Нижестепени судови одбили су захтев тужиље ради утврђивања сувласничких делова на наведеној заједничкој имовини стога јер је првостепени суд утврдио, а другостепени суд прихватио утврђење првостепеног суда о томе, да су странке спорну заједничку имовину и то како непокретности тако и непокретности споразумно поделиле тиме. да је споразум о деоби непокретности закључен у прописаној форми, а у погледу непокретности да су странке ступиле и у посед ствари које су свакој од њих припале на основу наведене деобе, па закључују да из наведеног РАЗЛОГА тужиља нема право захтевати да се утврђују сувласнички удели странака на имовини која је међу странкама ваљано споразумно подељена.
Код тога нижи судови истичу да би тужиља могла побијати закључени споразум о деоби заједничке имовине само посебном тужбом, ако сматра да је при његовом склапању постојала мана воље због које је иначе дозвољено побијати правне послове.