Република Србија
Апелациони суд у Новом Саду
Пословни број: Гж. 2329/16
Дана: 23.06.2016. године
Нови Сад

Апелациони суд у Новом Саду, у већу судија Јулијане Будинчевић, председника већа, Вере Кнежевић-Мандић и Вере Крстин, чланова већа, у правној ствари тужилаца К. Н. и К. К., К., ... , чији је пуномоћник М.Т., адвокат у С., против туженог W. С. о. ... Н.Б., чији је пуномоћник З.Б., адвокат у Н.С., ради накнаде штете, одлучујући о жалби туженог изјављеној против решења Вишег суда у Суботици посл. бр.3 П. 6/14 од 01.06.2016. године, на седници већа одржаној дана 23.06.2016 године, донео је:

РЕШЕЊЕ

Жалба туженог се УСВАЈА и решење Вишег суда у Суботици посл. бр.3 П. 6/14 од 01.06.2016. године УКИДА.

Образложење

Првостепеним решењем је обавезан тужени да накнади трошкове судских такси тужилаца и то судске таксе на првостепену пресуду, жалбу и судске таксе на другостепену пресуду у укупном износу од 67.275,00 динара у року од 8 дана уплатом у корист рачуна ближе означеног у побијаном решењу.

Против наведеног решења жалбу је изјавио тужени због битне повреде одредаба парничног поступка и због погрешне примене материјалног права.

Жалба је основана.

Испитујући побијано решење у смислу одредаба чл.386 у вези чл.402 ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11 и 55/14), овај суд је нашао да је решење донето погрешном применом одредаба Закона о парничном поступку и Закона о судским таксама.

Према садржају списа, пред Вишим судом у Суботици се водио спор по тужби К. Н. и К. К., против туженог W. С. о., ради накнаде штете. Тужилац К.Н. је у тужби тражио да буде ослобођен од плаћања судске таксе. Виши суд у Суботици је пресудом посл.бр. 3 П 6/14 од 26.06.2015.године, делимично усвојио тужбени захтев, на начин ближе означен у изреци наведене пресуде, и обавезао је туженог да тужиоцима надокнади трошкове поступка, без трошкова таксе који трошковником тужилаца нису тражени. До доношења првостепене пресуде, није одлучено о захтеву тужиоца К. Н. да буде ослобођен од обавезе плаћања судске таксе, нити је о томе одлучено првостепеном пресудом. Против наведене првостепене пресуде, странке су изјавиле жалбе, при чему из садржаја жалбе К.Н. произлази да он у жалби није тражио доношење допунске одлуке о свом захтеву за ослобађање од плаћања судске таксе, док тужиља К.К. није у жалби тражила да буде ослобођена од плаћања судске таксе. Пресудом Апелационог суда у Новом Саду, посл.бр. Гж 3694/15 од 28.01.2016.године, жалба тужилаца је одбијена, жалба туженог је делимично усвојена и првостепена пресуда је преиначена на начин ближе означен у наведеној другостепеној пресуди.

Према даљем садржају списа, првостепени суд 21.03.2016. године шаље тужиоцима упозорење о плаћању судске таксе, те тужиоци поднеском од 29.03.2016.године, траже да их суд ослободи плаћања судске таксе, указујући да су овај предлог поставили још у тужби, те да су сматрали да су у поступку били ослобођени плаћања судске таксе, будући да им суд у првостепеном поступку није упутио упозорење о плаћању судске таксе.

Решењем од 18.04.2016. године, првостепени суд је тужиоце ослободио обавезе плаћања судских такси, а побијаним решењем од 01.06.2016.године, обавезан је тужени да накнади трошкове судских такси тужилаца и то судске таксе на првостепену пресуду, жалбу и другостепену пресуду у укупном износу од 67.275,00 динара у року од 8 дана, уплатом у корист рачуна ближе означеног у побијаном решењу.

Основани су жалбени наводи да је првостепени суд погрешно применио одредбе Закона о парничном поступку и Закона о судским таксама, када је одлуку о ослобађању од плаћања судских такси на првостепену пресуду, жалбу и другостепену пресуду донео након правноснажно окончаног поступка.

Будући да из садржаја првостепених списа произлази да тужиља К.К. до доношења одлуке Апелационог суда којом је поступак правноснажно окончан није тражила ослобађање од плаћања судске таксе, да оба тужиоца у смислу одредаба чл. 163 ЗПП до закључења главне расправе нису определили свој захтев за накнаду трошкова таксе, те да тужилац К. Н. у смислу чл.356 ст.1 ЗПП, у вези чл.366 ЗПП није предложио да се изврши допуна пресуде доношењем одлуке о његовом захтеву за ослобођење од плаћања судске таксе, то из одредаба чл. 356 ст.3 ЗПП у вези чл. 366 ЗПП следи да је његов захтев повучен.

У таквој процесној ситуацији, првостепени суд је, према образложењу побијаног решења, одлучивао о захтеву тужилаца од 29.03.2016. године за ослобођење од плаћања судске таксе.

Одребама Закона о парничном поступку које уређују институт ослобађања од плаћања трошкова поступка (чланови 168-173), изричито није предвиђен рок у коме странка може поднети предлог за ослобађање од плаћања трошкова поступка. Међутим, тумачењем тих одредаба и њиховим довођењем у везу са другим одредбама Закона о парничном поступку, те са одредбама Закона о судским таксама о ослобађању од плаћања таксе (чланови 9-20) може се закључити да се такав захтев мора поднети до правноснажног окончања поступка.

Одредбом чл.150 ст.1 ЗПП је прописано да су парнични трошкови издаци учињени у току или поводом поступка. По правилу, то су и издаци поводом плаћања таксе за тужбу и одлуку, правне лекове и друге парничне радње.

Одредбом чл. 151 ЗПП, прописано је да свака странка претходно сама сноси трошкове које је проузроковала својим радњама.

Одредбом чл. 2 ст.1 Закона о судским таксама је прописано да таксе прописане овим законом плаћају лица по чијем предлогу или у чијем интересу се предузимају радње у судском поступку, за које је овим законом утврђено плаћање таксе, док је одредбом чл.3 наведеног Закона прописано да обавеза плаћања таксе (таксена обавеза) настаје: за поднеске (тужбе, одговоре на тужбу, жалбе и друга правна средства) - када се предаје суду, односно када се изврши обрачун таксе ако њен износ зависи од вредности предмета спора, а за поднеске предате на записник - када је записник састављен (тачка 1); за судске одлуке - када се објаве, а ако странка није присутна објављивању или ако одлука није јавно објављена - када се странци или њеном заступнику достави препис одлуке (тачка3).

Према томе, обавеза плаћања судске таксе за тужиоце је у смислу чл. 3 Закона о судским таксама настала предајом тужбе и жалбе суду, односно пријемом првостепене и другостепене пресуде, без обзира на моменат када је суд тужиоцима послао упозорење о плаћању таксе.

Применом института ослобађања од плаћања судске таксе, странка која је ослобођена од плаћања судске таксе, ослобађа се обавезе да сноси трошкове судских такси, од момента доспелости обавезе на њихово плаћање.

Чланом 168 ЗПП је прописано да ће суд ослободити од плаћања трошкова поступка странку која према свом општем имовном стању није у могућности да сноси ове трошкове( ст.1 ). Ослобођење од плаћања трошкова поступка обухвата ослобођење од плаћања таксе и ослобођење од полагања предујма за трошкове сведока, вештака, увиђаја и судских огласа ( ст.2 ). Суд може да ослободи странку и само од плаћања таксе, у складу са посебним законом ( ст.3 ).

Чланом 169 ЗПП је прописано да одлуку о ослобађању од плаћања трошкова поступка доноси првостепени суд на предлог странке (ст.1).

Из наведеног следи да је одредбама чл.168 и чл.169 ЗПП, прописано одступање од правила из чл.151 ЗПП, да свака странка претходно сама сноси трошкове које је проузроковала својим радњама. Одлуку о ослобађању од плаћања трошкова поступка, у смислу чл.169 ст.1 доноси првостепени суд у складу са одредбом чл. 10 Закона о судским таксама, којим су прописани услови за ослобађање таксеног обвезника од обавезе плаћања таксе. Међутим, када суд донесе одлуку о ослобађању од плаћања судске таксе, у смислу одредбе чл.16 Закона о судским таксама, ако судски поступак траје дуже од две године, лице ослобођено од плаћања судске таксе је дужно да по истеку друге и сваке следеће године трајања поступка поднесе уверење о свом имовном стању, па сходно наведеном, првостепени суд, током трајања поступка у коме је одлучио о захтеву за ослобађање од плаћања судске таксе, има обавезу да проверава да ли су и даље испуњени услови за ослобађање странке од плаћања судске таксе .

Закључак да се предлог за ослобађање од плаћања трошкова поступка може поднети само до његовог правноснажног окончања, поред наведеног, следи и из садржаја одредбе чл.163 ст.4 ЗПП којом је прописано да ће о захтеву за накнаду трошкова суд одлучити у пресуди или решењу којим се окончава поступак пред тим судом, чл. 169 ст.4 ЗПП, којом је прописано да против решења суда којим се усваја предлог странке није дозвољена посебна жалба, одредбе чл.399 ст.2 ЗПП према којој ако овај закон изричито одређује да посебна жалба није дозвољена, решење првостепеног суда може да се побија само у жалби против коначне одлуке, одредбе чл. 173 ст.1 ЗПП према којој трошкови исплаћени из средстава суда, као и стварни издаци и награда бесплатног пуномоћника, чине део парничних трошкова, те чл. 173 ст.2 ЗПП којим је прописано да ће о накнади трошкова из става 1. овог члана од стране противника странке која је ослобођена од плаћања трошкова поступка, суд одлучити по одредбама овог закона о накнади трошкова. Према томе, будући да је одлука о томе на коме је, зависно од исхода спора терет плаћања трошкова таксе, уједно и одлука о трошковима поступка, те да против решења којим је усвојен предлог странке да буде ослобођена плаћања трошкова таксе, супротна страна нема посебно право жалбе, већ решење може побијати само у жалби против коначне одлуке, првостепени суд је најкасније са доношењем првостепене пресуде био у обавези да одлучи о захтеву тужиоца К.Н. о ослобађању од плаћања судске таксе, те да тако пружи могућност туженом да на наведено решење, изјави жалбу.

Другачији закључак не произлази ни из садржаја одредаба чл.19 и чл.20 Закона о судским таксама, којима је прописано поступање првостепеног суда у погледу наплате и пописа такси од чијег плаћања је једна странка ослобођена.

Наиме, одредбом чл.19 ст.1 Закона о судским таксама је прописано да ће, ако у парничном, извршном или кривичном поступку по приватној тужби лице ослобођено од плаћања таксе успе у поступку, таксе које би оно било дужно да плати да није било ослобођено, платити странка која не ужива ослобођење и то у сразмери у којој је ослобођена странка успела у поступку, док је одредбом чл. 20 Закона о судским таксама прописано да је, када у поступку пред судом учествује на једној страни лице ослобођено од плаћања таксе, а на другој лице које није ослобођено, суд дужан да води попис такса које би требало да плати ослобођено лице ( ст.1.). Попис такса се закључује по завршетку поступка. Ако се поступак заврши на начин предвиђен чланом 19 овог закона, суд ће сходно члану 37 овог закона издати налог за плаћање таксе лицу обавезном да таксу плати ( ст.2).

Према томе, и из обавезе првостепеног суда да попис такса закључи до завршетка поступка, произлази да се након правноснажности поступка не може више поднети захтев за ослобођење од плаћања судских такса насталих у поступку. Самим тим у ситуацији када је првостепени суд противно наведеним одредбама Закона о парничном поступку и Закона о судским таксама донео решење којим је ослободио тужиоце од плаћања судских такса, по захтеву који су они поднели након што је поступак правноснажно окончан, ова обавеза није могла променом одредбе чл.19 Закона о судским таксама бити пребачена на туженог, на шта се жалбом основано указује.

С обзиром на наведено, жалба туженог је као основана усвојена и побијано решење применом чл. 401 ст.1 т.3 ЗПП укинуто.

Председник већа-судија
Јулијана Будинчевић с.р.
зто;