Послије 1.1.1972. године, када је ступио на снагу ранији Закон о шумама „Службени лист СР БиХ“, бр. 38/71), није се могло доказивати да је одржајем стечено право својине на шуми у друштвеној сада државној својини. Тај смисао садрже и одредбе чланова 1. и 5. садашњег Закона о шумама („Службени гласник Републике Српске“ број 13/94 до 18/99). Тужбени захтјев би био основан само под претпоставкама да је тужилац доказао да је право својине на спорним парцелама било укњижено на његовог оца у земљишној књизи, односно да је доказао да има правни основ (пуноважан уговор о преносу права својине из државне својине или правоснажну одлуку надлежног државног органа). Он, међутим, такве доказе нема, ради чега је његов тужбени захтјев правилно одбијен као неоснован.У ревизији је истакнуто да је спорно земљиште 1929. године било ораница и да је пошумљено радом породице Р., која га је уживала до 1972. године.Овај ревизиони приговор није од утицаја на пресуђење. Све и да су тачни наводи да спорне парцеле не спадају у шумско земљиште, тужилац ни у том случају није доказао основ стицања права својине на истима (т.ј. постојање акта надлежног органа да му се парцеле признају у својину или уговора подобног за земљишнокњижни пренос права својине).Тужилац, као ни његов отац, нису могли стећи право својине на спорном земљишту одржајем ни под претпоставком да се ради о ранијој ораници, јер га. према утврђењу првостепеног суда нису држали као савјесни и законити посједници (ранија правна правила, сада садржана у одредби члана 72. у вези са чланом 28. став 2. и 4. Закона о основним својинско- правним односима).Није тачан ни ревизиони навод да се „приликом авионског снимања 1982. године.... тужена... уписала као власник иако није било правног основа за то. Тужени, наиме, том приликом није уписан као власник, него као посједник непокретности (према земљишно- књижном изватку у списима, спорне парцеле се од 1922. године и даље непрекидно воде као друштвена, односно државна својина). Тужени је те године уписан само као посједник приликом излагања катастарских података извршеног премјера, како то произилази из писменог извјештаја геодетског вјештака. Прије тога. релативно кратко вријеме (од дешифровања до излагања података извршеног премјера), као посједник је био уписан тужилац. што с обзиром на напријед речено, нема посебног значаја за пресуђење у овом спору. Исто важи и за ревизионе наводе да „предметна шума није у шумском комплексу нити је повучена линија разграничења“.У вези осталих ревизионих навода треба указати на то да уговор о закупу из 1929. године није могао бити правни основ за стицање права својине. Тај уговор је додуше садржавао одредбу у параграфу 6, коју је правилно протумачио првостепени суд, а која се погрешно објашњава у ревизији („ако закупник у цјелости испуни своје обавезе у року од 10 година да ће земљиште прећи у власништво држаоца“). Закуподавац (Аграрна дирекција у име Ерара Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца) је том приликом придржао право да одлучи да ли ће се земљиште уступити бесплатно у својину закупцу и у случају кад овај испуни све услове из те одредбе. Према томе, тужилац, односно његов правни претходник је могао постати власник спорног земљишта само на основу посебног акта Ерара, односно Аграрне дирекције. Како је већ речено, тужилац није доказао да је такав акт донесен, па околности да је уредно измиривао своје обавезе према држави и да се придржавао свих уговорних одредаба и обавеза. саме за себе, без значаја су за овај спор.