Према одредби члана 420. став 2. у вези са чланом 429. ЗКП-а, код одлучивања о захтеву за ванредно преиспитивање правоснажне пресуде, суд мора примјенити принцип погодности (БЕНЕФИЦИУМ ЦОХАЕСИОНИС) ако нађе да разлози због којих је донео одлуку у корист једног осуђеног, постоје и за друге осуђене, који нису поднели овај ванредни правни лек.
Сврха овога процесног института је не само у томе да заштити интересе осуђеног лица, него и да омогући јединствену примену закона у истом кривичном предмету и да се при том оствари принцип о примени једнаке мере права на лицу у истом или врло сличном правном положају.
Такав разлог постојања овога института оправдава могућност његове примене и у ситуацијама када једно од осуђених лица, у чију корист он треба да се примени само не испуњава услове за подношење захтева ове врсте, било због тога што му је изречена условна осуда или због других законом предвиђених разлога.
У конкретном случају против О. М. и О. С. вођен је јединствен кривични поступак за исте радње, те радње правно су оцењене на исти начин и изречена им је истом пресудом кривична санкција, с тим што је О. М. осуђен на казну затвора, док је О. С. изречена условна осуда, тако да он према одредби члана 425. ЗКП није имао право на подношење захтева за ванредно преиспитивање правоснажне пресуде јер је претпоставка права на подношење тог ванредног правног лека да је осуђеном изречена казна затвора.
Међутим, напред истакнути основни разлог постојања овог института и чињеница да је против њих вођен јединствен поступак и да су за исте радње осуђени истом пресудом, определио је овај суд за закључак да у конкретном случају има места примени погодности, које тај институт омогућава, и у односу на осуђеног О. С. без обзира што он није испуњавао услове да самостално поднесе захтев за ванредно преиспитивање правоснажне пресуде.