Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић, др Тамаш Корхец (Корхецз Тамáс) , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. З . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, н а седници Већа одржаној 31. маја 2018. године , донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Д. З . и утврђује да је закључком Трећег основног суда у Београду И. 14924/10 од 29. јуна 2015. године и решењем Трећег основног суда у Београду И. 14924/10 од 7. априла 2016. године подносицу уставне жалбе повређено право на правно средство, зајемчено одредбом члана 36 . став 2. Устава Републике Србије.

2. Поништава се решење Трећег основног суда у Београду И. 14924/10 од 7. априла 2016. године и одређује да тај суд донесе нову одлуку о приговору изјављеном против закључка Трећег основног суда у Београду И. 1 4924/10 од 29. јуна 2015. године.

Образложење

1. Д. З . из Београда поднео је Уставном суду, 13. маја 2016. године, преко пуномоћника Д. Р, адвоката из Београда, уставну жалбу против закључка Трећег основног суда у Београду И. 14924/10 од 29. јуна 2015. године и решења Трећег основног суда у Београду И. 14924/10 од 7. априла 2016. године , због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство , зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. Устава Републике Србије.

У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је оспореним закључком Трећег основног суда у Београду И. 14924/10 од 29. јуна 2015. године утврђено да су Б . Д . и Д . З, овде подносилац уставне жалбе, ступили на место првобитног извршног дужника В . А , те је утврђено да се мења решење о извршењу Четвртог општинског суда у Београду И. 2269/04 од 18. јануара 2005. године тако да се уместо извршног дужника В . А . као извршни дужници означавају Б . Д . и Д . З, овде подносилац уставне жалбе ; да је наведени закључак по својој садржини решење о извршење, јер се тим актом подносилац по први пут означава као извршни дужник; да је против решења о извршењу увек дозвљен п риговор, а доношењем оспореног акта у форми закључка подносиоцу је ускрађено право на правни лек.

Подносилац уставне жалбе је предложио Уставном суду да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи решење Трећег основног суда у Београду И. 14924/10 од 7. априла 2016. године.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и увидом у приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставно судској ствари:

Извршни поверилац Ј. Ђ . поднео је предлог за извршење Четвртом општинском суду у Београду против извршног дужника В . А, на основу овереног споразума странака о обезбеђењу новчаног потраживања – хипотек е И. 680/03 од 15. августа 2003. године на непокретности извршног дужника. Четврти општински суд у Београду је решењем И. 2269/04 од 18. јануара 2005. године дозволио предложено извршење.

Након успостављања нове мреже судова, поступак је настављен пред Трећим основним судом у Београду у предмету И. 14924/10.

Трећи основни суд у Београду је оспореним закључком И. 14924/10 од 29. јуна 2015. године , у ставу првом изреке, утврдио да су Б . Д . и Д . З, овде подносилац уставне жалбе, ступили на место првобитног извршног дужника В. А , док је, у ставу другом изреке, утврдио да се мења решење о извршењу Четвртог општинског суд а у Београду И. 2269/04 од 18. јануара 2005. године тако да се уместо првобитног извршног дужника В. А. као извршни дужници означавају Б. Д . и Д . З, овде подносилац уставне жалбе . У поуци о правном леку оспореног закључка је констатовано да против овог закључка није дозвољен правни лек.

Трећи основни суд у Београду је оспореним решењем И. 14924/10 од 7. априла 2016. године одбацио као недозвољен приговор извршних дужника Б. Д . и Д . З , изјављен против оспореног закључка тог суда. У оспореном решењу је, између осталог, наведено: да је одредбом члана 39. став 7. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да против закључка није дозвољен правни лек, осим ако овим законом није другачије одређено; да имајући у виду наведено, те чињеницу да против закључка није дозвољен правни лек, то је суд применом напред наведеног члана закона донео одлуку као у изреци овог решења. У поуци о правном леку је констатовано да против овог решења није дозвољен правни лек.

4. Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.

Одредбама члана Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11 и 109/13 – Одлука УС) (у даљем тексту:ЗИО) би ло је прописано : да се извршење одређује и спроводи и на предлог и у корист лица које у извршној исправи није означено као извршни поверилац, ако оно јавном или у складу са законом овереном исправом докаже да је потраживање на њега пренето или да је на њега на други начин прешло пре или у току поступка, а ако то није могуће, пренос или прелаз потраживања доказује се правноснажном, односно коначном одлуком донетом у парничном, прекршајном или управном поступку, а одредба става 1. овог члана сходно се примењује и у случају извршења против лица које у извршној исправи није означено као дужник (члан 23. ст. 1. и 2.); да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36. став 3.); да је п равни лек у поступку извршења и обезбеђења одређеног у извршном поступку приговор (члан 39. став 1.); да се против решења суда може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (члан 39. став 2 .); да против закључка није дозвољен правни лек, осим ако овим законом није другачије одређено (члан 39. став 7 .); да на решење о извршењу на основу извршне исправе приговор могу да поднесу извршни дужник и извршни поверилац (члан 40. став 1 .).

5. Уставни суд подсећа да у поступку по уставној жалби није надлежан да оцењује правилност чињеничних закључака редовних судова, јер би у том случају, поступајући као инстанциони суд, изашао из граница својих овлашћења. Једини изузетак од наведеног правила постоји у ситуацији када су закључци редовних судова очигледно произвољни и арбитрерни у тој мери да за последицу имају повреду уставних права и слобода. С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права, према којем грешка у примени права или утврђивању чињеница начињена од стране националног суда, која је тако приметна да се може окарактерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Боцхан против Украјине, број представке 22251/08, од 5. фебруара 2015. године, став 62.).

6. Уставни суд најпре указује да подносилац уставне жалбе оспорава закључак Трећег основног суд а Београду И. 14924/10 од 29. јуна 2015. године којим је утврђено да је подносилац уставне жалбе ступио на место првобитног извршног дужника, у смислу одредбе члана 23. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, те је промењено решење о извршењу Четвртог општинског суда у Београду И. 2269/04 од 18. јануара 2005. године тако што је уместо првобитног извршног дужника као извршни дужник оз начен подносилац уставне жалбе. Подносилац оспорава и решење тог а суда И. 14924/10 од 7. априла 2016. године којим је одбачен као недозвољен његов приговор изјављен против оспореног закључка.

У поступку извршења суд доноси одлуке у форми р ешења или закључка, с тим што је Законом о извршењу и обезбеђењу из 2011. године изричито прописано да се закључком спроводе поједине радње и управља пост упком (члан 36. став 3. ). У наведеном закону није била дефинисана форма акта извршног суда којим се утврђује да на место првобитног извршног дужника ступа треће лице, у смислу одредбе члана 23. став 2. наведеног закона. У конкретном случају, оспорени акт из члана 23. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године је донет у форми закључка, против ког акта по самом закону није дозвољен правни лек. Међутим, Уставни суд оцењује да акт који се доноси, у смислу члана 23. став 2. Закону о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, не представља акт спровођења неке извршне ра дње или акт управљања поступком, већ напротив, то представља акт којим се треће лице означава као нови извршни дужник и којим актом се том лицу по први пут у извршном поступку намеће обавеза измирења потраживања из извршне испра ве према извршном повериоцу, а коју обавезу то треће лице није могло да оспори у поступку из којег потиче та извршна исправа односно у приговору против решења о извршењу . Предметни акт извршног суда, који се доноси у смислу члана 23. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године , по оцени Уставног суда, има правно дејство једног решења о извршењу, с обзиром на то да се таквим актом треће лице означава као (нови) извршни дужник и према њему се намеће обавеза принудног намирења потраживања према извршном повериоцу. Имајући у виду наведено , Уставни суд оцењује да је оспореним закључом Трећег основног суда Београду И. 14924/10 од 29. јуна 2015. године одлучивано о обавезама подносиоца уставне жалбе, без обзира што је донето у форми закључка, а не у форми решења. С друге стране, Уставни суд оцењује да је од уставноправног значаја исход поступка за права и обавезе учесника у поступку, односно да ли је оспореним актом одлучивано о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе ( видети Одлуку Уставног суда Уж-205/2017 од 20. септембра 2017. године ).

Полазећи од свега наведеног, акт извршног суда којим се утврђује да на место првобитног извршног дужника ступа треће лице, у смислу одредбе члана 23. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, чиме то треће лице постаје нови извршни дужник и преузима обавезу измирења потраживања према извршном повериоца, не може с е подвести под категорију акта којим се управља поступком. Напротив, то је акт суда којим се одлучује о правима и обавезама учесника у извршном поступку. Све ове правне карактеристике наведеног акта представљају тачке везивања за одредбу члана 36. став 2. Устава, којом је утврђено да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу , као и одредбу члана 18. став 1. Уста ва, којом је утврђено да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују. На потребу изјављавања приговора против акта којим се утврђује да на место првобитног извршног дужника ступа треће лице, у смислу одредбе члана 23. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, указује чињеница да је приговор против таквог акта једини правни пут да нови означени извршни дужник оспори правно становиште извршног суда да на њега није пренета или прешла обавеза измирења потраживања из извршне исправе , те да није постао извршни дужник, у смислу наведене законске одредбе. Такође, против решења о извршењ у је увек дозвољен приговор , који је прописан у корист извршног дужника, а акт из одредбе члана 23. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, као што је наведено, производи правно дејство решења о извршењу према новоозначеном извршном дужнику.

Уставни суд је стога, сагласно одредби члана 89. став. 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) , Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да је закључком Трећег основног суда у Београду И. 14924/10 од 29. јуна 2015. године и решењем Трећег основног суда у Београду И. 14924/10 од 7. априла 2016. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.

7. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде наведеног уставног права могу отклонити само поништајем решења Трећег основног суда у Београду И. 14924/10 од 7. априла 2016. године и одређивањем да тај суд донесе нову одлуку о приговору изјављеном против закључка Трећег основног суда у Београду И. 14924/10 од 29. јуна 2015. године. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.

8. С обзиром на то да је Уставни суд усвојио уставну жалбу и наложио отклањање штетних последица учињене повреде права на правно средство , то се није посебно бавио питањем повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права.

9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.