Првостепени суд је оптуженог ослободио од оптужбе да је учинио дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 186. став 5. у вези члана 181. став 3. КЗ БиХ. Против ове пресуде војни тужилац је уложио жалбу, у којој истиче да је узрок настанка саобраћајне незгоде у пропустима возача, који је супротно одредби члана 30. став 1, ЗОБС пропустио да обрати појачану пажњу на пешака који се налазио на коловозу и није благовремено уочио његову намеру да исти пређе.
Врховни војни суд је одбио жалбу као неосновану и потврдио првостепену пресуду.
По становишту овог суда смисао одредбе члана 30. став 1. ЗОБС није, како се то у жалби заступа, у томе да је возач моторног возила дужан да предвиди свако изненадно понашање пешака, већ само оно које је под датим околностима могуће предвидети.
Наиме, возач моторног возила који прописно и правилно управља возилом није дужан да предвиди непрописне и неправилне поступке пешака, осим понашања и поступци могу да уследе.
У конкретном случају оптужени није могао нити је био дужан да претпостави да ће пешак, изненада кренути у прелажење коловоза, јер чињеница да се он стално кретао у истом смеру поред саме ивице коловоза и да ни једним својим гестом није показивао да ће променити смер кретања, није налагала оптуженом да предузме додатне мере опреза од оних које је, скретањем возилом у лево, ради несметаног проласка поред пешака, предузео.
Реч је дакле о очекиваном држању и кретању пешака, тј. о оправданом уверењу оптуженог да ће пешак наставити да се креше онако како се кретао.
Због тога је изненадно и неочекивано понашање пешака, у тренутку када је кренуо у прелажење коловоза, за оптуженог било нешто што он није очекивао и што га је изненадио.
Ово тим пре што пешак о својој намери да промени дотадашњи смер кретања није благовремено и на одговарајући начин упозорио остале учеснике у саобраћају, конкретно оптуженог, како би он своју вожњу прилагодио тој ситуацији. штавише пешак се није ни уверио да ли коловоз може безбедно прећи, а што је био дужан да учини, поготово што је исти прелазио на необележеном месту, а ради се о регионалном путу који спаја два насељена места.
Према томе, а како је то и првостепени суд правилно нашао, нема доказа да је узрок наступања забрањене последице у непрописном и непажљивом управљању возилом нити у томе што оптужени није обратио довољно пажње на пешака, како се то пледира у изјављеној жалби војног тужиоца.