листи – разрађености критеријума којима се подвргава сагледавање повреде људског права кроз јуриспруденцију Уставног суда. Другим речима, подносиоци уставних жалби веома често истичу повреду права на рад, а Уставни суд по правилу не износи нити један критеријум разматрања овог права, већ га одбацује без образложења, односно образлажући непостојање повреде права на рад тиме што нема повреде права на правично суђење.

Оваква пракса Уставног суда новијег је датума. Анализа јуриспруденције Уставног суда, међутим, показује да се у претходном периоду рада Суд мериторно бавио правом на рад, па чак на основу утврђене повреде члана 60. Устава поништавао судске пресуде (нпр. Уж-1530/2008, Уж-1757/2009, Уж-4679/2011). У новијем периоду рада, Суд право на рад посматра искључиво интегративно, у светлу права на правично суђење, разматра га само у обиму законских радноправних норми и по правилу одбацује, не упуштајући се у уставноправну садржину овог права. Управо је такав интегративни приступ примењен и у овој Одлуци Уставног суда.

Интегративни приступ, разматрање права на рад искључиво у контексту права на правично суђење, нема упоришта у Уставу, међународноправним актима, уставноправној теорији, теорији људских права, нити у компаративној уставносудској јуриспруденцији. Право на рад, зајемчено Уставом, има своју садржину, различиту како од садржине Уставом зајемченог права на правично суђење, тако и од законских норми којима се разрађују радноправни институти. Задатак је Уставног суда да кроз своју јуриспруденцију примењује и тумачи свако уставно право, па тако и право на рад, да кристалише његову садржину и гради критеријуме процене да ли је право повређено.

Управо са приказаног становишта, ово издвојено мишљење има за циљ да понуди алтернативно читање права на рад, уз предлог могућег другачијег усмерења рада Уставног суда. Стога структура издвојеног мишљења обухвата разматрање права на рад – начелно и у односу на конкретан уставносудски предмет, те разматрање правних последица констатовања повреде права на рад.

АД И Право на рад

Садржина уставног права на рад, односно људског права - право на рад, мора се градити системским тумачењем Устава, заснивати на уставним начелима и уставним вредностима, те међународноправним актима. Конкретно у односу на право на рад, које припада категорији економских и социјалних људских права, које није апсолутно људско право, идентификовање садржине мора се кретати у границама уставних начела и уставних вредности којима се опредељује економски и социјални аспект државног и друштвеног система.

Република Србија је Уставом прокламовала начело социјалне правде с једне стране, а са друге стране начело тржишне економије, те тумачење права на рад мора пратити ова два начела. Сасвим поједностављено, а за потребе овог издвојеног мишљења, напоменућу да се садржина права на рад као економског права мора доминантно тумачити у складу са уставним начелом тржишне економије, отвореног и слободног тржишта, слободе предузетништва, самосталности субјеката (члан 82. став 1. ), на коме почива економско уређење Републике Србије, а садржина права на рад као социјалног права доминантно у складу са уставним начелом односно дефинисањем Републике Србије као државе која је заснована интер алиа на социјалној правди у члану 1. Устава.

У Другом делу Устава - Људска и мањинска права и слободе, основно и прво начело које је наведено је начело непосредне примене људских и мањинских права (члан 18.), те у наставку и непосредна примена људских и мањинских права зајемчених општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима (члан 18. став 2.). У наставку става 2. члана 18. налази се веома важно појашњење – важно са становишта теме овог издвојеног мишљења. Наиме, законом се може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права. Начело непосредне примене почива на самосталности садржине норми људских права, као уставних норми, независних и различитих од законских норми. Из недвосмисленог уставног одређења, као и хијерархијског односа Устава и закона, јасно је да не може законска норма ограничавати уставну или пак усмеравати њен садржај и тумачење, већ управо обрнуто. Примењено на члан 60. став 1. Устава у коме стоји да се јемчи право на рад у складу са законом, као општег дела иначе комплексне уставне норме, садржина права на рад као уставне категорије је та која усмерава креирање закона, потенцијално и провере њихове уставности, а не обрнуто.

След важних начела, из дела Устава посвећеног људским правима, опредељен је под заједничким називом – сврха уставних јемстава. Разлози због којих се прописују „неотуђива“ уставна/људска права појединцима су очување људског достојанства, остварење слободе и једнакости сваког појединца у друштву, и то друштву које је праведно, отворено, демократско и засновано на начелу владавине права. Поред карактера уставног начела, људско достојанство, једнакост и слобода додатно су опредељени и као самостална људска права.

С обзиром на овако, у најгрубљим цртама приказано усмерење тумачења људских права, могла би се определити основна садржина права на рад. Право на рад опредељено у члану 60. Устава конципирано је као комплексно право, од укупно пет ставова, од којих су прва три општег карактера, а последња два опредељују посебна права, која проистичу из успостављеног радног односа. Како комплетна анализа права на рад превазилизи оквире издвојеног мишљења, чак и када се ставови изражавају начелно, задржаћу пажњу само на онима која су од значаја за овај конкретни уставносудски предмет.

Садржина члана 60. став 1.: „јемчи се право на рад, у складу са законом“, опредељује базични однос појединца и државе, у коме је држава та која треба да обезбеди правни оквир за заснивање радног односа и свих права, обавеза и пратећих аспеката која проистичу из рада (статус у друштву, самовредновање, професионално остварење, достојанство, забрана мобинга и сл.), док је појединцу зајемчено да може засновати радни однос, на основу тога остваривати сва права и обавезе које проистичу из радног односа, онако како је то потом прецизирано законима у односу на конкретне категорије запослења. Овако опредељен став нема значење обавезе за државу да свакоме мора обезбедити или гарантовати запослење, већ обавезу државе да креира државни и друштвени систем у коме појединац може стећи радни статус. Подједнако, јемчењем права на рад не гарантује се запослење, нити је оно основ за креирање обавезе државе да свакога запосли. Право на рад није право на добијање запослења. Како правом на рад није гарантовано добијање запослења, тако се не гарантује ни да ће се једном успостављено запослење задржати. Садржина зајемченог права на рад није забрана отказа. Отказ је радноправни институт, а не уставноправна категорија. Законима се обезбеђује право на отказ и послодавцу и запосленом, те се правни однос са аспекта правног института отказа мора тумачити у складу са законом, а не са Уставом. У односу на отказ, Устав јемчи само процесни аспект - правну заштиту (члан 60. став 4.), односно могућност утужења незаконитог отказа.

Логика става 1. даље се наставља и допуњује у ставу 2. члана 60.: „свако има право на слободан избор рада“, чија се садржина огледа у праву на слободан избор професије и занимања, а не конкретног радног места (посебно не у процесу напредовања које није уставноправна, већ законска категорија, прописана у складу са специфичностима конкретне области рада), а са друге стране право на слободу избора рада представља заштиту од принудног рада или присиљавања на неку врсту рада, као и на онемогућавање уживања правне заштите која проистиче из законито успостављеног радног односа.

Чланом 60. у ставу 3. одређено је да су свима под једнаким условима доступна сва радна места. Садржина одредбе, односно њени елементи - доступност за све, под једнаким условима, свих радних места, јесте манифестација основног начела једнакости, односно забране дискриминације у материји радних односа. Она опредељује да формалноправни услови за заснивање радног односа морају бити једнако постављени у односу на све, да се морају обезебедити једнаке шансе и поступања, а посебно у односу на начела својствена поступку запошљавања – начело оглашавања јавног конкурса, начело слободе избора кандидата од стране послодавца, испуњавање истог сета критеријума и услова и сл. И начелно важно за потпуно и исправно разумевање права на рад, тј. доступност радних места је да гаранција доступности радних места мора у себи садржати правну заштиту не само за запослене, већ и за послодавце. С обзиром на улогу државе у овом односу, тј. креирање комплетног правног оквира, за радноправни положај субјеката се управо зато и каже да дејствује на трипартитној основи.

Доступност радних места свима под једнаким условима јесте веома широко постављен концепт, али има и ограничења – пре свега у претпоставци да заинтересовани испуњава неопходне услове за добијање одређеног запослења, потом у спровођењу процедуре запослења, у праву послодавца да изабере оног ког процени као најбољег кандидата и сл. Дакле, доступност не значи истовремено и добијање запослења, већ се гаранција односи на једнак приступ процесу запошљавања. Посматрано кроз призму стразбуршких принципа грађених у овој материји могли би се истаћи критеријуми предвиљивости закона, ефективности правног лека – свако се оправдано поузда у правни лек и очекује успех, оправданости различитог третмана, као критеријума који додатно учествују у разматрању једнаког приступа радном месту, легитимног циља и сл. (Леандер против Шведске, Пресуда, 26. март 1987. године, пар. 78; Сидабрас ет Џиаутас против Литваније, Пресуда, 27. јул 2004. године, пар. 51-52; Наидин против Румуније, Пресуда, 21.октобар 2014, пар. 46 и 51).

У односу на конкретну уставну жалбу подносиоца Бранка Јанковића из Ниша спорно правно питање интер алиа је питање доступности радног места, односно питање да ли је у овом случају дошло до повреде члана 60. став 3. Устава. Другачије постављено ово питање може гласити и: Да ли је Бранко Јанковић уживао заштиту Уставом зајемченог права на рад у његовом аспекту доступности свима под једнаким условима свих радних места?

После решења којим послодавац (Република Србија, Министарство финансија, Пореска управа из Београда) опредељује статус нераспоређености за Бранка Јанковића 8.3.2005., и то почев од 1.1.2005., послодавац 14.6.2005. доноси Правилник о унутрашњој систематизацији и организацији, који ступа на снагу 23.6.2005. Бранко Јанковић добија решење о престанку радног односа, после неуспелог поступка по приговору на решење о нераспоређености, те од 30.6.2005. остаје без посла. У току тог временског периода, послодавац расписује конкурс за пријем на нова радна места и то 5.4.2005. и 19.4.2005. године. Дакле, док трају поступци по приговорима на решење о нераспоређености и решење о престанку радног односа, у периоду пре него што је усвојен нови Правилник о унутрашњој систематизацији и организацији, послодавац расписује конкурс за пријем нових лица, на радна места за која подносилац уставне жалбе испуњава услове и на која би могао да буде распоређен. Бранко Јанковић је тиме стављен у другачији правни положај, неједнак у односу на остале који су по основу новог конкурса засновали радни однос, без оправдања различитог поступања у односу на њега и без истицања легитимног циља за такво поступање. У односу на њега нема радног места, радно место на које је он био распоређен је укинуто, он је остао нераспоређен, а са друге стране за исту врсту послова отварају се истоврсна нова радна места и расписују конкурси. Важан елемент неједнакости у овом случају огледа се у околности испуњавања услова за радна места за која се расписују нови конкурси и на која је он могао да буде распоређен. С друге стране не уочава се правни основ различитог поступања или легитимни циљ услед кога би се могла градити правоваљаност поступања у односу на Бранка Јанковића, односно одрећи повреда права на рад.

Теоријски би се могло резоновати да је он могао, независно од чињенице да се налазио у току поступка по приговору, конкурисати за пријем у радни однос. Међутим, садржина доступности права на рад није у разматрању шта је у процесноправном смислу могао да предузме запослени који губи запослење, већ се садржина огледа у уставноправној обавези креирања једнаког положаја за све у односу на конкретно радно место, односно омогућавања да сви под једнаким условима имају приступ радном месту. Бранко Јанковић конкретно у периоду трајања конкурса, налазио се у правном односу са послодавцем који је расписао нови конкурс, односно у поступку по приговору. Према критеријуму делотворности правног лека и легитимног очекивања да се у поступку успе, јасно је да његов однос са послодавцем није био исти као оних појединаца који тек приступају конкурсу. У образложењу пресуде Врховни касациони суд резонује да нема повреде права, ослонцем у једном делу на околност да се тужена обратила министарствима и посебним организацијама упућивањем молбе за преузимањем, која је остала без ефекта. Резон Врховног касационог суда у оштрој је супротности са резоном нижестепених судова. Апелациони суд у Београду резонује да је послодавац био у обавези да понуди друго радно место, посебно у оним ситуацијама у којима је потпуно неспорно да је постојало слободно радно место за које је запослени испуњавао потребне услове. За Апелациони суд у Београду без утицаја су наводи да је тужена упутила дописе министарствима ради преузимања тужиоца, управо стога што је конкретно тужени орган могао распоредити тужиоца на слободно место. Врховни касациони суд није разматрао разлоге због којих Бранко Јанковић није распоређен на радна места на која су по конкурсу примани нови службеници, а чиме је суштински стављен у неједнак однос, тј. у ситуацију да њему радно место није било доступно под једнаким условима као другима.

За целовиту слику није без значаја навести и то да је првостепеном и другостепеном пресудом усвојен тужбени захтев Бранка Јанковића, те је после десетогодишњег поступка враћен на посао 8.5.2015., да би 30.9.2015. у поступку по ревизији Врховни касациони суд преиначио другостепену пресуду и одбио тужбени захтев.

Приликом разматрања да ли је подносилац уставне жалбе уживао заштиту која проистиче из гаранција члана 60. став 3. Устава, треба унети у силогизам и чињеницу да је послодавац у овом случају Република Србија, Министарство финансија. Субјекти права на рад, као што је напред напоменуто, су запослени, послодавац и држава, у њиховом трипартитном односу. Важан елемент за заокружен резон је да ли је послодавац привредно друштво, привредни субјект или се пак ради о држави као послодавцу. Привредни субјект делује у условима тржишне економије, отвореног и слободног тржишта, слободе предузетништва, самосталности субјеката, те се и право на рад у односу на привредне субјекте мора тумачити превасходно у односу на право на рад као економско право. С друге стране, позиција државе као послодавца умањује аспект права на рад као економског права и у први план истиче аспект права на рад као социјалног права. Рад у државном органу није под дејством тржишних услова, већ напротив држава игра важну улогу у остваривању начела социјалне правде. Управо стога, у односу на државу, начин на који ће се применити и тумачити обавеза омогућавања доступности радних места у односу на све и под једнаким условима истакнутија је него ли у односу на привредне субјекте који су под диктатом тржишта.

Истакнутија обавеза државе и већа права појединца у односу на радна места за која је послодавац држава истакнута је изразито у међународноправним актима. Учествовање у вођењу јавних послова и рад у јавној служби у својој земљи нормирани су у нпр. Универзалној декларацији о људским правима из 1948. године у члану 21. став 2. и Међународном пакту о грађанским и политичким правима из 1966. године у члану 25. На ове акте изразито се позива Европски суд за људска права, као нпр. у пресуди у предмету Косиек против Немачке (Косиек против Немачке, Пресуда, 28. август 1986. године, пар. 34).

С обзиром на мој закључак да Бранко Јанковић није имао приступ радном месту под једнаким условима у односу на остале, мишљења сам да је Уставни суд морао констатовати да он није уживао заштиту зајемчену чланом 60. став 3. Става сам да је Уставни суд требало да донесе усвајајућу одлуку деклараторног карактера, у којој би се у изреци констатовала повреда члана 60. став 3. уз аргументативно образложење.

АД ИИ - Правне последице установљавања повреде права на рад

Акценат је на усвајајућој деклараторној одлуци цонтра усвајајућој касаторној одлуци. Сматрам да поништавање одлуке редовног суда или другог појединачног правног акта који потпада под надлежност Уставног суда не треба да буде циљ рада Уставног суда, нити његова главна улога. Поништавање има смисла у оним случајевима у којима се установи повреда права на правично суђење, односно у оним случајевима у којима се установи да је суд погрешно применио право. У случају заштите осталих људских права зајемчених Уставом Републике Србије ефекат се може остварити деклараторном одлуком. Другачијим избором речи речено, не слажем се са позицијом Уставног суда као контролора рада редовних судова, тражењем њихових грешака и поништавањем одлука. Сматрам да је основна улога Уставног суда заштита појединца у његовом односу са државом и заштита самог Устава. Правилно стратегијско конципирање рада Уставног суда, посматрано из угла добробити државе, управо усмерава рад Суда на констатовање повреде људског права. Оваква мера уставносудског активизма у сразмери је са местом и улогом Уставног суда у држави и друштву.

У креирању целовите формуле рада, треба поново споменути интегративни приступ Уставног суда у разматрању права на рад као негативну појаву. Подвођењем права на рад под право на правично суђење врши се анулирање уставноправног садржаја овог права и оно се своди само на законске одредбе. Последица тога је формалистичко одбацивање истакнуте повреде права на рад, без улажења у меритум и тиме одрицање од заштите коју људско право треба да пружи. Између поништавања пресуде Врховног касационог суда и одбацивања уставне жалбе, мора се оставити простор за усвајајућу деклараторну одлуку. Јер, усвајајућа деклараторна одлука јесте глас у одбрану људског права и јесте глас опомене и констатовања да систем у одређеном сегменту не функционише добро.

Установљавање повреде права на рад не исцрпљује се у самој изреци. Образложење одлуке Уставног суда мора почивати на доктрини, треба да доприноси развоју доктринарних ставова и постане незаобилазни и најважнији параметар у примени и функционисању целокупног правног система. Ово је једна од веома важних улога Уставног суда, која се у брзини рада и затрпаности великим бројем предмета занемарује. Чињеница је да Уставни суд ретко користи аргументативну снагу образложења својих одлука, а коју теорија, и старија и новија, препознаје као изразито важну и генерише је из самог ауторитета Уставног суда и судијског форума.

У овом конкретном уставносудском предмету, као и у сваком другом уставносудском предмету у коме би била усвојена деклараторна одлука пожељно је размотрити питање последице такве одлуке. Наиме, поступање по уставним жалбама јесте контрола уставности. Контрола уставности има двоструки значај – за самог подносиоца уставне жалбе и за целокупан правни систем. Дебатује се да ли је деклараторно установљавање повреде људског права адекватна сатисфакција подносиоцу жалбе или је пак једина делотворна последица установљавања повреде Устава поништење правног акта или новчана надокнада. Са становишта општег правног начела о надокнади нематеријалне штете познатог у свим правним системима, један од начина надокнаде нематеријалне штете јесте констатовање повреде права, као вид сатисфакције. Стога, треба развијати климу да у аспекту интер партес дејства одлуке Уставног суда, сама констатација повреде има значај сатисфакције за подносиоца уставне жалбе. Признањем од стране Уставног суда да је повређено људско право, односно констатовањем да је подносилац уставне жалбе у праву, треба да има значај за подносиоца и да у њему створи осећај задовољења. Са становишта значаја за целокупан правни систем свако установљење повреде Устава је благотворно. Указивање на неуставност доприноси фином баждарењу целокупног система. Уосталом, чињеница ерга омнес дејства и ефекта одлуке по уставној жалби нормирана је у Закону о Уставном суду (члан 49. став 2.), који подразумева постојање одлука по уставној жалби и решења од ширег значаја за заштиту уставности и законитости.

Др Тијана Шурлан,

судија Уставног суда