У конкретном случају тужени је у поступку пред првостепеним судом истакао захтев за пребијање међусобних потраживања парничних странака истичући да се ради о истородним доспелим потраживањима и потраживањима из истог правног посла.
Првостепени суд није одлучио о компензационом приговору, а одлучио је о тужбеном захтеву доносећи делимичну пресуду с тим што је у тој пресуди рекао да ће се о компензационом приговору туженог одлучити у настанку поступка.
Другостепени суд је прихватио становиште првостепеног суда.
Врховни суд налази да су нижестепени судови погрешно закључили да су се у овом случају испунили услови за доношење делимичне пресуде.
Истакнути компензациони приговор има утицаја на решење спорног односа јер уколико се он покаже основаним, тужбени захтев не може бити усвојен у целини, него ће бити умањен или одбијен у зависности од тога за који износ је компензациони приговор основан.
Отуда, када у предмету постоји компензациони приговор који је поднет у циљу пребијања потраживања у смислу члана 336. ЗОО, онда се не може одлучивати делимичном пресудом о тужбеном захтеву све док се не одлучи о основаности компензационог приговора.
Компензациони приговор је један од начина престанка потраживања, па је суд дужан да претходно диспозитивом пресуде одлучи о овом приговору па, тек зависно од тога, о основаности тужбеног захтева.
Друга је ситуација када је поднета противтужба па тада суд може донети делимичну пресуду по тужбеном захтеву.
Ово са разлога што противтужба представља одвојени захтев о коме суд може и одвојено одлучивати независно од тужбеног захтева.
Међутим, код компензационог приговора суд не може одвојено ценити основаност приговора са разлога што приговор не представља захтев за исплату већ представља само начин престанка обавезе пребијањем међусобних потраживања.