Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. С. из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. марта 2015. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба В . С . и утврђује да је решењем Управног суда – Одељење у Нишу У. 25255/10 од 11. августа 201 1. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење , зајемчен о одредб ом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се решење Управног суда У. 25255/10 од 11. августа 201 1. године и одређује се да Управни суд – Одељење у Нишу донесе нову одлуку о тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења Војне поште 5542 Б. број 239-14/08 од 22. јула 2010. године.

3. Усваја се уставна жалба В. С. и утврђује да је у управном поступку који се водио пред Војном поштом 6883 Н. у предмету пов. број 315-16 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

4. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде.

Образложење

1. В. С. из Ниша, преко пуномоћника Ж. В, адвоката из Ниша, поднела је, 29. децембра 20 11. године, Уставном суду уставну жалбу против решења Управног суда – Одељење у Нишу У. 25255/10 од 11. августа 201 1. године, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.

У уставној жалби се детаљно описује ток оспореног управног поступка који је трајао од „5. априла“ 2005. године до 13. децембра 2011. године. Истиче се да је реч о веома једноставном поступку, који је т рајао пуних шест година, иако је у питању радни спор који, према одредби члана 435. Закона о парничном поступку, представља хитан поступак.

Подноситељка уставне жалбе, такође, наводи да је 23. маја 2011. године, преко пуномоћника, доставила Управном суду поднесак о уређењу тужбе, односно исправци техничке грешке, чиме су отклоњени недостаци тужбе, па сматра да нису били испуњени процесни услови за одбацивање тужбе.

Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, поништи оспорену пресуду Управног суда и утврди право подноситељки на накнаду штет е у износу од 450.000,00 динара.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном посту пку, на основу увида у оспорено решење и осталу достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:

Решењем Војне поште 6883 Н. пов. број 315-16 од 8. априла 2005. године утврђено је да В. С, овде подноситељки уставне жалбе, престаје служба у Војсци Србије и Црне Горе, на основу члана 143. став 1. тачка 9) Закона о Војсци Југославије, а као дан престанка службе означен је 10. мај 2005. године. Истим решењем подноси тељки је признато право на отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате, коју је остварила за месец април 2005. године.

Решењем Војне поште 7330 Б . Уп-2 број 25-2 од 1 6. маја 200 5. године одбијена је жалба подноси тељке уставне жалбе, након чега је подноситељка покренула управни спор пред Судом Србије и Црне Горе. Након престанка државне заједнице Србија и Црна Гора, о тужби подноситељке одлучио је Врховни суд Србије, који је 21. децембра 2006. године преузео нерешене предмете Суда Србије и Црне Горе. Пресудом У-СЦГ 855/06 од 14. маја 2008. године Врховни суд Србије је уважио тужбу подноситељке и поништио наведено другостепено решење, јер је утврдио да у списима предмета недостаје акт на основу кога се утврђује да је радно место подноситељке укинуто, као и докази да је претходно покушано да се подноситељки обезбеди неко од права из члана 144. став 1. тач. 1) и 2) Закона о Војсци Југославије.

Војна пошт а 5542 Б. је у извршењу наведене пресуде донела решење пов. број 239-6 од 16. септембра 2008. године, којим је одбила жалбу подноситељке изјављену против првостепеног решења из 2005. године. Другостепени орган је у образложењу решења, између осталог, оценио да су испуњени услови да подноситељки престане служба без њене сагласности, налазећи да „законодавац није императивно прописао да је радно место већ укинуто“. Подноситељка уставне жалбе је 23. септембра 2008. године поднела тужбу Врховном суду Србије против наведеног другостепеног решења, о којој је одлучио Управни суд пресудом У. 5714/10 од 13. маја 2010. године. У образложењу наведене пресуде, којом је уважена тужба и поништено побијано решење, Управни суд је, поред осталог, истакао да је другостепени орган био дужан да омогући подноситељки увид у доказ који је прибавио у жалбеном поступку – да у време престанка службе није постојала могућност да се подноситељка распореди на друго одговарајуће радно место, нити да се преквалификује.

Решењем Војне поште 5542 Б. пов. број 239-14/08 од 22. јула 2010. године, донетим у извршењу наведене пресуде, поново је одбијена жалба подноситељке изјављена против првостепеног решења из 2005. године. Подноситељка уставне жалбе је и законитост новог коначног решења оспорила тужбом у управном спору, коју је поднела Управном суду 30. јула 2010. године.

Управни суд – Одељење у Нишу је решењем У. 25255/10 од 5. маја 2011. године наложио пуномоћнику подноситељке да уреди тужбу у смислу члана 22. став 1. Закона о управним споровима, тако што ће, у року од 15 дана од дана пријема решења, прецизирати предлог тужбе у односу на датум доношења решења које се тужбом оспорава. Пуномоћник подноситељке је обавештен о томе да ће, у случају непоступања по том решењу у остављеном року, тужба бити одбачена. У образложењу решења је наведено да је подноситељка у тужби навела да оспорава решење Војне поште 5542 Б. пов. број 239-14/08 од 2. јула 2010. године, а да се из решења Војне поште 5542 Б. пов. број 239-14/08, које је уз тужбу приложено, види да је исто донето 22. јула 2010. године. Управни суд је даље навео да је тужба неуредна, те се по истој не може поступати јер садржи недостатке који спречавају рад суда у овој управној ствари, због чега је донета одлука као у диспозитиву решења.

Управни суд – Одељење у Нишу је, на седници већа одржаној 11. августа 2011. године, донео оспорено решење У. 25255/10, којим је одбацио као неуредну тужбу подноситељке уставне жалбе „поднету против решења Војне поште 5542 Б. пов. број 239-14/08 од 2. јула 2010. године“. У образложењу наведеног оспореног решења констатовано је: да је подноситељка поднела тужбу том суду 30. јула 2010. године којом је оспорила законитост наведеног решења; да је решењем тог суда од 5. маја 2011. године наложено пуномоћнику подноситељке да уреди тужбу, тако што ће прецизирати предлог тужбе у односу на датум доношења побијаног решења, јер је тужбом оспорено решење Војне поште 5542 Б. пов. број 239-14/08 од 2. јула 2010. године, док је уз тужбу приложено решење Војне поште 5542 Б. пов. број 239-14/08 од 22. јула 2010. године. Даље је наведено да је пуномоћник подноситељке примио решење 17. маја 2011. године, а у остављеном року није поступио по налогу суда и отклонио недостатке који спречавају рад суда, због чега је, на основу члана 25. ст. 2. и 3. Закона о управним споровима, решено као у диспозитиву решења.

Подноситељка је уз уставну жалбу доставила поднесак од 23. маја 2011. године упућен Управном суду, којим се исправља техничка грешка у датуму доношења решења, тако што се, уместо 2. јула 2010. године, као датум доношења решења означава 22. јул 2010. године. Такође је достављен извод из поштанске пријемне књиге адвокатске канцеларије пуномоћника подноситељке уставне жалбе на дан 23. мај 2010. године, из које произлази да су Управном суду тог дана упућене три пошиљке.

4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац у уставној жалби позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (ч лан 36. став 2.).

За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе Закона о управним споровима ( „Службени лист РС“, број 111/09), којим је прописано: да у управном спору суд одлучује о законитости коначних управних аката, осим оних у погледу којих је предвиђена другачија судска заштита (члан 3.); да тужба мора да садржи име и презиме, адресу и место становања, односно назив и седиште тужиоца, означење управног акта против кога је тужба поднета, разлоге због којих се тужба подноси, предлог у ком правцу и обиму се предлаже поништавање управног акта, као и потпис тужиоца (ч лан 22. став 1.); да у з тужбу мора да се приложи оригинал или копија акта против кога се тужба подноси (ч лан 22. став 2.).

Одредбама члана 25. истог закона прописано је: да ће, ако је тужба непотпуна или неразумљива, судија појединац позвати тужиоца да у остављеном року отклони недостатке тужбе и указаће му на последице ако не поступи по захтеву суда (став 1.); да а ко тужилац у остављеном року не отклони недостатке у тужби који спречавају рад суда, судија појединац из става 1. овог члана решењем ће одбацити тужбу као неуредну, ако не нађе да је оспорени управни акт ништав (став 2.); да а ко судија појединац пропусти да одбаци тужбу као неуредну, то ће учинити веће суда (став 3.).

Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ", бр. 33/97, 31/01 и 30/10) прописано је: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.) ; да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа ( члан 232. став 1.).

5. Подноситељка уставне жалбе сматра да нису били испуњени процесни услови да Управни суд одбаци, као неуредну, њену тужбу поднету против решења којим је у управном поступку коначно одлучено о престанку њене цивилне службе у Војсци.

Испитујући ове наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење, Уставни суд најпре указује да је сврха уставног јемства из члана 32. став 1. Устава у томе да се свакоме обезбеди право да од суда затражи и добије делотворну судску заштиту у вези са својим правима или обавезама. Реч је о „праву на суд“, чије је важан аспект и право на приступ суду. Кад су у питању права и обавезе о којима се одлучује појединачним актима и радњама државних органа и носилаца јавних овлашћења, Уставом је посебно утврђено право на приступ суду, тако што је предвиђено да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (члан 198. став 2.).

Уставни суд даље указује да је одредбом члана 20. став 1. Устава утврђено да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права. Такође, према становишту Европског суда за људска права, наведено право може бити предмет ограничења, али не може да ограничи или умањи приступ појединцу на такав начин или у толикој мери да се сама суштина права оштети (видети пресуду „Де Геоуффре де ла Праделле против Француске“, од 16. децембра 1992. год., Серија А, бр. 253-Б, п. 41, став 28.).

Уставни суд је утврдио да је подноситељка уставне жалбе у конкретном случају имала приступ Управном суду, али само до степена утврђења да је њена тужба неуредна и да је суд спречен да по њој поступа. Међутим, сама чињеница да је подноситељка имала правну могућност подношења тужбе суду не доводи нужно, сама по себи, до испуњења претпоставки које произлазе из члана 32. став 1. Устава. И даље остаје да се утврди да ли је степен тог приступа довољан да странци осигура „право на суд“ са становишта начела владавине права у демократском друштву.

Уставни суд указује да, сагласно Закону о управним споровима, у управном спору суд одлучује , поред осталог, о законитости коначних управних аката и да се, по пријему тужбе, у претходном поступку испитује да ли тужба садржи недостатке који спречавају рад суда по тужби. У том смислу, судија појединац је овлашћен да, након оцене да је тужба непотпуна или неразумљива, позове тужиоца да у остављеном року отклони недостатке тужбе и укаже му на последице ако не поступи по захтеву суда . Иста овлашћења у погледу испитивања тужбе има и веће суда, које ће одбацити тужбу као неуредну, ако судија појединац пропусти да то учини. С тим у вези, Уставни суд оцењује да се одбацивање тужбе као неуредне – због пропуштања тужиоца да отклони недостатке на које је суд указао , не сматра, само по себи, ограничењем права на суд, већ неизбежну законску последицу објективне спречености суда да по тужби даље поступа.

Испитујући да ли су у конкретном случају били испуњени законски услови да се одбаци као неуредна тужба коју је подноситељка уставне жалбе 30. јула 2011. године поднела Управном суду, Уставни суд је констатовао да је наведена тужба поднета против коначног решења Војне поште 5542 Б. пов. број 239-14/08, којим је одлучено о жалби подноситељке уставне жалбе и да је тај акт приложен уз тужбу, али да је у тужби као датум доношења побијаног решења означен 2, уместо 22. јул 2010. године. Уставни суд је даље констатовао да је суд од подноситељке уставне жалбе затражио да уреди тужбу тако што ће прецизирати предлог тужбе у односу на датум доношења решења које се тужбом оспорава. Управни суд – Одељење у Нишу је оспореним решењем одбацио тужбу као неуредну, налазећи да тужба садржи недостатке који спречавају даљи рад суда, а које подноситељка уставне жалбе у остав љеном року није отклонила.

По схватању Уставног суда, у ситуацији када су испуњени остали захтеви у погледу садржине тужбе, не постоје законске сметње да суд одлучује о тужби поднетој против коначног управног акта само због тога што је у тужби погрешно означен дан његовог доношења, уколико је тачно наведен број побијаног акта, година и месец у коме је акт донет, а из навода тужбе је видљиво да се побија законитост коначног управног акта који је приложен уз тужбу. Уставни суд, с тим у вези, указује на становиште Европског суда за људска права да претерано формалистичко тумачење спречава одлучивање о меритуму жалбе , што може да повред и право на приступ суду (видети „Бěлеш анд Отхерс против Чешке“, став 69, „Зволскý анд Зволскá против Чешке“, 46129/99, 12.11.2002, став 55 и Феррé Гисберт против Шпаније, 39590/05, 13.10.2009, став 28.).

Полазећи од свега изложеног, овај суд сматра уставноправно неприхватљивом оцену Управног суда – Одељење у Нишу да је наведени недостатак спречавао одлучивање тог суда о законитости решења Војне поште 5542 Б. пов. број 239-14/08 од 22. јула 2010. године, што је имало за последицу да је оспореним решењем Управног суда повређено право подноситељке уставне жалбе на приступ суду, као саставног дела права на правично суђење. Уставни суд, с обзиром на наведену оцену, није посебно разматрао наводе и доказе приложене уз уставну жалбу о томе да је подноситељка уставне жалбе поступила по налогу суда из решења од 5. маја 2011. године за уређење тужбе.

Имајући у виду да се у уставној жалби тврдња о повреди права на правно средство објашњава непостојањем делотворног правног средства за остварење права на суђење у разумном року, Уставни суд није испитивао оспорени акт са становишта повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.

С обзиром на изложено, Уставни суд је у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС ) и утврдио да је оспореним решењем Управног суда – Одељење у Нишу У. 25255/10 од 11. августа 201 1. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење , зајемчен о одредб ом члана 32. став 1. Устава.

6. Имајући у виду природу учињене повреде права, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице утврђене повреде уставног права у конкретном случају могу отклонити једино поништавањем решења Управног суда – Одељење у Нишу У. 25255/10 од 11. августа 201 1. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука о тужби подноситељке поднетој против решења Војне поште 5542 Б. пов. број 239-14/08 од 22. јула 2010. године, па је одлучио као у тачки 2. изреке.

7. Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре констатује да је период у коме овај суд има надлежност да оцењује повреду права на суђење у разумном року започео 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије, којим је обезбеђена уставносудска заштита у поступку по уставној жалби. Међутим, полазећи од тога да управни поступак и управни спор представљају јединствену целину, Уставни суд је на становишту да се за утврђивање оправданости трајања поступка у предмету Војне поште 6883 Н. пов. број 315-16, мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, тако да је за оцену постојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року релевантно укупно време трајања предметног поступка од дана када је подноситељка изјав ила жалбу против првостепеног решења о престанку ње не службе у Војсци Србије и Црне Горе од 8. априла 2005. године, до доношења оспореног решења Управног суда – Одељење у Нишу У. 25255/10 од 11. августа 201 1. године.

Чињеница да је предметни поступак трајао дуже од шест година може указивати да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања судова који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

Примењујући цитиране критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року на конкретан случај, Уставни суд је оценио да у оспореном поступку није било сложених чињеничних и правних питања, јер су надлежни органи били дужни да утврде да ли је укинуто радно место на које је подноситељка уставне жалбе би ла распоређен а, и уколико јесте, да ли је постојала могућност да се подноситељки обезбеди неко од права која јој по закону припадају као лицу чије је радно место укинуто.

У погледу значаја који за подноситељку има предмет поступка, Уставни суд налази да је одлука о законитости акта на основу кога јој је престала служба за њу од егзистенцијалног значаја.

Уставни суд налази да подноситељка својим понашањем није допринела дугом трајању поступка .

Испитујући поступање управних органа и судова у овој правној ствари, Уставни суд је утврдио да је у предметном поступку донет о једно првостепен о решењ е, три другостепена решења и да су вођена три управна спора, од којих је један окончан оспореним решењем. Уставни суд је оценио да је другостепени орган у извршењу пресуда донетих у управном спору поступао у роковима који се могу оценити разумним, али је пропуштање тог управног органа да, у складу са законом, изведе доказе у другостепеном поступку, имало за последицу да надлежни судови пониште два коначна решења донета у оспореном поступку. У вези са поступањем надлежних судова у управном спору, Уставни суд је утврдио да је недопустиво дуго трајало одлучивање о тужби подноситељке поднете против коначног решења од 16. маја 2005. године, јер је пресуда у том управном спору донета тек 14. маја 2008. године, што се не може оправдати ни променом надлежности суда услед престанка државне заједнице Србија и Црна Гора.

Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој управној ствари, заснована на пракси Уставног суда, као и пракси и критеријумима Европског суда за људска права, а посебно чињеница да предметна управна ствар није правноснажно окончана, јер ће након поништавања оспореног решења о тужби подноситељке бити поново одлучивано, потврђују да је у конкретном случају повређено право подноси тељке уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Из тих разлога, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 3. изреке.

8. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде.

Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпе ла подноситељка уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно трајање поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подноситељка уставне жалбе претрпе ла због неажурног поступања надлежних органа . Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.

9. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.