Неосновани су наводи жалбе туженог да је тужилац закључењем уговора о компензацијама и спровођењем тих компензација по утуженим рачунима прихватио да је потпуно намирен за сва потраживања из тих пословних односа, па нема право на акцесорна потраживања, од носно на камату, која по првенству испуњења има приоритет у доносу на главно потраживање које је уговором о компензацији угашено.
Одредбе чл. 336. и 337. Закона о облигационим односима као и остале одредбе из одељка 3. одсек 1. регулишу престанак обавеза пребијањем, компензацијом, поред испуњења, једним од начина престанка обавеза. Из ових прописа произилази да се може, под одређеним условима, пребијати потраживање на име камате, али из чл. 336. и 337. и осталих који регулишу компензацију, не произилази обавеза приписивања камата главном дугу, нити да се приликом пребијања морају пребити сва доспела потраживања.
Одредбом члана 295. став 2. ЗОО прописано је да се престанком главне обавезе гаси јемство, залога и друга споредна права. Ова друга споредна права могу бити на пример капара, од устаница, уговорна камата, кауција. Камата се не помиње.
Одредбе о затезним каматама сврстане су у ЗОО у одсек 1. главе 3. који регулише право на накнаду штете у случају неиспуњења обавеза Чако да јој и закон даје третман једне врсте штете, макар и претпостављене.
То произилази и из члана 278. став 2. Поред права на камату поверилац има право и на потпуну накнаду штете, па ова права повериоца настала као последица из санкција неизвршења или неуредног неизвршења обавеза од стране дужника не могу престати тек тако само зато што поверилац приликом потраживања није обрачунао затезну камату и исту приписао главном дугу.
Ни из једног цитираног прописа не произилази да поверилац губи право на камату ако је његово потраживање престало пребијањем, а пре тога није извршио обрачун камате, прописао исту главном дугу и тако добијени износ пребио са потраживањем друге стране.