Имајући у виду сазнање да је сваки човек непоновљива целина његове индивидуалне телесне и духовне бити и да је та целина нераздељиво преплитање свих компоненти обеју бити, нужно произилази да су за оштећеног све последице повреде његове личне целовитости које представљају нематеријалну штету једна јединствена целина.
У његовој психи сво протекло догађање и сво будуће догађање због физичких болова, свих врста душевних болова и страха одвијаће се у недељивој целини.
Само немоћ права да једнако целовито као што се одвија у природи - у човеку, то догађање дефинише у праву накнаде штете, разлог је да код суђења о нематеријалној штети посебно утврђујемо постојање и обим појединих правно признатих видова нематеријалне штете и за сваки посебно одмеравамо накнаде.
Али јасно је ипак да већ законитост човекових мисаоних процеса - дакле и мисаоних процеса судије - искључује потпуно неприродно раздвајање одмеравање накнаде за поједине видове нематеријалне штете које смо код суђења утврдили.
Можемо се залагати само за такво одмеравање накнаде које, уз аналитички приступ према одмеравању накнаде, има у виду и коначну синтезу тог одмеравања у накнади за целокупну утврђену нематеријалну штету.
Ако се једноставно упитамо о својим мисаоним процесима код одмеравања, утврдићемо да код уобичајеног случаја накнаде за нематеријалну штету - када се ова састоји из претрпљених и будућих физичких болова, и душевних болова због умањења животних активности и због наружености, те коначно из страха - додуше заиста одмеравамо накнаду за сваку врсту штете посебно, али увек одмерене износе оцењујемо (и исправљамо) и према њиховом унутарњем односу, а уједно и према коначном збиру целокупне накнаде.
Међусобна поређења појединих поставки одмеравања између себе и са целином су уједно и она коначна провера која неретко доводи до корекције одмеравања накнаде за поједине видове штете и тиме до коначног одмеравања целокупне накнаде.
То у пуној мери важи и за суђење на првом степену.
Али присутно је и на жалбеном степену и још на ревизијском, у оба наврата не само у случају побијања целокупног одмеравања (дакле одмеравања за све видове штете), већ и тада када је предмет одлучивања само одмеравање накнаде за поједине видове штете (код непобијаних других поставки накнаде). Тако је и у процесу суђења, дакле у процесу одмеравања накнаде, од значаја и коначни износ накнаде за целокупну нематеријалну штету, а не само накнаде за поједине видове те штете.
Да је пре свега (или чак само тај) коначни износ од значаја за самог оштећенога више или мање је јасно.
Систем правног уређења накнаде за нематеријалну штету налаже устрајавање код досадашњег устаљеног приступа, тј. код посебног одмеравања накнаде за поједине видове нематеријалне штете.
Ипак, ваља увек бити свестан да је самосталност накнада за поједине видове нематеријалне штете истог повређеног из истог штетног догађаја само релативна.