Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милана Димића из Беочина, Гојка Вујића из Беочина, Екрема Мурина из Беочина, Ђевата Гудинца из Беочина, Бранислава Малешевића из Баноштора, Ивана Тутића из Беочина, Миленка Пејчића из Беочина, Пере Полака из Беочина, Стевана Вукеновића из Беочина, Павла Крижана из Черевића, Рада Веселиновића из Беочина, Гордане Рапић из Беочина, Иве Мајданџић из Беочина, Ивице Мајданџића из Беочина, Ђурице Кнежевића из Черевића, Љубомира Станишића из Черевића, Душана Алексића из Свилоша, Бранка Шледера из Беочина, Ненада Ђаковића из Беочина, Горана Мирковића из Беочина, Стевана Партијевића из Беочина, Душка Бошковића из Беочина, Душана Миљића из Сусека, Мирка Шљуке из Сусека, Драшка Јанковића из Беочина, Радослава Кончара из Беочина, Милана Кнежевића из Беочина, Миланка Бошњака из Беочина, Ивана Шипоша из Беочина, Јаноша Шкамла из Беочина, Ивице Кључанина из Беочина, Предрага Софронића из Сремске Каменице, Лудвика Барбића из Беочина, Наде Тошић из Беочина, Ђорђа Станковића из Беочина, Катарине Косанић из Беочина, Перице Јалића из Беочина, Пере Вишевића из Беочина, Ивице Крижана из Беочина, Божене Лазић из Беочина, Саше Бећаревића из Беочина, Душка Паљића из Беочина, Ђорђа Радића из Беочина, Гезе Долезара из Беочина, Стојана Ћатића из Беочина, Душана Широњића из Беочина, Марије Томић из Беочина, Кароља Шкулеца из Луга, Јана Хрубика из Новог Сада, Јарослава Ројка из Луга, Влада Хрубика из Луга, Јанка Крижана из Луга, Јарослава Хабора из Луга, Самуела Хабора из Луга, Милана Кукучка из Луга, Андрије Мелеге из Луга, Анте Тескера из Беочина, Златка Хрубика из Луга, Ивана Вирага из Беочина, Владимира Ујфалуши из Новог Сада, Мирослава Роквића из Беочина, Миле Латковића из Баноштора, Данијеле Ивковић из Беочина, Николе Кнежевића из Беочина, Радослава Партијевића из Беочина, Наде Добромиров из Новог Сада, Миленка Васића из Новог Сада, Ђуре Вујашковића из Новог Сада, Раде Вучетића из Новог Сада, Димитрија Вучетића из Новог Сада, Бранка Најића из Беочина, Гордана Деспотова из Петроварадина, Завише Ковина из Новог Сада, Душанке Балаћ-Степанов из Новог Сада, Анкице Пешић из Новог Сада, Мирјане Илић из Новог Сада, Софије Вранић из Сремске Каменице, Вере Кошћан из Новог Сада, Анђелке Ружин из Сремске Каменице, Верана Кикића из Беочина, Фрања Акмаџића из Беочина, Зорана Поповића из Беочина, Душка Живковића из Беочина, Васе Ковачевића из Беочина, Недељка Ковачевића из Беочина, Миланка Старчевића из Беочина, Мире Старчевић из Беочина, Јашараја Куртеши из Беочина, Исмета Сапија из Беочина, Алије Куртеши из Беочина, Мустафе Дермаку из Беочина, Шукрије Далипу из Беочина, Елвире Османи из Беочина, Мирјане Марић из Беочина, Витомира Миљановића из Черевића, Мише Колара из Луга, Душка Недимовића из Баноштора, Иљаза Диљаја из Беочина, Јана Бовђиша из Луга, Бошка Јандрића из Беочина, Радивоја Малешевића из Новог Сада и Данила Ковачика из Беочина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. септембра 2010. године, донео је

РЕШЕЊЕ

Одбацује се уставна жалба подносилаца изјављена против пресуде Општинског суда у Новом Саду П. 6127/03 од 18. новембра 2005. године, пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 1560/06 од 15. фебруара 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. ИИ 771/07 од 20. децембра 2007. године.

Образложење

1. Милан Димић и друга лица наведена у уводу, преко пуномоћника Штефаније Пацек, адвоката из Беочина, поднели су Уставном суду 3. јуна 2010. године уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Новом Саду П. 6127/03 од 18. новембра 2005. године, пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 1560/06 од 15. фебруара 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. ИИ 771/07 од 20. децембра 2007. године, због повреде права на правично суђење и суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, права на имовину из члана 58. Устава, као и слободе удруживања из члана 55. Устава. Подносиоци уставне жалбе су се истовремено позвали и на повреду права на правично суђење из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, права на делотворни правни лек из члана 13. Европске конвенције, права на имовину из члана 1. Протокола 1 уз наведену Конвенцију, као и слободе окупљања и удруживања из члана 11. Европске конвенције.

2. Одредбом члана 170. Устава Републике Србије утврђено је да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава, док је у ставу 2. наведеног члана Закона прописано да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.

Одредба члана 84. став 1. истог закона прописује да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.

3. Из навода уставне жалбе и документације приложене уз њу произлази да је пуномоћник подносилаца уставне жалбе у парничном поступку оспорену пресуду Врховног суда Србије Рев. ИИ 771/07 од 20. децембра 2007. године, као судску одлуку донету по последњем правном средству у парничном поступку поводом кога је поднета уставна жалба, примио 19. фебруара 2008. године.

4. Имајући у виду наведено, као и то да је уставна жалба поднета 3. јуна 2010. године, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба поднета по истеку рока прописаног одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду. Стога је Уставни суд одбацио уставну жалбу као неблаговремену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) наведеног Закона.

Уставни суд истиче да на другачије решење у овом предмету не утиче ни чињеница да се уставном жалбом истиче и повреда права на суђење у разумном року. Ово из разлога што Закон допушта могућност да се уставна жалба због повреде наведеног права изјави и пре него што су искоришћена сва правна средства, дакле, док поступак чије се трајање оспорава још није окончан, али када је, као у конкретном случају, уставна жалба изјављена након што су искоришћена сва правна средства, онда се благовременост уставне жалбе цени у односу на дан пријема оспореног појединачног акта, односно на исти начин као када се у уставној жалби истиче повреда било ког другог Уставом зајемченог права. Стога је уставна жалба одбачена, применом одредбе члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, и у делу којим је тражено да се утврди да је у парничном поступку који је претходио њеном изјављивању повређено право подносилаца на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.

Уставни суд подсећа да је у тренутку доношења оспорене пресуде Врховног суда Србије Рев. ИИ 771/07 од 20. децембра 2007. године, поступао и одлучивао по уставним жалбама, а то правно средство је установљено Уставом Републике Србије који је ступио на снагу још 8. новембра 2006. године. Право обраћања Уставном суду подношењем уставне жалбе до сада је искористило више хиљада грађана, који су је изјавили на начин и у року прописаном Законом о Уставном суду.

5. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА