Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. Ј . из О . код Ваљевске Каменице, на основу члана 167. тачка 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије , на седници Већа одржаној 13. јула 2017. године, донео је

ОДЛУКУ

Одбија се као неоснована уставна жалба Б. Ј . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 3998/14 од 24. јуна 201 5. године.

Образложење

1. Б. Ј . из О . код Ваљевске Каменице поднео је Уставном суду, 31. августа 2015. године, преко пуномоћника З. Г , адвоката из Ваљева , уставну жалбу против пресуде наведене у изреци, због повреде права на имовину зајемченог чланом 58. Устава Републике Србије .

Образлажући разлоге на којима заснива тврдњу о повреди означеног права, подносилац у суштини оспорава закључак судова о савесној државини туженог јер, како тврди, туженом је познато да су он и његови правни претходници у јавним евиденцијама о непокретностима уписани као титулари права својине на спорној парцели. С тим у вези истиче да искази саслушаних сведока немају такав квалитет да туженог учине титуларем права својине и да судови за своју тезу – да је он грешком у јавним евиденцијама уписан као титулар п рава својине на спорној парцели, не дају јасне разлоге будући да до таквог закључка нису могли доћи јер на ту околност нису извођени докази, па се не ради о чињеници већ о претпоставци. Предлаже да Уставни суд укине оспорену пресуду.

2. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , увидом у списе предмета Основног суда у Ваљеву П. 128/13 , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Поступак који је претходио уставносудском покренут је тужбом Б. Ј, овде подносиоца уставне жалбе, ради предаје у посед спорне катастарске парцеле …, КО Осладић . У тужби је истакнуто да је тужилац титулар права својине на предметној непокретности и да омеђавање исте није дозволио тужени који је држи без правног основа.

У одговору на тужбу тужени Ј. Ј . је истакао да су он и његови правни претходници у несметаном поседу спорне парцеле више од 80 година, да се у катастарским књигама из 1934. године као власник водио његов отац и да је због грешке Службе за катастар непокретности погрешно уписано право својине не само тужиоца, већ и других лица на околним парцелама, због чега је противтужбеним захтевом тражио утврђење права својине на спорној парцели .

Пресудом Основног суда у Ваљеву П. 128/13 од 5. јуна 2014. године одбијен је тужбени, а усвојен противтужбени захтев. Из образложења пресуде произлази да је суд, из ближе наведених и побројаних доказа (исправа ) утврдио да је пресудом Изабраног суда од 15. априла 1918. године одређеног по деоби А . (тужиочев деда), М . и мал. деце А . Ј . шума звана "Р . ", горњи крај , подељена на три дела, од којих је деобник А . добио један део на јужној страни а преостала два дела на северној страни М , док је пресудом Општинског суда у Ваљеву од 30. марта 1990. године, која је донета због изостанка и на основу признања утврђено да су Ж. Ј . (тужиочев отац) и П . Ј . извршили физичку деобу заједничке имовине тако да је Ж. Ј . припала катастарска парцела … на којој је, према извештају Службе за катастар непокретно сти и фотокопији поседовног листа, као титулар права својине био уписан П. Ј , а сада је то тужилац Б. Ј. У образложењу пресуде су затим цитирани искази саслушан их сведока које је суд оценио као јасне и уверљиве и из којих, како се наводи, произлази да је спорна парцела (шума) дуги низ година, више од 50, била у искључивој државини туженог Ј. Ј . и његових правних претходника јер су отац једног од сведока (С . Ј .) и отац туженог 1963/1964. године извршили деобу своје имовине тако да је предметна парцела припала оцу туженог. Наводећи да је током поступка несумњиво утврђено да је правни претходник туженог био савестан држалац предметне шуме, а да је након његове смрти то тужени, да после и звршене деобе 1963/1964. године спорну шуму искључиво они користе , а да је тужиочев отац никада није користио, суд је закључио да су на страни туженог испуњени услови прописани чланом 28. став 4. Закона о основама својинскоправних односа за стицање права својине ванредним одржајем. Изнету оцену суд је додатно поткрепио истицањем да је до уписа права својине тужиочевог правног претходника у јавним евиденцијама дошло услед очигледне грешке Службе за катастар непокретности "што је изведеним доказима такође утврђено", будући да је погрешан упис извршен на више катастарских парцела у истој катастарској општини, у прилог чему говори и то да је отац туженог уписан као титулар поменутог права на парцелама које су у својини трећих лица.

Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 3998/14 од 24. јуна 2015. године потврђена је ожалбена нижестепена одлука, уз оцену да је неосновано жалбено указивање тужиоца да тужени није савестан држалац из разлога што је тужени, како налази суд, спорну парцелу држао у уверењу да је власник у периоду дужем од 20 година за које време га тужилац и његови правни претходници нису узнемиравали. Такође су оцењени као неосновани и жалбени наводи о погрешној примени материјалног права, те навод да је тужени знао да је тужилац власник будући да је у скици првобитног премера спорна парцела уписана као својина тужиочевог правног претходника и да је стога неправилна оцена његове савесности , и то из разлога што је, како истиче суд, до поменутог уписа дошло грешком надлежног к атастра.

4. Одредбом члана 58. став 1. Устава, на чију повреду се подноси лац у уставној жалби позива, утврђено је да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.

Законом о основама својинскоправних односа ( "Службени лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90 , " Службени лист СРЈ", број 29/96 и "Службени гласник РС", број 115/05 ) прописано је: да савестан држалац непокретне ствари на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 20 година (члан 28. став 4 .); да време потребно за одржај почиње тећи оног дана када је држалац ступио у државину ствари, а завршава се истеком последњег дана времена потребног за одржај (члан 30. став 1.); да право својине које одређено лице има на ствар престаје кад друго лице стекне право својине на ту ствар (члан 45.); да је државина савесна ако држалац не зна или не може знати да ствар коју држи није његова и да се с авесност државине претпоставља (члан 72. ст. 2. и 3.).

Законом о премеру и катастру и уписима права на непокретностима ("Службени гласник СРС", бр. 17/88 и 24/88), који је био на снази у време доношења пресуде на основу признања и због изостанка из марта 1990. године, било је прописано: да се премер и катастар непокретности и уписи права на непокретностима спроводе по одредбама закона којима се уређује општи управни поступак, уколико овим законом није другачије одређено (члан 14.); да ко сматра да је уписом права на непокретности повређено његово право на непокретности може тужбом редовном суду тражити брисање уписа и повраћај у пређашње стање (члан 93. став 1.); да се тужба из члана 93. став 1. овог закона може поднети у року од три месеца од дана сазнања за извршење уписа, а најдоцније у року од две године од дана извршеног уписа (члан 94.); да је у вршењу послова одржавања премера и катастра непокретности општинска, односно градска геодетска управа дужна да отклања све утврђене недостатке и пропусте у снимању детаља, геодетском елаборату, плановима карти, и катастарском операту, о чему доноси решење (члан 97. став 1.).

5. Разматрајући основаност тврдње о повреди права на мирно уживање имовине, коју подносилац образлаже тиме да му је због наводно погрешне оцене о савесној државини туженог и утемељењу оспорене пресуде на претпоставци о погрешном упису у јавним евиденцијама о непокретностима, одузето право својине, Уставни суд, пре свега , указује да се чланом 58. Устава штити мирно уживање имовине од аката јавне власти којим би право својине појединца било одузето или ограничено. У случају задирања у имовину од стране других правних субјеката (физичких и правних лица), ради се о имовинским споровима приватног права. У конкретном случају, реч је о поступку који је вођен између приватних субјеката и који као такав сам по себи не повлачи одговорност државе у смислу члана 58. Устава. Наиме, сама чињеница да је држава преко свог правосудног система обезбедила решавање имовинских спорова приватног права, не доводи до задирања државе у имовину приватних субјеката (видети одлуку Европског суда за људска права Куцхаř и Штис против Чешке Републике, од 21. октобра 1998. године, број представке 375 27/97). У случају када мешање у право на мирно уживање имовине изврши приватни субјекат, за државу настаје позитивна обавеза да та имовинска права заштити и да обезбеди одговарајуће правне механизме које жртва мешања може да користи у циљу заштите својих имовинских права (видети пресуду Европског суда за људска права Блūмберга против Летоније, од 14. октобра 2008. године, став 67, број представке 70930/01). Следи да и у таквим споровима може доћи до повреде наведеног уставног права у случају када је судска или одлука другог државног органа заснована на произвољном тумачењу и/или примени меродавног права.

Полазећи од тога да је подносиочево право својине било уписано у јавним евиденцијама о непокретностима и да му је, с обзиром на садржину оспорене одлуке, то право престало оног момента када су се, по налажењу редовних судова, на страни туженог стекли услови за стицање права својине одржајем, Уставни суд налази да је тужилац имао "имовину" у смислу члана 58. Устава и да је оспореном пресудом, у случају да је она последица произвољне примене и тумачења меродавног права, могло доћи до мешања у то његово право . Стога, питање које се поставља за Уставни суд јесте да ли оспорена одлука утемељена на произвољним и уставноправно неприхватљивим закључцима.

У одговору на ово питање, Уставни суд је пошао од тога да су редовни судови закључак о савесности државине туженог засновали на чињеницама утврђен им из исказа сведока - да је до уписа права својине тужиоца и његовог правног претходника дошло грешком Службе за катастар непокретности и да су тужени и његов правни претходник у искључивој и несметаној државини спорне парцеле од 1963/1964. године, када је између оца туженог и оца једног од саслушаних сведока извршена деоба имовине.

У вези са првим разлогом, Уставни суд указује да према цитираним одредбама Закона о премеру и катастру и уписима права на непокретностима, који је важио у моменту доношења пресуде на основу признања и због изостанка којом је подносиочевом оцу припала катастарска парцела …, послове који се односе на премер и израду катастра непокретности, њихово одржавање и упис права на непокретностима обавља Републички геодетски завод по одредбама закона којим се уређује општи управни поступак, који и отклања све утврђене недостатке и пропусте у погледу других техничких података садржаних у геодетском елаборату, плановима, карти и катастарском операту, о чему доноси решење. По схватању Уставног суда, у ситуацији када то несумњиво произлази из чињеничног стања утврђеног у поступку који је претходио уставносудском – да су одређена лица у јавним евиденцијама о непокретностима била уписана као власници било предметне, било суседних парцела, а фактички их та лица никада нису користила, аргументација суда опште надлежности дата за оцену о савесној државини туженог у овом делу је прихватљива.

Што се тиче другог разлога, Уставни суд указује да је одржај начин стицања права својине на основу државине која има одређене квалитете и која је трајала законом прописано време. Имајући у виду чињенице и околности конкретног случаја, Уставни суд сматра неопходним да истакне да битна карактеристика овог института јесте и да се, с обзиром на то да се заснива на идеји невршења права, њиме отклања несклад између правне и фактичке ситуације јер постојеће фактичко стање, које је трајало одређено време, преводи у режим законом признатог права. Наиме, одржајем престаје право својине дотадашњег титулара тог права управо због чињенице да је то право стекло друго лице дуготрајним вршењем фактичке власти на ствари уз испуњење услова прописаних законом. Даље, за стицање права својине на непокретностима редовним одржајем неопходна је законита својинска, савесна и правнаа државина, као и протек рока од десет година, док се код ванредног одржаја захтева дужи рок – 20 година, али мања квалификованост државине – она мора да буде само савесна. Према цитираним одредбама Закона о основама својинскоправних односа, државина је савесна када држалац не зна, нити према околностима може да зна да ствар коју држи није његова, с тим што држалац мора бити савестан све време трајања одржаја. Дакле, у случају савесне државине, држалац оправдано верује да је ствар његова, с тим што такво његово убеђење мора бити објективизирано тј. он то може да сматра само према нормалним, уобичајеним околностима. Такође, како се ради о оборивој претпоставци, лице које тврди да је државина несавесна дужно је то и да докаже, јер је на њему терет доказивања. У конкретном случају, у првостепеном поступку је утврђено да су тужени и његови правни претходници у непрекидној и несметаној државини спорне парцеле више од 50 година, од 1963 /1964. године када је извршена деоба имовине између претходника туженог и трећег лица, због чега је, како закључује другостепени суд у оспореној одлуци, тужени и био у уверењу да је власник спорне парцеле. По схватању Уставног суда, овако дата аргументација за закључак о савесној државини туженог – да због несметаног уживања поседа у трајању дужем од 50 година, за које време туженом и његовим правним претходницима нико није указивао да полаже било какво право на спорну парцелу, он и није имао ниједан оправдан разлог да посумња у своје право – заснована је на уставноправно прихватљивој примени и тумачењу одредаба Закона о основама својинскоправних односа којима је уређен институт одржаја. Ово посебно када се има у виду да се подносилац, обарајући претпоставку савесности државине туженог, позивао једино на чињеницу да је његово право било уписано у јавним евиденцијама о непокретностима уз навођење да је та околност била позната туженом, са чим у вези Уставни суд налази да чињеница да је одређено лице уписано као титулар права у катастру ( било на основу пресуде због изостанка и на основу признања, било на основу решења о наслеђивању) сама по себи не значи несавесност држаоца.

Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да је оспорена другостепена пресуда заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног права, те да стога не може бити речи о арбитрерном поступању и закључивању Апелационог суда у Београду . Стога је Уставни суд, утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом није повређено право на имовину, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (" Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС , 40/15-др. закон и 103/15).

6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1 . тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.