Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћековић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тач. 1. и 3. Устава Републике Србије, на седници одржаној 15. октобра 2014. године, донео је

РЕШЕЊЕ

Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба члана 9. став 7. и члана 12. став 1. тачка 1) Статута Универзитета у Београду (''Гласник Универзитета у Београду'', бр. 162/11-пречишћен текст, 167/12, 172/13 и 178/14).

Образложење

Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба члана 9. став 7. и члана 12. став 1. тачка 1) Статута Универзитета у Београду (''Гласник Универзитета у Београду'', бр. 162/11-пречишћен текст). У иницијативи се наводи да су оспорене одредбе Статута у супротности са одредбама члана 11. Устава, којима је утврђена световност државе, јер се одређивањем Православног богословског факултета као дела Универзитета у Београду крши принцип секуларности, имајући у виду да је овај факултет религијска институција, односно да је у вези са хришћанима и то искључиво православне деноминације, што се види и из самог његовог назива. Надаље, иницијатор сматра да припадање овог факултета, као религијске институције, Универзитету у Београду, који је државна институција, представља мешање цркве и државе, што је у супротности са чланом 11. став 2. Устава, којим је утврђена обавеза одвојености цркве и верских заједница од државе. Иницијатор, такође, сматра да је Православни богословски факултет једина религијска институција унутар Универзитета у Београду, те се на тај начин православна религија успоставља као државна религија, што је, према наводима из иницијативе, супротно члану 11. став 3. Устава, којим је утврђено да се ниједна религија не може успоставити као државна и обавезна. У иницијативи се даље наводи да се оспореним одредбама Статута православље успоставља као државна религија на Универзитету у Београду, јер универзитет који дозвољава само и искључиво једној религијској институцији чланство, директно себе доводи у везу управо и само са том религијом и успоставља је као главну, односно као државну, имајући у виду да је Универзитет у Београду државна институција. Иницијатор даље наводи да оспорене одредбе Статута нису у сагласности ни са одредбама члана 44. Устава, јер по његовом схватању припајање Православног богословског факултета Универзитету у Београду представља спајање цркве и државе, што је директно супротно ставу 1. овог члана Устава, којим је утврђена обавеза самосталног деловања цркава и верских заједница и њихова одвојеност од државе. У односу на одредбе става 2. члана 44. Устава, иницијатор наводи да се одређивањем овог факултета, као религијске институције, унутар Универзитета у Београду, православна религија успоставља као важнија од свих других религија, чиме се ствара неравноправан однос између цркава и верских заједница, што је забрањено наведеном одредбом Устава. При томе, иницијатор не оспорава право Српској православној цркви да самостално организује, финансира и води Православни богословски факултет по свом нахођењу и правилима, у складу са чланом 43. ст. 1, 3. и 5. и чланом 44. ст. 1. и 2. Устава, али то право Српска православна црква, па самим тим и факултет морају да испуне самостално, а не као део било које државне институције, како је то прописано оспореним одредбама Статута. У погледу оспоравања наведених одредаба Статута у односу на Закон о забрани дискриминације, иницијатор наводи да одредбе Статута Универзитета у Београду и Статута Православног богословског факултета нису у сагласности са одредбама члана 2. и члана 19. ст. 2. и 3. овог закона, јер један верски поглавар, по свом сопственом субјективном нахођењу, одлучује ко је подобан, а ко није да постане студент Православног богословског факултета, а тиме и Универзитета у Београду, имајући у виду да је овај факултет у саставу Универзитета у Београду.

ИИ

У одговору ректора Универзитета у Београду, који је Уставном суду достављен 23. октобра 2012. године, наводи се, пре свега, да је садашњи статус Богословског факултета у саставу Универзитета у Београду утврђен од стране надлежних органа државе Србије, а не оспореним одредбама Статута. Наиме, Решењем Владе 05 број 02-82/2004 од 9. јануара 2004. године оглашено је ништавним Решење Владе Народне Републике Србије, В.С. бр. 62 од 15. фебруара 1952. године, којим је Богословски факултет, који је до тада био у саставу Универзитета у Београду, укинут као државна установа. Актом 05 број 02-82/2004-001 од 6. маја 2004. године Влада је дала и аутентично тумачење диспозитива Решења од 9. јануара 2004. године, из кога следи да је оснивач овог факултета држава и да то никада није престала да буде. Тако је у тачки 3. овог аутентичног тумачења наведено ''да је Богословски факултет – државни факултет и да то никада није престао да буде, да је Богословски факултет у саставу Универзитета у Београду и да никада није престао да буде у саставу Универзитета у Београду''. Сагласно наведеном, Универзитет у Београду је само спроводећи наведену одлуку Владе од 9. јануара 2004. године, ускладио свој Статут са наведеним актом. У одговору се такође наводи да само постојање Православног богословског факултета у склопу Универзитета у Београду никако не може да значи било какву дискриминацију према другим црквама и верским заједницама, а поготово не ''успостављање православља као државне религије на Универзитету у Београду'', с обзиром на природу и карактер ове институције. У одговору се на крају указује да сагласност надлежног епископа као услов за упис студената и избор наставника на Православном богословском факултету сама по себи не представља дискриминацију и присутна је на свим институцијама те врсте широм Европске уније под називом миссио цаноници, где се такође не сматра дискриминацијом.

ИИИ

У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио:

Савет Универзитета у Београду донео је оспорени Статут на седници одржаној 5. и 14. септембра 2006. године, који је ступио на снагу 18. септембра 2006. године. Након већег броја измена и допуна овог акта које су усвојене до 2011. године, Одбор за статутарна питања ја на основу овлашћења Савета Универзитета у Београду од 19. априла 2011. године, утврдио пречишћени текст Статута Универзитета у Београду, који је објављен у ''Гласнику Универзитета у Београду'', број 162/11, а који садржи основни текст Статута, као и измене и допуне Статута, објављене у ''Гласнику Универзитета у Београду'', бр. 131/06, 140/08, 143/08, 150/09 и 160/11. Након објављивања пречишћеног текста Статута, Савет Универзитета је усвојио још три одлуке о изменама и допунама овог акта: на седници одржаној 15. маја 2012. године Одлуку о изменама Статута Универзизеза у Београду (''Гласник Универзитета у Београду'' број 167/12), на сеници одржаној 22. априла 2013. године Одлуку о изменама и допунама Статута Универзитета у Београду (''Гласник Универзитета у Београду'' број 172/13) и на сеници одржаној 22. јанура 2014. године Одлуку о изменама и допунама Статута Универзизеза у Београду (''Гласник Универзитета у Београду'' број 178/14).

Статутом Универзитета у Београду, у складу са Законом о високом образовању, уређују се организација, делатности и пословање Универзитета у Београду, статус високошколских јединица у његовом саставу, састав, надлежност и начин одлучивања универзитетских органа и тела, установљабање и извођење универзитетских студија, статус наставника, сарадника и другог универзитетског особља, статус студената, научно и развојно истраживање, као и друга питања од значаја за Универзитет (члан 1. Статута). Одредбама члана 2. ст. 3. и 4. Статута одређено је да је Универзитет правно лице са статусом самосталне високошколске установе и са правима, обавезама и одговорностима утврђеним законом и овим статутом, као и да је оснивач Универзитета Република Србија.

Оспореним чланом 9. став 7. Статута је прописано да осим у контексту делатности Православног богословског факултета и обележавања верских празника, у складу са законом, на Универзитету и високошколским јединицама у његовом саставу није дозвољено ни верско организовање или деловање, док је оспореним делом одредбе члана 12. став 1. тачка 1) Статута предвиђено да Православни богословски факултет, из групације друштвено-хуманистичких наука, чини један од факултета у саставу Универзитета у Београду.

ИВ

За оцену уставности оспорених одредаба Статута, према оцени Уставног суда од значаја су одредбе Устава Републике Србије којима је утврђено: да је Република Србија световна држава, да су цркве и верске заједнице одвојене од државе, да се ниједна религија не може успоставити као државна или обавезна (члан 11.); да се јемчи слобода мисли, савести, уверења и вероисповести, право да се остане при свом уверењу или вероисповести или да се они промене према сопственом избору, да нико није дужан да се изјашњава о својим верским и другим уверењима, да је свако слободан да испољава своју веру или убеђење вероисповедања, обављањем верских обреда, похађањем верске службе или наставе, појединачно или у заједници с другима, као и да приватно или јавно изнесе своја верска уверења, да родитељи и законски стараоци имају право да својој деци обезбеде верско и морално образовање у складу са својим уверењима (члан 43. ст. 1. до 3. и 5.); да су цркве и верске заједнице равноправне и одвојене од државе, да су цркве и верске заједнице равноправне и слободне да самостално уређују своју унутрашњу организацију, верске послове, да јавно врше верске обреде, да оснивају верске школе, социјалне и добротворне установе и да њима управљају, у складу са законом (члан 44. ст. 1. и 2.); да свако има право на образовање, да сви грађани имају, под једнаким условима, приступ високошколском образовању, да се основање школа и унивезитета уређује законом (члан 71. ст. 1, 3. и 4.); да се јемчи аутономија универзитета, високошколских и научних установа, да универзитети, високошкослке и научне установе самостално одлучују о свом уређењу и раду, у складу са законом (члан 72.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, систем у области образовања (члан 97. тачка 10.).

Ради целовитијег сагледавања спорних уставноправних питања у овом предмету, Уставни суд је имао у виду и поједине одредбе следећих закона и других општих аката:

Законом о високом образовању (“Службени гласник РС”, бр. 76/05, 100/ 07 - аутентично тумачење, 97/08, 44/10, 93/12 и 89/13) прописано је: да је делатност високог образовања од посебног значаја за Републику Србију и да је део међународног, а посебно европског, образовног, научног, односно уметничког простора (члан 2.); да су циљеви високог образовања - 1) преношење научних, стручних и уметничких знања и вештина; 2) развој науке и унапређивање уметничког стваралаштва; 3) обезбеђивање научног, стручног и уметничког подмлатка; 4) пружање могућности појединцима да под једнаким условима стекну високо образовање и да се образују током читавог живота; 5) битно повећање броја становника са високим образовањем (члан 3.); да се делатност високог образовања заснива на следећим принципима - 1) академске слободе; 2) аутономија; 3) јединство наставе и научноистраживачког, односно уметничког рада; 4) отвореност према јавности и грађанима; 5) уважавање хуманистичких и демократских вредности националне и европске традиције и вредности културног наслеђа; 6) поштовање људских права и грађанских слобода, укључујући забрану свих видова дискриминације; 7) усклађивање са европским системом високог образовања и унапређивање академске мобилности наставног особља и студената; 8) учешће студената у управљању и одлучивању, посебно у вези са питањима која су од значаја за квалитет наставе; 9) равноправност високообразовних установа без обзира на облик својине, односно на то ко је оснивач; 10) афирмација конкуренције образовних и истраживачких услуга ради повећања квалитета и ефикасности високошколског система; 11) обезбеђивање квалитета и ефикасности студирања (члан 4.); да на високошколској установи није дозвољено политичко, страначко или верско организовање и деловање (члан 32. став 9.); да је универзитет самостална високошколска установа која у обављању делатности обједињује образовни и научноистраживачки, стручни, односно уметнички рад, као компоненте јединственог процеса високог образовања, да универзитет може остваривати све врсте и нивое студија, да високошколска установа има статус универзитета ако остварује академске студијске програме на свим нивоима студија, у оквиру најмање три поља и три области из члана 27. овог закона, да се изузетно, универзитет може основати у пољу уметности, ако има сва три нивоа студија из најмање три области уметности (члан 33.); да факултет, односно уметничка академија, јесте високошколска установа, односно високошколска јединица у саставу универзитета, која остварује академске студијске програме и развија научноистраживачки, стручни, односно уметнички рад у једној или више области, да факултет, односно уметничка академија, може остваривати и струковне студијске програме, да факултет, односно уметничка академија, у правном промету наступа под називом универзитета у чијем је саставу и под својим називом, у складу са статутом универзитета (члан 34.); да је статут основни општи акт високошколске установе којим се уређује организација установе, начин рада, управљање и руковођење, као и друга питања од значаја за обављање делатности и рад високошколске установе, у складу са законом (члан 46.).

Законом о црквама и верским заједницама (''Службени гласник РС'', број 36/06) прописано је: да се Српској Православној Цркви признаје континуитет са правним субјективитетом стеченим на основу Начертанија о духовној власти (Одлука Народне Скупштине Књажевства Србског од 21. маја 1836. године) и Закона о Српској Православној Цркви („Службене новине Краљевине Југославије”, број 269/29), да Српска Православна Црква има изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа (члан 11 [1].); да цркве и верске заједнице могу оснивати установе ради образовања будућих свештеника односно верских службеника, унапређивања духовне и теолошке културе и других сродних циљева (у даљем тексту: верске образовне установе) (члан 34.); да цркве и верске заједнице могу оснивати и предшколске установе, основне школе, гимназије, стручне и уметничке средње и високе школе, факултете и универзитете, у складу са законом (члан 35.); да црква и верска заједница може покренути поступак верификације, односно акредитације верске образовне установе ради укључивања у систем образовања, у складу са прописима о образовању, да верске образовне установе које добију верификацију, односно акредитацију имају право на финансирање из буџета, сразмерно броју верника према последњем попису становништва у Републици, да ради унапређивања верске слободе и просвете, држава може пружати финансијску помоћ и верским образовним установама које нису укључене у систем образовања. (члан 36.); да су верске образовне установе укључене у систем образовања дужне да поштују услове и стандарде који важе у систему образовања, у складу са прописима о образовању (члан 37. став 3.).

Статутом Православног богословског факултета, који је донео Савет факултета на седници одржаној 11. октобра 2006. године, је прописано: да је факултет у саставу Универзитета у Београду, да је факултет правно лице са статусом самосталне високошколске установе са правима, обавезама и одговорностима утврђеним законом и овим статутом, да је оснивач факултета Република Србија (члан 2. ст. 2, 4. и 5.); да је факултет научна и највиша образовна установа у области православне теологије на Универзитету у Београду и у Српској православној цркви, да се као саставни део Универзитета факултет ослања на начела универзитетске и факултетске традиције и аутономије, као и на академске слободе научног и уметничког стварања, да факултет има матичност у следећим научним областима – библијска теологија, систематска теологија, хришћанска философија, историја цркве, патрологија, литургика, канонско право, пастирска теологија, хришћанска уметност, омилитика, старозаветни јеврејски језик, новозаветни и патристички грчки језик и црквенословенски језик (члан 3. ст. 1, 3. и 6.); да делатност факултета, поред осталог, чине високо образовање у области друштвених наука и истраживање и експериментални развој у друштвеним и хуманистичким наукама (члан 4. став 2. ал. 1. до 3.).

В

Из наведених одредаба Устава следи да је Уставом зајемчено право на образовање свим лицима, с тим што је у Републици Србији основно образовање обавезно и бесплатно, а средње образовање које није обавезно је бесплатно за она лица која се определе за његово стицање. У погледу високог образовања Уставом је зајемчено право свим грађанима да под једнаким условима могу приступити високошколском образовању и уз гаранцију Републике Србије да успешним и надареним ученицима слабијег имовног стања омогући бесплатно високошколско образовање, у складу са законом. Уставом је такође зајемчена аутономија универзитета, високошколских и научних установа, док је законодавцу препуштено да уреди питања која се односе на оснивање школа и универзитета. Уставом је утврђено и да универзитети, високошколске и научне установе самостално одлучују о своме уређењу и раду, у складу са законом.

Сагласно наведеним уставним гаранцијама из чл. 71. и 72. Устава, које се односе на право на образовање и на аутономију универзитета, као и на уставом утврђену надлежност Републике Србије да уређује и обезбеђује систем у области образовања, Народна скупштина је на седници одржаној 30. августа 2005. године донела Закон о високом образовању. Овим законом су уређни систем високог образовања, услови и начин обављања делатности високог образовања, финансирање, као и друга питања од значаја за обављање ове делатности. Делатност високог образовања је Законом одређена као делатност од посебног значаја за Републику Србију, која представља део међународног, а посебно европског, образовног, научног, односно уметничког простора. Делатност високог образовања обављају високошколске установе, које су одређене чланом 32. став 1. Закона о високом образовању, међу које спадају и универзитет, односно факултет. Ставом 9. овог члана Закона изричито је забрањено било какво политичко, страначко или верско организовање и деловање на високошколској установи. Одредбом члана 33. став 1. Закона универзитет је одређен као самостална високошколска установа која у обављању делатности обједињује образовни и научноистраживачки, стручни, односно уметнички рад, као компоненте јединственог процеса високог образовања, док су факултет, односно уметничка академија одређени чланом 34. став 1. Закона као високошколске установе, односно високошколске јединице у саставу универзитета, које остварују академске студијске програме и развијају научноистраживачки, стручни, односно уметнички рад у једној или више области. Један од универзитета у систему високошколских установа у Републици Србије је и Универзитет у Београду, који је као најстарија високошколска институција у држави Србији основан још Законом о универзитету од 27. фебруара 1905. године, на месту дотадашње Велике школе у Београду. У саставу овог универзитета налази се 31 факултет организован у четири групације факултета: друштвено-хуманистичких наука, медицинских наука, природно-математичких наука и техничко-технолошких наука.

Сагласно одредби члана 47. став 1. Закона о високом образовању, којом је прописано да се организација високошколске установе уређује статутом, у складу са актом о оснивању и овим законом, Савет Универзитета у Београду је донео Статут као највиши правни акт ове високошколске установе. Статутом Универзитета у Београду, у складу са Законом о високом образовању, уређују се организација, делатност и пословање Универзитета у Београду, статус високошколских јединица у његовом саставу, састав, надлежност и начин одлучивања универзитетских органа и тела, установљавање и извођење универзитетских студија, статус наставника, сарадника и другог универзитетског особља, статус студената, научно и развојно истраживање, као и друга питања од значаја за Универзитет. У саставу Универзитета у Београду налази се и Православни богословски факултет као део групације факултета у области друштвено-хуманистичких наука, који је одређен као највиша образовна установа у области православне теологије. Управо овакав положај Православног богословског факултета као дела најстарије и најзначајније државне високошколске установе у Републици Србији, тј. Универзитета у Београду за подносиоца иницијативе је споран у односу на одредбе Устава којима је утврђена световност државе (члан 11. Устава) и којима је зајемчена равноправност цркава и верских заједница и њихова одвојеност од државе (члан 44. став 1. Устава).

С тим у вези, Уставни суд најпре констатује да је основни принцип световности одвојеност цркве и верске заједнице од државе, а да Православни богословски факултет није ни црква ни верска заједница, већ високошколска установа, чија је основна делатност високо образовање у области друштвених наука, која у научном погледу превасходно истражује, преноси и унапређује православну теологију као учење цркве и науку о вери и која је уписана у регистар високошколских установа при Министарству просвете, науке и технолошког развоја. За разлику од наведеног, цркве и верске заједнице су одређене Законом о црквама и верским заједницама као субјекти верске слободе у које су сврстане традиционалне цркве и верске заједнице, конфесионалне заједнице и друге верске организације, уписане у Регистар који се води при Министарству правде. Сагласно наведеном, Православни богословски факултет у организационом смислу представља високошколску установу у систему високог образовања Републике Србије која обавља делатност високог образовања и чије су оснивање, организација и рад уређени сагласно Закону о високом образовању и подзаконским актима донетим на основу овог закона, што значи да није нити може бити одређен као црква или верска организација на које се примењују одредбе Закона о црквама и верским организацијама. Уз то, Уставни суд указује да овај факултет није ни ''верска институција'', како је то наведено у иницијативи, јер у нашем правном систему као својеврсне верске институције, постоје само цркве и верске организације као субјекти слободе вероисповести, сагласно Уставу и закону. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд налази да се уставност оспорених одредаба члана 9. став 7. и члана 12. став 1. тачка 1. Статута не може ценити у односу на одредбе члана 11. став 2. и члана 44. став 1. Устава, којима је гарантована одвојеност државе од цркава и верских заједница, јер Православни богословски факултет није ни црква нити верска заједница, већ високошколска образовна установа, тако да се наведене уставне одредбе на њега не могу ни односити.

Поводом навода подносиоца иницијативе да се одређивањем Православног богословског факултета у саставу Универзитета у Београду уводи религијско хришћанско учење и то само једне православне деноминације на Универзитет у Београду, као државну високошколску установу, чиме се крши принцип секуларности прописаног чланом 11. став 1. Устава, којим је утврђено да је Република Србија световна држава, односно да се на тај начин успоставља православље као државне религија на Универзитету у Београду чиме се крши принцип из става 3. истог члана Устава, којим је утврђено да се ниједна религија не може успоставити као државна или обавезна, Уставни суд указује на следеће:

Православни богословски факултет, као што је већ наведено, у организационом смислу није црква, односно верска организација, већ је то високошколска образовна установа, која има и одређене законом утврђене односе са Српском православном црквом. Српска православна црква је, сагласно Закону о црквама и верским заједницама, одређена као традиционална цркава која има изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа. Поводом оваквог одређења Српске православне цркве у Републици Србији, Уставни суд истиче да једна од Смерница за ревизију законодавства која се односи на религију или веровање, ОЕБС-а и Венецијанске комисије гласи: "Законодавство које признаје историјске разлике у улогама које су различите религије играле у историји одређене државе јесте дозвољено, све док се те разлике не употребљавају као оправдање за дискриминацију" (видети: Гуиделинес фор Ревиеw оф Легислатион Пертаининг то Религион ор Белиеф ОСЦЕ & Еуропеан Цоммиссион фор Демоцрацy Тхроугх Лаw/Венице Цоммиссион), усвојене на 59. седници Венецијанске комисије (Венеција, 18 -19. јун 2004, стр. 10, тачка БЗ). У јуриспруденцији Европског суда за људска права одређени су ставови овог суда који се односе на повреду члана 14. Европске конвенције за људска права (забрана дискриминације) у односу на различито третирање појединих верских група унутар држава чланица, па је тако напр. у преседу Европског суда за људска права, Јеховини сведоци против Аустрије (Религионсгемеинсцхафт дер Зеуген Јехованс анд отхерс в. Аустриа, Апплицатион но. 40825/98, Јудгмент 31 Јулy 2008.) у параграфу 98. изнето да ''Суд сматра да члан 14. Европске конвенције за људска права (забрана дискриминације) не забрањује државама чланицама да на различит начин третирају верске групе..., али разлика у третману је дискриминаторна уколико она нема објективно и разумно утемељење''.

Полазећи од наведеног, Уставни суд указује да је Богословски факултет у саставу Универзитета у Београду од тренутка свог оснивања, тј. од 1920. године (27. фебруара 1905. године донет је Закон о универзитету Краљевине Србије, а у саставу Универзитета налазило се пет факултета, и то: богословски, филозофски, правнички, медицински и технички. Међутим, због недостатка квалификованих наставника и неповољних историјских околности Православни богословски факултет почиње са радом тек 1920. године). Овакав статус Богословски факултет има све до 15. фебруара 1952. године, када је Влада Народне Републике Србије донела Решење В.С. бр. 62, којим је Богословски факултет, који је до тада био у саставу Универзитета у Београду, укинут као државна образовна установа. Након тога, Влада Републике Србије Решењем 05 број 02-82/2004 од 9. јануара 2004. године оглашава ништавим наведено Решење Владе Народне Републике Србије из 1952. године, чиме је овом факултету установљен континуитет правног субјективитета у оквиру Универзитета у Београду. То је наведено у Аутентичном тумачењу диспозитива Решења Владе 05 број 02-82/2004 од 9. јануара 2004. године (''Службени гласник РС'', број 51/04), у коме стоји да је ''Богословски факултет државни факултет и да то никада није ни престао да буде, односно да је у саставу Универзитета у Београду и да никада није престао да буде у саставу Универзитета у Београду''.

Такође, приликом оцене навода из иницијативе треба имати у виду да Православни богословски факултет, сагласно свом Статуту, има матичност у следећим научним областима: православна теологија, библијска теологија, систематска теологија, хришћанска философија, историја цркве, патрологија, литургика, канонско право, пастирска теологија, хришћанска уметност, омилитика, старозаветни јеврејски језик, новозаветни и патристички грчки језик и црквенословенски језик, што значи да предмет изучавања овог факултета није само православна теологија, већ и хришћанска филозофија, историја, уметност и лингвистика.

Поводом наведеног, Уставни суд констатује да се изучавањем предмета Православног богословског факултета не уводе на Универзитет у Београду било какви верски послови и верски обреди цркве, у чему су цркве и верске заједнице самосталне и одвојене од државе, већ се сагласно студијском програму, који усваја Сенат Универзитета, настава на факултету изводи превасходно у домену истраживања, преношења и унапређења православне теологије као учења цркве и науке о вери, уз уважавање свих циљева и принципа високог образовања који су прописани Законом о високом образовању. С тим у вези је неопходно и тумачити оспорени део одредбе члана 9. став 7. Статута, којим је прописано да осим у контексту делатности Православног богословског факултета и обележавања верских празника, у складу са законом, на Универзитету и високошколским јединицама у његовом саставу није дозвољено верско организовање или деловање. Наиме, изучавање предмета Православног богословског факултета не представља било какво верско организовање или верско деловање на Универзитету, које је изричито забрањено одредбом члана 32. став 9. Закона о високом образовању.

При томе, Уставни суд још једном указује на заузет став овог суда који је изнет у Одлуци ИУз- 455/2011 од 16. јануара 2013. године (''Службени гласник РС'', број 23/13), према коме одредбе члана 11. ст. 1. и 3. Устава, саме по себи не значе систем потпуне сепарације цркве од државе, већ да нема државне цркве и да нема идентификације државе са посебном религијом или религијом уопште, као и да у Републици Србији егзистира систем кооперативне одвојености цркве од државе, који је еминентан многим европским државама попут Немачке, Аустрије, Белгије и др. То даље значи да појам секуларности не означава било какву врсту антиверске опредељености, већ означава неутралност државе у верским питањима, као и аутономно постојање верских заједница.

Уставни суд такође указује, да је у Републици Србији Уставом загарантована слобода свим верским заједницама да оснивају верске школе, што значи и високошколске установе, па тако данас у Републици Србији постоје бројни теолошки факултети. Примера ради у Републици Србији су основани Теолошки факултет у Београду, Протестантски теолошки факултет у Новом Саду, Факултет исламских наука у Београду, Факултет за исламске студије у Новом Пазару и сл.

Што се, пак тиче упоредне праксе у погледу оснивања државних теолошких факултета, Уставни суд указује да се у великом броју европских секуларних држава у саставу њихових универзитета или свеучилишта којима је загарантована аутономија такође налазе теолошки факултети [2], који не опстају унутар ових високошколских институција само по традицији, већ и због потребе свеобухватне интердисциплинарности и комплементарности која се остварује на државним универзитетима, односно свеучилиштима, а у којој равноправно учествују теолошки факултети са другим нетеолошким факултетима. Сматра се да се на тај начин умањује и евентуална опасност од клерикализма која би била неупоредиво већа уколико би теолошки факултети били издвојени од свих осталих високошколских установа.

ВИ

Поводом навода подносиоца иницијативе да се одређивањем Православног богословског факултета у саставу Универзитета у Београду као јединог државног факултета на коме се проучава превасходно православно теолошко учење, доводе у неравноправан положај остале цркве и верске заједнице у Републици Србији, Уставни суд указује да се оспорена одредба члана 12. став 1. Статута, којом су само побројани факултети који се налазе у саставу Универзитета у Београду, не може довести у уставноправну везу са начелом забране дискриминације, имајући у виду њену садржину, утврђену чланом 21. Устава.

У погледу оспоравања одредаба члана 9. став 7. и члана 12. став 1. тачка 1) Статута у односу на одредбе члана 2. и члана 19. ст. 2. и 3. Закона о забрани дискриминације, Уставни суд указује да питања која се односе на услове уписа на основне студије Православног богословског факултета нису предмет уређења овог оспореног акта, већ Статута Православног богословског факултета, те је Суд одбацио овакве наводе за оцену законитости оспорених одредаба члана 9. став 7. и члана 12. став 1. тачка 1) Статута Универзитета у Београду, као очигледно неосноване.

ВИИ

На основу свега наведеног, Уставни суд сматра да поднетом иницијативом нису поткрепљене тврдње да има основа за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 9. став 7. и члана 12. став 1. тачка 1) Статута Универзитета у Београду, те је стога Суд, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду, нашао да је иницијатива неприхватљива.

Сагласно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, донео решење као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић

[1] Одлуком Уставног суда ИУз-455/2011 од 16. јануара 2013. године одбијен је предлог за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговором, између осталих и одредаба члана 11. Закона о црквама и верским заједницама, којим је одређена изузетна историјска, државотворна и цивилизацијска улога Српске Православне Цркве у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа.

[2] ХРВАТСКА - Католички богословски факултет у Загребу је у саставу Загребачког свеучилишта- хттп://www.унизг.хр/о-свеуцилисту/саставнице-свеуцилиста/факултети/

Теолошко- катехетски одјел је у саставу Задарског свеучилишта хттп://www.унизд.хр/Образовање/Одјели/табид/1641/лангуаге/хр-ХР/Дефаулт.аспx;

Католички богословски факултет у Сплиту је у саставу Сплитског свеучилишта - хттп://www.унист.хр/свеуцилисте/саставнице;

Католички богословски факултет је у саставу Осијечког свеучилишта –

хттп://www.униос.хр/?г=4&и=38;

у саставу свеучилишта у Ријеци и свеучилишта у Дубровнику нема теолошких факултета –

хттп://www.унири.хр/индеx.пхп?оптион=цом_цонтент&виеw=артицле&ид=325&Итемид=113&ланг=хр;

и хттп://www.униду.хр/

изван састава свеучилишта у Хрватској претежно постоје теолошки католички и протестантски факултети – извор званичне интернет презентације појединих католичких и протестанских факултета у Хрватској;

СЛОВЕНИЈА - Теолошки факултет је у саставу Универзитета у Љубљани – хттп://www.уни-љ.си/;

у саставу Мариборског и Приморског Универзитета, као и универзитета у Новој Горици нема теолошких факултета- хттп://www.ум.си/универза/цланице/Страни/дефаулт.аспx; хттп://www.упр.си/индеx.пхп?паге=мемберс&итем=45; хттп://www.унг.си/сл/студиј/;

изван састава универзитета у Словенији такође постоје теолошки факултети у Љубљани, Марибору и другим градовима - извор званичне интернет презентације ових факултета;

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА - у саставу Сарајевског универзитета су Католички богословски факултет и Факултет исламских наука - унса.ба/с/индеx.пхп?оптион=цом...ид...;

у саставу универзитета у Источном Сарајеву је Богословски факултет - хттп://www.уес.рс.ба/лат/факултети;

у саставу универзитета у Бихаћу и Зеници је Исламски педагошки факултет –

хттп://унби.ба/индеx.пхп/факултети и хттп://www.унзе.ба/ба/факултети.хтм;

у саставу универзитета у Бања Луци, Тузли и Мостару (где постоје универзитет и свеучилиште) нема теолошких факултета - хттп://www.унибл.рс.ср/; хттп://www.унтз.ба/индеx.пхп?паге=факултети-академија; хттп://www.унмо.ба/факултети.аспx; хттп://све-мо.ба/факултети/;

изван састава универзитета у БиХ постоје други теолошки факултети - извор званичне интернет презентације појединих теолошких факултета у БиХ;

ЧЕШКА РЕПУБЛИКА - у оквиру прашког Карловог универзитета налазе се три теолошка факултета – протестантски, католички и хусов (присталице Јана Хуса) - хттп://www.цуни.цз/УК-765.хтмл;

НЕМАЧКА - у оквиру Хумболтовог универзитета у Берлину налази се теолошки факултет - хттпс://www.ху-берлин.де/еинрицхтунген-органисатион/факултаетен-унд-институте;

НОРВЕШКА - у оквиру универзитета у Ослу налази се теолошки факултет –

хттп://www.уио.но/енглисх/абоут/органисатион/;

РУСИЈА - у оквиру Ломоносов универзитета у Москви нема теолошког факултета –

хттп://www.мсу.ру/ен/инфо/струцт/индеx.хтмл#фацулт;

већина теолошких факултета у Руској федерацији је под окриљем православне цркве, али од 2000. године се у неким универзитетским центрима унутар Русије ови факултети укључују у универзитетске центре као њихови саставни делови. Први пример за то је Омск, кога следе и неки други универзитети. Данас има више ос 25 теолошких државних факултета у Русији –

хттп://рускарец.ру/артицлес/2012/09/04/теологија_нова_струка_или_илузија_16631.хтмл;

ПОЉСКА - у овој држави је у раздобљу од 1990. до 2005. године 7 теолошких факултета (хришћански-католичке деноминације) укључено у састав државних универзитета хттп://www.глас-концила.хр/индеx.пхп?оптион=цом_пхп&лтемид=41&неwс_ИД=9575.