Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Земљорадничке задруге „Митрокооп“ из Сремске Митровице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. фебруара 2013. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Земљорадничке задруге “Митрокооп” и утврђује да је у вапарничном поступку који се водио пред Општинским судом у Сремској Митровици у предмету Р. 345/91, а сада се води пред Основним судом у Сремској Митровици у предмету Р. 22/10, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 2.100 евра , у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде и државне управе.
3. Налаже се Основном суду у Сремској Митровици да предузме све мере како би се ванпарнични поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.

Образложење

1. Земљорадничка задруга “Митрокооп” из Сремске Митровице је 17. јуна 2010. године, поднела Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије у ванпарничном поступку који се водио пред Општинским судом у Сремској Митровици у предмету Р. 345/91 , а сада се води пред Основним судом у Сремско ј Митровици у предмету Р. 22/10.
Подносилац уставне жалбе је навео: да је 1990. године на основу Закона о задругама („Службени лист СФРЈ“, број 3/90) поднео захтев против Пољопривредног предузећа „Митросрем“ из Сремске Митровице за враћање имовине раније постојеће задруге чији је правни следбеник; да је вођен управни по ступак пред органом управе, а како није постигнут споразум у року од 60 дана, предмет је, сагласно наведеном закону, прослеђен Општинском суду у Сремској Митровици да у ванпарничном поступку донесе одлуку; да ванпарнични поступак ни после више од 20 година није окончан и да се подносилац више пута ургенцијама обраћао председницима првостепеног и другостепеног суда, Министарству правде и надзорном одбору Врховног суда Србије. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и обавеже Републику Србију да подносиоцу надокнади штету.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Према одредби члана 82. став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију достављену уз уставну жалбу и у списе предмета Општинског суда у Сремској Митровици Р. 345/91, сада Основног суда у Сремској Митровици Р. 22/10, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе, Земљорадничка задруга “Митрокооп” из Сремске Митровице је 4. јуна 1991. године поднела захтев Секретаријату за урбанизам и стамбено-комуналне послове, Одељење за имовинско-правне послове општине Сремска Митровица којим је тражила да Пољопривредно предузеће “Митросрем” из Сремске Митровице врати имовину раније постојеће задруге чији је правни следбеник. Поводом наведеног захтева подносиоца вођен је управни поступак, а како у року од 60 дана није постигнут споразум, предмет је, сагласно Закону о задругама (“Службени лист СФРЈ” , број 3/90), 5. августа 1991. године, прослеђени Општинском суду у Сремској Митровици да у ванпарничном поступку донесе одлуку.
Општински суд у Сремској Митровици је решењем Р. 345/91 од 2. септембра 1991. године наложио предлагачу, овде подносиоцу уставне жалбе, да достави три примерка предлога за повраћај земље у коме ће навести за које парцеле тражи повраћај од противника предлагача , уз навођење доказа за то, за које парцеле евентуално новчану накнаду и у ком износу, уз доказе да су те парцеле раније биле власништво предлагача, а касније отуђене од стране противника предлагача, као и да достави доказ о легитимацији тј. изводе из регистра код Привредног суда.
Предлагач је поступајући по решењу првостепеног суда предложио да доношење решењ а о забрани отуђења имовине од стране противника предлагача, док тече спор пред овим судом.
Прво рочиште пред Општинским судом у Сремској Митровици заказано за 6. новембар 1991. године није одржано услед непостојања процесних услова, а следеће од 18. новембр а 1991. године је одложено на неодређено време . Предлагачу је поново дат налог да постави захтев за издавање привремене мере. Поводом захтева предлагача за одређивање привремене мере од 21. новембра 1991. године, одржано је рочиште 14. јануара 1992. године.
Решењем Општинског суда у Сремској Митровици Р. 345/91 од 14. јануара 1992. године је одбијен као неоснован захтев предлагача за одређивање привремене мере забране отуђења имовине од стране противника предлагача.
Одлучујући о жалби предлагача, Окружни суд у Сремској Митровици је решењем Гж. 842/92 од 16. јула 1992. године, укинуо решење Општинског суда у Сремској Митровици Р. 345/91 од 14. јануара 1992. године и списе предмета вратио првостепеном суду на даљи поступак.
У даљем току поступка, након годину дана од доношења другостепеног решења одржана су три рочишта (30. марта, 1. септембра и 7. окт обра 1993. године), а није одржано седам рочишта ( 11. маја, 10. јуна, 2. јула, 2. августа, 3. новембра, 1. децембра и 21. децембра 1993. године ).
Поднеском од 10. фебруара 1994. године предлагач је тражио да суд закаже рочиште, али је исто заказано за 22. март 1994. године одложено због спречености противника предлагача, а следеће заказано за 8. април 1994. године је одложено на неодређено време.
Предлагач је, поступајући по решењу Општинског суда у Сремској Митровици Р. 328/92 од 27. јуна 1994. године, доставио прецизиран предлог поднеском од 27. јула 1994. године.
Две године од достављања прецизираног предлога подносиоца одржана су рочишта 13. и 24. јуна 1996. године, а расправа је закључена 3. јула 1996. године.
Решењем Општинског суда у Сремској Митровици Р. 328/92 од 10. јула 1996. године одбијен је као неоснован предлог предлагача.
Одлучујући о жалби предлагача, Окружни суд у Сремској Митровици је решењем Гж. 1179/96 од 20. марта 1998. године, укинуо решење Општинског суда у Сремској Митровици Р. 328/92 од 10. јула 1996. године , утврдио стварну ненадлежност суда за поступање у овом предмету и одбацио предлог предлагача, а списе предмета је уступио надлежном органу управе ради вођења управног поступка.
Одлучујући о ревизији предлагача, Врховни суд Србије је решењем Рев. 5597/98 од 7. септембра 1999. године укинуо решење Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 1179/96 од 20. марта 1998. године и предмет вратио истом суду да поново одлучи о жалби предлагача.
Након готово три године од од лучивања Врховног суда Србије о ревизији предлагача, Окружни суд у Сремској Митровици је решењем Гж. 1381/99 од 18. јуна 2002. године, укинуо решење Општинског суда у Сремској Митровици Р. 328/92 од 10. јула 1996. године и предмет је вратио истом суду на поновни поступак. Списи предмета су враћени првостепеном суду 27. августа 2002. године.
Предлагач је поднесцима од 10. марта и 28. априла 2005. године, 24. маја, 19. септембра и 13. октобра 2006. године, као и 2. фебруара 2007. предл агао хитније поступање у овом предмету. Првостепени суд је након непуних пет година од достављања списа предмета од другостепеног суда одржао рочиште 5. фебруара 2007. године.
Предлагач је поднеском од 13. фебруара 2007. године, прецизирао свој захтев, а рочиште је одржано 15. марта 2007. године. На рочишту одржаном 19. апирла 2007. године је изведен доказ саслушањем сведока, а решењем са истог рочишта је одређено вештачење преко судског вештака геометра и остављен је рок за поступање судског вештака од 90 дана од дана пријема решења за израду налаза и мишљења. Након три године, првостепени суд је решењем Р. 49/05 од 26. марта 2009. године, извођење доказа вештачењем поверио другом судском вештаку
Решењем Општинског суда у Сремској Митровици Су. 16/09 од 9. јула 2009. године одбијен је као неоснован захтев предлагача за изузеће поступајуће судије од поступања у предмету Р. 49/05.
На рочишту одржаном 23. новембра 2009. године наложено је судском вештаку да се писмено изјасни на примедбе противника предлагача на налаз и мишљење.
Првостепени суд се дописом од 24. новембра 2009. године обратио Републичкој управи јавних прихода - Пореској управи Сремска Митровица да достави извештај о цени пољопривредног земљишта по м2 у КО Сремска Митровица, коју цену користе приликом одређивања висине пореза, а из одговора Пореске управе произлази да иста врши процену тржишне вредности некретнина ради утврђивања пореза на пренос апсолутних права и пореза на наслеђе и поколон, а не и у друге сврхе.
Увидом у наредбе вршиоца функције председника Основног суда у Сремској Митровици Су. 449/10 од 26. новембра 2010. године и Су. 60-382/11 од 4. новембра 2011. године утврђено је да је поступајућим судијама у овом предмету Р. 22/10, указивано да је потребно предузети све мере и радње засноване на закону, а у циљу што бржег и ефикаснијег решавања наведеног предмета.
4. За оцену навода и разлога из уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права, на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 37. став 1. Закона о задругама ("Службени лист СФРЈ", бр. 3/90, 11/90 и " Службени лист СРЈ", број 24/94 ) било је прописано да имовина стечена радом и пословањем задруга и задругара после 1. јула 1953. године, која је организационим, односно статусним променама пренета без накнаде другим корисницима, ступањем на снагу овог закона, на основу документованог захтева биће враћена тим задругама, односно њиховим правним следбеницима, на начин и под условима утврђеним законом.
Законом о ванпарничном поступку ("Службени гласник СРС", бр. 25/82, 48/88 и " Службени гласник РС", бр. 46/95, 18/05 и 85/12) је прописано да се овим законом одређују правила по којима редовни судови поступају и одлучују о личним, породичним, имовинским и другим правним стварима које се по овоме или другом закону решавају у ванпарничном поступку, као и да се одредбе овог закона примењују и у другим правним стварима из надлежности редовних судова за које законом није изричито одређено да се решавају у ванпарничном поступку, ако се не односе на заштиту повређеног или угроженог права нити се због учесника у поступку могу применити одредбе Закона о парничном поступку (члан 1.); да суд одлучује о захтевима учесника на основу расправе на рочишту само у случајевима кад је то овим или другим законом одређено, или кад оцени да је одржавање рочишта потребно ради разјашњења или утврђивања одлучних чињеница или сматра да је због других разлога одржавање рочишта целисходно, као и да изостанак појединих учесника са рочишта не спречава суд да даље поступа, ако у појединим случајевима законом није друкчије одређено (члан 11.); да се по одредбама првог дела овог закона поступа у свим питањима која посебним поступцима садржаним у овом закону нису друкчије уређена, као и у другим ванпарничним стварима, за које посебним законом нису уређена правила поступања и да се у ванпарничном поступку сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено (члан 30.); да у овом поступку суд одређује накнаду за експроприсану непокретност кад корисник експропријације и ранији сопственик пред надлежним општинским органом управе нису закључили пуноважан споразум о наканди за експроприсану непокретност (члан 132.); да се поступак одређивања накнаде за експроприсану непокретност покреће се и води по службеној дужности, да је овај поступак хитан (члан 133. ст. 1. и 2.); да ће суд одредити рочиште да би кориснику експропријације и ранијем сопственику дао могућност да се изјасне о облику и обиму, односно висини накнаде, као и о доказима о вредности непокретности који се прибављају по службеној дужности, а кад се по закону општина сматра корисником експропријације, а експропријација је извршена за потребе другог друштвеног правног лица, на рочиште ће се као учесник позвати и то друштвено правно лице, а суд ће на рочишту извести и друге доказе које учесници предложе, ако нађе да су од значаја за одређивање накнаде, а по потреби одредиће и вештачење (члан 136. став 1. и 2.); да суд п ошто утврди све важне чињенице, доноси решење којим одређује облик и обим, односно висину накнаде (члан 137. став 1.); од редбе овог закона о поступку одређивања накнаде за експроприсану непокретност сходно се примењују и у другим случајевима када се ранијем сопственику по закону признаје право на накнаду за непокретност на којој је изгубио право својине, или друго стварно право (члан 140.) .
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираног члана 32. став 1. Устава, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је, пре свега, констатовао да је ванпарнични поступак чија се дужина оспорава уставном жалбом, од достављања списа предмета Општинском суду у Сремској Митровици 5. августа 1991. године, до подношења уставне жалбе 17. јуна 2010. године, трајао осамнаест година и десет месеци и да тај поступак још увек није окончан.
Са друге стране, оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року, Суд констатује да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да је судски поступак по својој природи јединствена целина, која почиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је закључио да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока, у конкретном случају, узме у обзир целокупни период трајања парничног поступка.
Имајући у виду да је појам разумног трајања вапарничног поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при оцењивању постојања повреде права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка. У конкретном случају, међутим, Уставни суд наведене критеријуме није посебно испитивао, јер је утврдио да је првостепени суд након пет година од достављања списа донео решење којим је одбио предлог предлагача, овде подносиоца уставне жалбе, које решење је у поступку по жалби укинуо другостепени суд, који се огласио стварно ненадлежним и одбацио предлог прелагача, а списе предмета уступио надлежном органу управе ради вођења управног поступка. Након три године од усвајања ревизије предлагача од стране Врховног суда Србије, другостепени суд је укинуо првостепено решење и списе предмета вратио првостепеном суду на даље поступање. Првостепени суд је након пет година од достављања списа предузео парничне радње. Осим тога, првостепени суд је више пута налагао судском вештаку да изради налаз и мишљење и није санкционисао такво поступање судског вештака, већ је након три године одредио новог судског вештака . Рочишта пред првостепеним судом су најчешће одлагана услед изостанка противника предлагача, иако према Закону о ванпарничном поступку, изостанак појединих учесника са рочишта не спречава суд да даље поступа и поред, више наредби вршиоца функције председника првостепеног суда, у овом предмету нису предузимане радње засноване на закону, у циљу што бржег и ефикаснијег решавања.
Подносилац и његов пуномоћник су се уредно одазивали на све позиве суда и активно учествовали у поступку, при чему нису злоупотребљавали своја процесна овлашћења.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је као меру отклањања штетних последица утврђене повреде у тачки 3. изреке наложио Основном суду у Сремској Митровици да да предузме све неопходне мере како би се ванпарнични поступак из тачке 1. изреке окончао у најкраћем року.
7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 2.100 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде и државне управе.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпе о због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно дужину трајања предметног ванпарничног поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подноси лац уставне жалбе претрпео искључиво због неажурног поступања судова. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је има о у виду постојећу праксу овог суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економско-социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
8. Полазећи од изнетог, а на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић