Одредбом члана 195. став 2. Закона о облигационим односима је прописано да ако повређени због потпуне или делимичне неспособности за рад губи зараду или су му потребе трајно повећане или су могућности његовог даљег развијања и напредовања уништене или смањене, одговорно лице је дужно да плаћа повређеном одређену новчану ренту као накнаду за ту штету. Из ове одредбе произилази да тужилац у случају утврђења потпуне или делимичне неспособности за рад, (а што нижестепени судови нису утврдили) има право на накнаду издатака појачане исхране као вид материјалне штете.Међутим ту треба разликовати штету која је настала од момента проглашења лица потпуно или делимично неспособним за рад па до доношења судске одлуке о накнади штете у облику новчане ренте и са друге стране ону штету која постоји у моменту доношења судске одлуке о накнади штете у облику новчане ренте.Наиме, накнада штете у облику новчане ренте може се досудити само за штету која постоји у тренутку доношења судске одлуке па убудуће, а не и за претрпљену штету у периоду који је прошао.За период који је прошао тужилац има право на накнаду материјалне штете јер је имао издатке за појачану исхрану која се за протекли период до доношења судске одлуке може досудити у једном јединственом износу, а до кога се долази тако што се у конкретном периоду утврђује за сваки месец колико су износили трошкови појачане исхране и на тако утврђене износе се обрачунава законска затезна камата од дана доспелости сваког појединог износа па све до дана пресуђења. У случају да постоје оправдани разлози да се за овај вид штете тужиоцу досуди рента почев од пресуђења па убудуће треба имати у виду да се уколико постоје нарочити разлози, ова рента може досудити у месечним износима и да она може бити подложна смањењу, повећању или укидању, а може се извршити и капитализација те ренте (по правилима из одредбе члана 188. ЗОО). нижестепени судови нису поступили по предњем јер нису утврдили да ли постоји делимична или потпуна неспособност за рад код тужиоца (будући да утврђени инвалидитет није еквивалент неспособности за рад), нити када је радна неспособност утврђена, а нису утврдили ни колико износи материјална штета за период од утврђења неспособности за рад па до дана пресуђења, већ су досудили новчану ренту ретроактивно, а што је супротно одредби члана 188. Закона о облигационим односима.Имајући у виду изложено Врховни суд је одлучио као у ставу два изреке пресуде на основу члана 395. став 2. савезног ЗПП у вези члана 491. став 4. републичког ЗПП.У наставку поступка првостепени суд ће отклонити пропуст на који му је указано па ће допунити чињенично стање утврђењем релевантних чињеница на које је напред указано након чега ће поново моћи да одлучи о основаности тужбеног захтева за исплату ренте и о трошковима целокупног поступка.