Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић , у поступку по уставној жалби Недељка Остојића из Велике Буковице, Босна и Херцеговина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. фебруара 2013. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Недељка Остојића и утврђује да су пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 839/11 од 1 5. децембра 201 1. године повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
2. Налаже се Апелационом суду у Београду да понови поступак по жалби коју је подносилац уставне жалбе изјавио против пресуде Првог основног суда у Београду П. 61258/10 од 20. децембра 2010. године, у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке.

Образложење

1. Недељко Остојић из Велике Буковице, Босна и Херцеговина, је 7. фебруара 20 12. године, преко пуномоћника Мирослава Рељића, адвоката из Београда, изјавио уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 839/11 од 15. децембра 2011. године , због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права пред судовима, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено да је Апелациони суд у Београду на погрешан начин протумачио одредбе члана 377. Закона о облигационим односима; да је погрешан и став Апелационог суда у Београду да за застарелост потраживања накнаде штете проузроковане кривичним делом није од утицаја моменат сазнања за коначан обим штете, јер је реч о року застарелости чијим протеком оштећени апсолутно губи право на потраживање накнаде штете; да је супротно становишту Апелационог суда у Београду, судска пракса у последњих петнаестак година недвосмислено стала на становиште да захтев за обештећење ван спора упућен Министарству одбране прекида застарелост, сагласно члану 388. Закона о облигационим односима, што су потврдиле и многе одлуке Врховног суда Србије и других судова, с тим да је такво правно схватање усвојено је и на седници Грађанског одељења Врховног суда Србије од 16. фебруара 1998. године; да су судови неједнако поступали у истим ситуацијама; да као доказ за своје тврдње подносилац наводи да је Апелациони суд у Београду донео пресуду Гж. 2703/10 од 28. јануара 2010. године којом је потврдио првостепену пресуду, уз констатацију да подношење захтева за накнаду штете ван спора у оквиру рока застарелости од 15 година, до води до прекида застаревања у смислу члана 388. З акона о облигационим односима, а да је пресудом истог суда Гж. 11579/10 од 28. априла 2010. године преинач ена првостепена пресуд а тако што је одбијен тужбени захтев, уз констатацију да захтев за накнаду штете оштећеног лица према одговорном лицу - дужнику пре подношења тужбе не прекида застарелост у смислу члана 388. Закона о облигационим односима; да је рок застарелости од 15 година прописан кривичним законом, али о том року застарелости, као и о прекиду и застоју застаревања захтева за накнаду штете, говоре одредбе члана 377. Закона о облигационим односима; да се сваки рок застарелости који је предвиђен одредбама Закона о облигационим односима примењују се одредбе тог закона о прекиду и застоју застаревања, јер нигде није искључена примена одредаба о прекиду и застоју застаревања из чл. 381. до 393. Закона о облигационим односима. Подносилац је предложио да Уставни суд усвојио уставну жалбу, поништи оспорени акт и утврди му право на накнаду штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 1 6. јануара 200 9. године поднео Другом општинском суду у Београду тужбу против тужене Републике Србије – Министарство одбране , ради накнаде нематеријалне штете настале услед рањавања тужиоца 21. септембра 1991. године у рејону Вуковара.
Пресудом Првог основног суда у Београду (у даљем тексту: Основни суд) П. 61258/10 од 20. децембра 2011. године, у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца, којим је тражио да суд обавеже тужену да му на име накнаде нематеријалне штете исплати: на име претрпљеног страха износ од 290.000 динара, на име душевних болова због умањења опште животне способности 290.000 динара, на име душевних болова због наружености 280.000 динара, на име душевних болова због умањења опште животне активности 580.000 динара, све са законском затезном каматом на наведене износе почев од 20. децембра 2010. године као дана пресуђења, па до коначне исплате. Ставом другим изреке пресуде одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.
Одлучујући о жалби тужиоца, Апелациони суд у Београду (у даљем тексту: Апелациони суд) донео је оспорену пресуду Гж. 839/11 од 15. децембра 2011. године , којом је жалба одбијена као неоснована и потврђена пресуда Основног суда П. 61258/10 од 20. децембра 2011. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде, поред осталог, је наведено: да према утврђеном чињеничном стању тужилац је као припадник ЈНА – ВП 6615-50 Смедерево рањен 21. септембра 1991. године у рејону Вуковара, када је задобио повреду леве натколенице и потколенице нанете пројектилом из снајперске пушке; да је тужбу ради накнаде нематеријалне штете у вези предметног рањавања тужилац поднео 16. јануара 2009. године; да је, код овако утврђеног чињеничног стања, правилно првостепени суд ценио приговор застарелости потраживања, дајући правилне разлоге; да су неосновани жалбени наводи којима се указује да је у конкретном случају требало применити одредбе о прекиду и застоју застаревања из Закона о облигационим односима, с обзиром на то да је туженој захтев ван спора поднет 14. септембра 2006. године, пре истека 15 година, а да је битна чињеница када је тужилац сазнао за штету и обим штете; да је, међутим, првостепени суд правилно закључио да је основан приговор застарелости потраживања накнаде штете истакнут од стране тужене, јер је тужиоцу штета проузрокована 21. септембра 1991. године као последица извршења кривичног дела оружане побуне из члана 124. КЗ Југославије, за које је прописан рок застаревања кривичног гоњења од 15 година; да је одредбом члана 377. став 1 . Закона о облигационим односима прописано да кад је штета проузрокована кривичном делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења; да , како је застарелост кривичног гоњења за кривично дело, чијим извршењем је тужиоцу проузрокована штета, наступила дана 21. септембра 2006. године, а тужилац поднео тужбу суду 16. јануара 2009. године, то је тужиоцу престало право да захтева новчану накнаду нематеријалне штете у смислу члана 360. став 1 . Закона о облигационим односима ; да за застарелост потраживања накнаде штете проузроковане кривичним делом није од утицаја моменат сазнања за коначан обим штете, јер је реч о року застарелости чијим протеком оштећени апсолутно губи право на потраживање накнаде штете; да је, с тога, без утицаја и указивање у жалби на постојање несавладивих препрека за подношење тужбе суду, јер је тужиоцу престало право да тражи накнаду штете ; да захтев за накнаду штете оштећеног лица према одговорном лицу пре подношења тужбе не прекида застарелост у смислу члана 388. Закона о облигационим односима, јер се у овом случају ради о привилегованом року , чијим протеком се губи право на потраживање накнаде штете.
Пресудом Врховног суда Србије Рев. 2913/09 од 22. октобра 2009. године, поред осталог, усвојена је ревизија тужиоца Р. П, а пресуда Окружног суда у Београду Гж. 14363/08 од 24. фебруара 2009. године је преиначена тако што је жалба тужене Републике Србије – Министарства одбране одбијена и пресуда Другог општинског суда у Београду П. 1600/07 од 11. септембра 2008. године потврђена у побијаном досуђеном делу накнаде нематеријалне штете (за претрпљене физичке болове, страх и душевне болове услед рањавања 30. септембра 1991. године у току извођења борбених дејстава на територији Републике Хрватске). У образложењу ревизијске пресуде, поред осталог, је наведено да је правилан закључак првостепеног суда да је подношењем захтева за обештећење ван спора од 7. септембра 2006. године дошло до прекида застаревања. Такође је наведено да како од времена када је тужилац поднео овај захтев надлежном органу тужене, па до времена подношења тужбе, није протекао рок за застарелост потраживања из члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, то потраживање накнаде штете није застарело.
Идентичан став су заузели и Апелациони суд у пресуди Гж. 2703/10 од 28. јануара 2010. године и Апелациони суд у Новом Саду у пресуди Гж. 1586/10 од 27. октобра 2010. године.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) је прописано: да застарелошћу престаје право захтевати испуњење обавезе, да застарелост наступа кад протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе (члан 360. ст. 1. и 2.); да застарелост почиње тећи првог дана после дана кад је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеве није што друго прописано (члан 361. став 1.); да застарелост наступа кад истекне последњи дан законом одређеног времена (члан 362.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења, да прекид застаревања кривичног гоњења повлачи за собом и прекид застаревања захтева за накнаду штете, као и да исто важи и за застој застаревања (члан 377.); да се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања (члан 388); да после прекида застаревање почиње тећи изнова, а време које је протекло пре прекида не рачуна се у законом одређени рок за застарелост (члан 392. став 1.).
Законом о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и „Службени лист СЦГ“, бр. 7/05 и 44/05) било је прописано: да о захтеву оштећеног да му држава накнади штету одлучује по тужби надлежни суд, да је оштећени, пре него што против државе поднесе тужбу, дужан да надлежном војном правобранилаштву постави захтев за обештећење ван спора, те да ако захтев не буде усвојен у целини или се о њему не донесе одлука у року од три месеца од дана подношења, оштећени може подићи тужбу код надлежног суда (члан 194.).
Основним Кривичним законом („Службени лист СФРЈ“, бр. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 и 54/90 и „Службени лист СРЈ“, бр. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 и 61/01 и „Службени гласник РС“, број 39/03) било је прописано: да ко учествује у оружаној побуни која је управљена на угрожавање уставног уређења или безбедности СРЈ, казниће се затвором најмање пет година, док ће се организатор или коловођа побуне, казнити затвором најмање седам година (члан 124.); да ако у овом закону није друкчије одређено, кривично гоњење се не може предузети кад протекне петнаест година од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи затвор преко десет година (члан 95. став 1. тачка 2)).
5. Разматрајући најпре наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 36. став 1. Устава о повреди права на једнаку заштиту пред судовима, Уставни суд подсећа да се правом на једнаку заштиту права јемчи једнака заштита права пред судовима, другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе. Подносилац се жали на различито поступање судова поводом исте чињеничне и правне ситуације.
Сагласно изложеном, Уставни суд је, у конкретном случају , пошао од оцене основаности навода уставне жалбе који се односе на различито поступање судова поводом исте чињеничне и правне ситуације. Наиме, Апелациони суд је у оспореној пресуди Гж. 839/11 од 15. децембра 2011. године утврдио да је потраживање накнаде нематеријалне штете подносиоца уставне жалбе застарело, јер је протекао рок из члана 377. Закона о облигационим односима, уз констатацију да није дошло до прекида тока застарелости, јер подношење захтева надлежном органу, у овом случају Министарству одбране - Дирекцији за имовинскоправне послове, за обештећење ван спора (учињено 14. септембра 200 6. године), не прекида застарелост. У готово идентичној чињеничној и правној ситуацији, Врховни суд Србије је у пресуди Рев. 2913/09 од 22. октобра 2009. године заузео супротан став – да подношење захтева за обештећење ван спора Министарству одбране - Дирекцији за имовинскоправне послове, доводи до прекидања застаревања (видети и пресуде Апелационог суда Гж. 2703/10 од 28. јануара 2010. године и Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1586/10 од 27. октобра 2010. године).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да су Апелациони суд и раније Врховни суд Србије, у готово идентичној чињеничној и правној ситуацији заузели супротне ставове о прекиду застаревања, што је у крајњем исходу довело до различит их одлук а о основаности тужбених захтева који су се заснивали на идентичном чињеничном стању и спорном правном питању и на тај начин подносиоц а уставне жалбе, одбијајући му тужбени захте в, довели у битно различит положај од онога у коме је био тужилац у парничном поступку који је окончан наведеном пресудом Врховног суда Србије. Уставни суд је становишта да је таква пракса судова супротна праву на једнаку заштите права пред судовима.
Стога је Уставни суд, полазећи од одредбе члана 36. став 1. Устава, оценио да је различитом оценом Апелационог суда у Београду и Врховног суда Србије датом поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања повређено право подносиоца на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава.
6. Одлучујући о повреди права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава у светлу наведених уставноправних разло га у вези оспорене пресуде, Уставни суд оцењује да се подносилац жали на погрешну примену материјалног права.
Уставни суд није надлежан да у поступку по уставној жалби преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права или слобода и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди права из члана 32. став 1. Устава, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
С тим у вези, Уставни суд указује да је у својим ранијим одлукама поводом уставних жалби којима је оспоравана погрешна примена материјалног права у одлукама парничних судова донетим у готово идентичној правној ствари као у конкретном случају, такође констатовао да у тим уставним жалбама нису наведени уставноправни разлози који би указивали на то да су тужбени захтеви тужилаца одбијени као неосновани погрешном или арбитрерном применом закона (видети, поред других, Решење Уставног суда Уж-2673/2010 од 4. новембра 2010. године), односно да подносиоци нису своје тврдње поткрепили доказима који би довели у сумњу закључак судова о застарелости потраживања тужилаца за накнаду штете (видети Решење Уставног суда Уж-2684/2010 од 6. октобра 2010. године).
Уставни суд констатује да су, у овом уставносудском предмету, редовни судови дали уставноправно прихватљиво тумачењ е материјалног права, када су истакли да се, у конкретном случају, примењује одредба члана 377. став 1. Закона о облигационим односима којом је прописано да када је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења. Дакле, ради се о објективном року застарелости потраживања, који почиње тећи од момента настанка штете, док сам моменат сазнања за штету и обим штете у овако дугом року застарелости од 15 година, немају утицаја на застарелост предметног потраживања (видети Одлуку Уж-2039/2010 од 13. јуна 2012. године). Према ставу Уставног суда од 7. јула 2011. године : у случају када је штета проузрокована кривичним делом (члан 377. ЗОО), ако је за кривично гоњење предвиђен дужи рок застарелости од рокова прописаних чланом 376. Закона о облигационим односима, захтев за накнаду штете према сваком одговорном лицу, а не само штетнику, застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења само ако је правноснажном пресудом утврђено постојање кривичног дела и окривљени оглашен кривим за кривично дело ; прекид застаревања кривичног гоњења повлачи за собом и прекид застаревања захтева за накнаду штете; исти рок застарелости кривичног гоњења примењује се ако је кривични поступак обустављен, односно ако се није могао покренути зато што је окривљени умро или је душевно оболео, односно ако постоје друге околности које искључују кривично гоњење и одговорност окривљеног, као што су амнестија и помиловање; у свим осталим случајевима примењује се општи рок застарелости потраживања из члана 376. Закона о облигационим односима.
Друго спорно правно питање које се намеће у конкретном случају је питање да ли се у ситуацији када је штета проузрокована кривичним делом (члан 377. ЗОО), а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, на тај рок могу примењивати разлози застоја и прекида застаревања које предвиђа ЗОО.
Пре упуштања у разматрање овог значајног правног питања, Уставни суд је анализирао праксу редовних судова у Републици, па је полазећи најпре од праксе највише судске инстанце до реформе правосуђа (2010. године) - Врховног суд а Србије, као , утврдио да је на седници Грађанског одељења одржаној 27. децембра 1999 . године, Врховни суд Србије усвојио правно схватање које се односи на „з астарелост потраживања накнаде ратне штете“ и које гласи:
“Штета проузрокована припадницима бивше ЈНА (погибија, рањавање), у оружаним сукобима са паравојним формацијама бивших република СФРЈ до дана њиховог међународног признања од стране Генералне скупштине ОУН – 22. маја 1992. године, проузрокована је кривичним делом оружане побуне из члана 124. КЗ Југославије, па њено потраживање застарева у року од 15 година прописаном за застарелост кривичног гоњења за то дело (члан 377. став 1. ЗОО)“. (''Билтен'' Врховног суда Србије број 2008/3).
Пре тога, Врховни суд Србије је на седници Грађанског одељења одржаној 16. фебруара 1998. године утврдио правно схватање које се односи на „застарелост потраживања накнаде штете у случају рањавања и погибије у оружаним сукобима“ и које гласи:
„Застаревање не тече (застој) за све време за које оштећеном повериоцу због оружаних сукоба или непосредне опасности таквих сукоба на подручју његовог пребивалишта, односно боравишта није било могуће да судским путем захтева досуду накнаде штете (члан 383. ЗОО);
Добровољна (вансудска) исплата накнаде штете оштећеном повериоцу од стране одговорног лица (војне поште, односно државног органа) прекида застаревање потраживања накнаде штете, па од дана исплате законом прописани рок застарелости почиње тећи изнова (члан 387. став 2. у вези са чланом 392. став 1. ЗОО);
Претходно (иначе обавезно) обраћање оштећеног повериоца одговорном лицу (војној пошти, односно државном органу) ради исплате накнаде штете прекида застаревање потраживања накнаде штете (члан 388. ЗОО)“.
Врховни суд Србије није мења о наведен а правн а схватањ а. Међутим, новија судска пракса изражена кроз пресуде Врховног касационог суда и утврђена правна схватања и пресуде Апелационих судова је другачија.
Наиме, Врховни касациони суд је у пресуди Рев. 1770/10 од 1. јуна 2011. године истакао да продужени рок застарелости потраживања ратне штете из одредбе члана 377. став 1. ЗОО почиње да тече од дана извршења кривичног дела и да рок за истицање захтева за накнаду штете настале извршењем кривичног дела одговара законском року за застарелост кривичног гоњења који се може продужавати у случају прекида или застоја кривичног гоњења, али не и по општим правилима облигационог права о прекиду и застоју застаревања. Готово идентичне ставове су заузели и Апелациони судови у својим пресудама (видети пресуду Апелационог суда у Београду Гж . 1965/10 од 29. априла 2010. године и пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж. 9772/10 од 16. марта 2011. године), док је Апелациони суд у Нишу на седници Грађанског одељења одржаној 17. јуна 2011. године утврдио правно схватање идентичне садржине.
С тим у вези, Уставни суд указује да развој судске праксе сам по себи не противречи добром дељењу правде, али у случају постојања добро установљене судске праксе (wелл-естаблисхед јуриспруденце) обавеза највишег суда је да дà суштинске разлоге за одступање од дотадашње судске праксе, како не би повредио право учесника у поступку на довољно образложену судску одлуку (Европски суд за људска права, у случају ''Атанасовски против `Бивше Југословенске Републике Македоније`'', одлука од 14. јануара 2010. године, § 38.).
Анализом судске праксе долази се до закључка да су судови након 2010. године изменили правна схватања која се односе на застарелост потраживања накнаде (ратне) штете у случају рањавања и погибије у оружаним сукобима, односно на услове под којима долази до прекид а и застој а застаревања , сматрајући да се предвиђени (привилеговани) рок утврђен сходно члану 377. став 1. ЗОО може прекидати само по правилима кривичног поступка , али не и по општим правилима облигационог права о прекиду и застоју застаревања, не дајући суштинске разлоге за одступање од доташње судске праксе.
С тим у вези, супротно исказаном ставу Апелационих суд ова и Врховног касационог суда, Уставни суд сматра да такав став није уставноправно прихватљив. Наиме, законским одредбама није искључена примена општих правила о прекиду и застоју застарелости из ЗОО, иако се застарелост одређује сходно члану 377. став 1. ЗОО. Привилеговани рок за оштећеног је установљен због начина на који му је причињена штета (кривичним делом), те је ратио легис тих одредби да се оштећени доведе у повлашћени положај у односу на друга лица којима штета није причињена извршењем кривичног дела. Искључивањем разлога за застој и/или прекид застаревања прописаних општим правилима облигационог права , могл о би се доћи у ситуациј у да привилеговани рок застаревања утврђен сходно члану 377. ЗОО, изгуби то својство, чак и да буде де фацто краћи од рокова предвиђених чланом 376. ЗОО. Уставни суд сматра да се подношењем тужбе суду или предузимањем неке друге радње пред надлежним органом у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања (члан 388) од стране оштећеног лица, прекида застаревање, без обзира што такав разлог није предвиђен одредбама Кривичног закона које регулишу прекид застаревања кривичног гоњења. Прихватајући супротан став, аналогно би се могло доћи до закључка да чак и подношење тужбе суду не доводи до прекида застарелости, што би у крајњој линији обесмислило судску заштиту у таквим ситуацијама. Уставни суд напомиње да је и у правној теорији изражен идентичан став.
Следом реченог, Уставни суд констатује да обраћање тужиоца Министарству одбране за обештећење ван спора, доводи до прекида застарелост и. Штавише, одредбама члана 194. Закона о Војсци Југославије била је прописана обавеза оштећеног да, пре него што поднесе тужбу против државе ради накнаде штете, поднесе захтев за обештећење ван спора надлежном војном правобранилаштву, и да тек ако захтев не буде усвојен у целини или се о њему не донесе одлука у року од три месеца од дана подношења, оштећени тек онда може подићи тужбу код надлежног суда. Одредбом члана 388. ЗОО је прописано да се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања, па подношење захтева у складу са одредбом члана 194. став 2. Закона о Војсци Југославије, по мишљењу Уставног суда, свакако представља радњу којом се прекида застарелост.
Имајући у виду изнети правни став Уставног суда у овој одлуци , као и то да је у предметном парничном поступку утврђено да је подносилац уставне жалбе као припадник ЈНА рањен 21. септембра 1991. године, а да је Дирекцији за имовинско-правне послове 14. септембра 2006. године поднео захтев за обештећење ван спора, дакле, пре истека рока застаревања од 15 година из члана 95. став 1. тачка 2) Основног Кривичног закона, то је очигледно да је у конкретном случају примена материјалног права била арбитрерна, што за последицу има повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
7. На основу свега изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да су оспореним актом повређени право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава и право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава (тачка 1. изреке) и наложио Апелационом суду у Београду да понови поступак по жалби коју је подносилац уставне жалбе изјавио против пресуде Првог основног суда у Београду П. 61258/10 од 20. децембра 2010. године, у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке ( тачка 2. изреке) .
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић

ЗАЈЕДНИЧКО ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ
у односу на Одлуку Уставног суда број Уж-863/2012 од 21. фебруара 2013. године

Уставни суд је на седници од 21. фебруара 2013. године, у предмету Уж-863/2012, већином гласова, донео Одлуку којом је: у тачки 1. изреке усвојио жалбу подносиоца Недељка Остојића и утврдио да су пресудом Апелационог суда у Београду Гж 839/11 од 15. децембра 2011. године повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије; у тачки 2. изреке наложио Апелационом суду у Београду да понови поступак по жалби коју је подносилац уставне жалбе изјавио против пресуде Првог основног суда у Београду П. 61258/10 од 20. децембра 2010. године, у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке.
У односу на утврђење повреде права подносиоца уставне жалбе из члана 36. став 1. Устава нисмо имали другачије гледиште, већ смо такође сматрали да она документовано постоји, па се на то у даљем тексту нећемо освртати.
Оно што је спорно и са чиме се у предметној одлуци нисмо могли сагласити је утврђење да је оспореном другостепеном пресудом подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење. Заправо се ради о оцени правилности примене меродавног материјалног права, где је Уставни суд неретко у искушењу да у односу на оспорене акте поступа као редовни суд више инстанце. У овом конкретном случају Уставни суд је стао на становиште да је примена материјалног права била арбитрерна, што је за последицу имало повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Основно спорно питање које се пред Уставним судом поставило је како треба тумачити одредбе члана 377. Закона о облигационим односима (у даљем тексту: ЗОО), које нормирају тзв. привилеговани (продужени) рок застарелости потраживања накнаде штете када је иста проузрокована кривичним делом, односно да ли се на тај рок може применити институт прекида застаревања потраживања из члана 388. ЗОО. По питању дејства и домета рока застарелости из члана 377. ЗОО, Уставни суд је заузео и објавио свој начелни правни став од 7. јула 2011. године који је дословно цитиран у тачки 6. образложења Одлуке у односу на коју смо издвојили мишљење. При томе, истичемо да смо и код утврђивања предметног става имали супротно мишљење, јер смо се изјаснили да се под "одговорним лицем" из члана 377. став 1. ЗОО може сматрати једино сам штетник, дакле физичко лице које је својим чињењем, нечињењем или пропуштањем непосредно проузроковало другоме штету и против кога се води кривични поступак за који се везују продужени рокови застарелости потраживања накнаде штете. Међутим, већински је утврђен став да се овај рок односи на свако физичко или правно лице које по било ком основу одговара за насталу штету, због чега желимо прво да извршимо анализу како је такав став Суда примењен у конкретном случају.
Нимало не спорећи да су у околностима под којима је подносилац уставне жалбе рањен на подручју Вуковара 21. септембра 1991. године постојала сва обележја бића кривичног дела Оружана побуна из члана 124. тачка КЗЈ, указујемо да је примена привилегованог рока застарелости према Републици Србији овде заснована на потпуно апстрактном основу. Наиме, немамо релевантних сазнања да је за наведено кривично дело неко правноснажно осуђен, нити да се кривични поступак није могао водити и окончати због смрти или душевне болести окривљених лица, а понајмање да је било ко за такво дело амнестиран, аболиран или помилован од стране наших државних органа. Дакле, према ставу самог Уставног суда, који у међувремену није измењен, у конкретном парничном поступку би се морали применити рокови застарелости потраживања накнаде штете од три, односно пет година из општих одредаба члана 376. ЗОО. Због тога налазимо да је Уставни суд у поступку по предметној уставној жалби потпуно одступио од сопственог заузетог става, али је отишао и значајан корак даље, продуживши за још 15 година, применом општих правила облигационог права о прекиду застаревања, претходно већ привилеговани рок за застарелост тужиочевог потраживања од 15 година. То се, по нашем мишљењу, никако није могло учинити. Нема сумње да је одредба члана 377. ЗОО специфични изузетак од општих правила за застарелост потраживања накнаде штете прописаних у члану 376. ЗОО, а још од римског права важи максима да се сваки изузетак мора крајње рестриктивно тумачити. Сам члан 377. ЗОО садржи издвојену и засебну одредбу о прекиду застаревања који се везује за прекид застаревања кривичног поступка (гоњења), иако ЗОО за све друге правне ситуације заједнички нормира прекид застаревања потраживања у посебном Одсеку 4. Закона (чл. 387-393).
Сматрамо да се на питање прекида застаревања подносиочевог потраживања напросто није могла применити општа одредба члана 388. ЗОО, односно да обраћање подносиоца надлежном војном органу са захтевом за вансудско обештећење дана 14. септембра 2006. године, никако није могло да доведе до прекида застаревања његовог потраживања накнаде штете према накнадно туженој држави Србији. Пошто после прекида застаревање почиње да тече изнова, то би значило да подносилац, који се обратио војном органу свега седам дана пре истека 15 година од дана рањавања, има на располагању нови рок од 15 година за подношење тужбе, што би износило укупно 30 година од дана самог штетног догађаја. Налазимо да овакво становиште нарушава начело правне сигурности и да је у супротности са суштином института застарелости потраживања, као облика гашења облигација услед невршења нечијег субјективног права. У дискусији на седници Суда указивали смо на то да се у конкретном случају може говорити једино о застоју застаревања, и то у периоду од три месеца, у ком року је надлежни војни орган имао могућност да призна подносиочев одштетни захтев у мирном, односно вансудском поступку. То би практично значило да је подносилац своју тужбу против Републике Србије требало да поднесе најкасније у року од седам дана по истеку тромесечног рока у коме је о његовом захтеву био позван да се изјасни надлежни војни орган, али да тужбени захтев подносиоца садржан у тужби поднетој тек у јануару 2009. године није могао да ужива судску заштиту, пошто је тужени благовремено истакао материјалноправни приговор застарелости потраживања. Напомињемо и да је важећи Закон о парничном поступку препознао специфичност овакве правне ситуације, те да је у члану 193. став 2. прописао да (такође обавезно) подношење предлога за мирно решење спора пре него што се поднесе тужба против Републике Србије, повлачи за собом застој рокова застарелости у трајању од 60 дана. То јасно указује да и законодавац, по нама исправно, налази да наведеном радњом повериоца долази само до застоја, али не и до прекида застаревања потраживања.
Да сумирамо, оваквом одлуком Уставног суда је, према нашем мишљењу, оповргнут правно утемељен став редовних судова да је подносиочево потраживање у време подношења тужбе било застарело, а што је морало водити одбијању његовог тужбеног захтева. Ми не налазимо да је Апелациони суд у Београду оспореном пресудом на било који начин повредио право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, а посебно не арбитрерном применом материјалног права, како се у Одлуци Уставног суда наводи. Арбитрерност подразумева самовољу при одлучивању засновану на ауторитету власти, а не закона. По нашем мишљењу, у овом случају не може бити речи ни о произвољној примени материјалног права, јер оспорена пресуда Апелационог суда садржи јасно и недвосмислено тумачење одредаба члана 377. ЗОО и убедљиве разлоге због чега се привилеговани рок застарелости не прекида у смислу члана 388. ЗОО подношењем захтева оштећеног лица одговорном лицу пре подношења тужбе. Сматрамо да произвољна или арбитрерна примена материјалног права не постоји утолико пре што се правни став изражен у оспореној пресуди темељи на постојећој судској пракси Врховног касационог суда и апелационих судова.
На крају, и више узгредно, указујемо да смо тврдили једино да се обраћањем надлежном војном органу за вансудску исплату штете не може прекинути посебан, по свему изузетан и објективан рок застарелости ове врсте потраживања прописан чланом 377. ЗОО. Због тога нам није јасно зашто се у Одлуци нашла реченица да би прихватање супротног (нашег) става могло довести до закључка да "чак и подношење тужбе суду не доводи до прекида застарелости, што би у крајњој линији обесмислило судску заштиту у таквим ситуацијама", јер тако нешто нисмо ни помислили а камоли изрекли. Међутим, са тако апсурдним ставом напросто не вреди ни полемисати. Макар то било и само због чињенице да Устав утврђује да се судије Уставног суда бирају или именују из реда истакнутих правника, није нам непознато да се подношењем тужбе увек прекида даљи ток застаревања било ког потраживања. Овде је проблем једино у томе што је предметна тужба поднета увелико након истека рока у ком је већ наступила застарелост тужиочевог потраживања накнаде штете, а што су поступајући редовни судови веома јасно и аргументовано образложили.

Судије Уставног суда
Предраг Ћетковић
Катарина Манојловић Андрић