Оспореним решењем у ставу 1. диспозитива одбијен је захтев тужиље за давање сагласности за закључење уговора о купопродаји између тужиље О. Т. као продавца и Б.Т., као купца за непокретност ближе означену у диспозитиву решења.
Из списа предмета произилази да је тужиља од туженог као надлежног органа тражила одобрење промета непокретности-преноса права својине на непокретности означене у приложеном уговору.
Тужени орган је прибавио мишљење Министарства трговине Републике Србије од 10.04.1997. године да се нису стекли услови за примену одредбе члана 3-а Уредбе о привременој забрани располагања одређеним непокретностима, покретним стварима и правима ("Службени гласник РС", бр. 49/91.50/95). Решење из ст. 1. диспозитива не представља коначни управни акт против кога се на основу чл. 7. ЗУС-а, може покренути управни спор.
Одредбом члана 3. Закона о посебним условима промета непокретности ("Сл. гласник СРС", бр. 30/89. "Сл. гласник РС", бр. 22/91 и 48/94) прописано је да уколико Министарство финансија не одобри промет непокретности из члана 1. овог Закона, по приговору заинтересованог лица, који се подноси у року од 30 дана од дана пријема решења, одлучује комисија коју образује Народна скупштина.
Против одлуке Комисије не може се водити управни спор.
Стога је на основу чл. 28. ст. 1. тач. 4. ЗУС-а тужбу одбацио.