Побијаним пресудама установљена Је одговорност новоосноване банке, овде тужене „К.Б“ АД из Н. С, за обавезе Ј“ ДД Б, као једног од њених оснивача, и то за обавезе које су настале пре оснивања тужене банке. Таква врста одговорности назива се „пререгистрационом одговорношћу“.Пререгистрациона одговорност представља одговорност основаног предузећа, банке, или другог правног лица за обавезе његовог оснивача (или више оснивача) које су настале пре самог оснивања предузећа или банке. Зато се за означавање ове врсте одговорности употребљава термин „пререгистрациона одговорност“ јер се успоставља одговорност предузећа за обавезе које су настале пре његовог оснивања, а које извор имају у уговорима и другим правним пословима у чијем предузимању предузеће није учествовало, нити је могло да учествује јер није имало својство правног лица и тиме, ни правну, ни пословну способност. Јер, својство субјекта у праву (правна способност) предузеће стиче тек уписом оснивања у судски регистар.(У члану 5. важећег Закона о предузећима прописано је да предузеће стиче својство правног лица уписом у судски регистар). Наравно, подразумева се да је реч о обавезама које су оснивачи предузели приликом оснивања предузећа, односно у циљу његовог оснивања, а не о обавезама које немају било какве везе са новооснованим предузећем. У страној судској пракси (англо-саксонско право) помињу се случајеви када је утврђена одговорност предузећа за обавезу плаћања цене за купљено земљиште, коју су оснивачи купили пре самог оснивања предузећа да би на њој подигли пословне објекте потребне за рад предузећа и сл. И у члану 10. важећег Закона о банкама и другим финансијским организацијама („Службени лист СРЈ“, бр. 32/93, 24/94, 5/95, 61/95, 28/96, 16/99, и 44/99) прописано је да банка стиче својство правног лица уписом у судски регистар. Исту одредбу имао је и ранији Закон о банкама и другим финансијским организацијама („Службени лист СФРЈ“, бр. 10/89, 40/89, 87/89, 18/90, 72/90 и 79/90), који је важио у време настанка спора.Ранији Закон о предузећима („Службени лист СФРЈ“, бр. 77/88, 40/89, 46/90, 61/90 и „Службени лист СРЈ“, бр. 24/94) није садржавао одредбе о пререгистрационој одговорности предузећа, док важећи Закон о предузећима („Службени лист СРЈ“, бр. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01) у члану 6. садржи одредбе које би се могле оквалификовати као увођење института пререгистрационе одговорности у наш правни систем. Наиме, у члану 6. који носи наслов „Пренос потраживања и дуговања“ прописано је да уписом предузећа у регистар права и обавезе које су стекли, односно преузели оснивачи, прелазе на предузеће без сагласности повериоца, а оснивачи одговарају сагласно одредбама уговора с трећим лицем.У светлу института пререгистрационе одговорности поставља се питање да ли банка која је основана и уписана у судски регистар решењем од 10.07.1991. године, може одговарати за обавезе свога оснивача, тј. друге банке, ако је то предвиђено у акту о оснивању банке, а које су настале пре оснивања те банке и нису у непосредној вези са оснивањем банке (реч је о обавезама из отворених акредитива), с тим што таква одредба није уписана у судски регистар приликом оснивања банке.Како није реч о обавезама које су у вези са оснивањем тужене „К.Б.“ АД из Н. С. то нема места заснивању пререгистрационе одговорности за обавезе по акредитивима отвореним од стране „Ј“ Б. као једног од оснивача тужене банке.Други основ одговорности могао би се успоставити уписом у судски регистар наведене одредбе оснивачког акта. Наиме, у члану 3. Закона о поступку за упис у судски регистар („Службени лист СРЈ“, бр. 80/94) прописано је да је судски регистар јавна књига (став 1), подаци уписани у судски регистар су јавни и свако их може разгледати, преписивати и захтевати да му се изда оверени извод из судског регистра (став 2), док је у ставу 3. прописано да упис у судски регистар има правно дејство према трећим лицима од дана уписа, а у ставу 4. да ко се у правном промету, поступајући савесно, поузда у податке уписане у судски регистар, не сноси штетне правне последице које из тога настану.У члану 23. став 1. тачка 7. Закона о поступку за упис у судски регистар прописано је да се у судски регистар уписују одређени подаци значајни за правни промет, а између осталог и овлашћења субјекта уписа у правном промету с трећим лицима и врста и обим његове одговорности за обавезе другог субјекта с којим је повезан.Цитираним одредбама одговарају и одредбе чл. 3. и 23. Закона о поступку за упис у судски регистар („Службени лист СФРЈ“, бр. 13/83 и 17/90) који се примењивао у време настанка изложеног спора.Сличне одредбе садржи и Уредба о упису у судски регистар („Службени лист СРЈ, 1/97, 5/97). У члану 2. став 2. прописано је да се у судски регистар уписују подаци о субјектима уписа који су од значаја за правни промет, а између осталог и одговорност субјекта уписа за обавезе других субјеката уписа у правном промету. У члану 68. ове уредбе, који носи наслов „Пријава за упис у судски регистар промене одговорности за обавезе“ прописано је да се уз пријаву за упис у судски регистар промене одговорности субјекта уписа за обавезе других субјеката уписа у правном промету прилаже уговор, односно његове измене у члану 79. тачка 1. ове уредбе прописано је да регистарски уложак садржи регистарске листове од бр. 1. до 7, зависно од података који се према решењу суда уписују у судски регистар, као и да регистарски листови садрже податке одређене законом, и то: регистарски лист број 1 поред осталог и врсту и обим одговорности субјекта уписа за обавезе у правном промету и за обавезе других правних лица и одговорност оснивача за обавезе субјекта уписа.Дакле, из цитираних одредаба произлази да се у судски регистар може, под одређеним условима, уписати одговорност субјекта уписа за обавезе других субјеката уписа у правном промету, ако је то предвиђено уговором (оснивачким актом), односно његовим изменама.Међутим, сам оснивачки акт не уписује се у судски регистар, већ представља збирку исправа, која нема исто правно дејство као сам упис у судски регистар.Наиме, у члану 83. Уредбе о упису у судски регистар прописано је да се збирка исправа води за сваки субјект уписа и означена је бројем регистарског улошка субјекта уписа, а исправе које се прилажу уз пријаву за упис, издвајају се из предмета после доношења решења о упису и улажу у збирку исправа.У члану 84. ове уредбе предвиђено је да се исправе и делови исправа из збирке исправа могу разгледати само ако за то постоји оправдан интерес, по одобрењу судије надлежног за вођење судског регистра, а исправе и подаци који се сматрају државном, војном, службеном или пословном тајном не могу се разгледати. Дакле, збирка исправа, у коју спада и оснивачки акт, није јавна, као што је то реч о подацима уписаним у судски регистар, па нема ни правно дејство према трећим лицима.Сличне одредбе су биле садржане и у члану 7. став 2. као и у члану 57. Уредбе о упису у судски регистар предузећа и других правних лица која обављају привредну делатност („Службени лист СФРЈ“, бр. 74/90), која се примењивала у време настанка спорног односа.Из изложених одредаба Закона о поступку за упис у судски регистар и Уредбе о упису у судски регистар произлази да немају правно дејство према трећим лицима (што значи ни према повериоцима субјекта уписа) оне одредбе оснивачког акта које нису уписане у судски регистар. То се поготово односи на одредбу о одговорности субјекта уписа за обавезе које је његов оснивач преузео отварањем акредитива према трећим лицима- корисницима акредитива, пре оснивања и пре уписа субјекта уписа. Јер, судски регистар није првенствено установљен због субјекта уписа и његових оснивача, већ ради правне сигурности трећих лица, као учесника у правном промету, који ступају у пословне односе са субјектом уписа. Таква одредба одлуке о оснивању (оснивачког акта) могла би да има само дејство између субјекта уписа (тужене „К.Б.“ АД из Н. С. у конкретном случају) и „Ј“ Б. као његовог оснивача у евентуалној регресној парници.Такав закључак последица је и неких других општих правних начела о релативном дејству уговора и других правних послова.Наиме, цитирана одредба члана 49. Одлуке о оснивању о правном следбеништву, као и околност да се средстава уплаћена на име покрића ових акредитива налазе и сада код тужене ЈС.Б.“ није од утицаја на заснивање права тужиоца према „К.Б.“ која није у облигационом односу према тужиоцу, јер ова банка није отворила прва три акредитива у корист тужиоца, већ је издавалац акредитива „Ј“ Б, која је у смислу члана 1073. ЗОО у обавези према тужиоцу као кориснику акредитива од дана када му је отварање акредитива саопштено, шта више, тужена „К.Б.“ у време отварања три од четири акредитива, који су предмет спора, није ни постојала као правно лице.И поред тога, одлука о оснивању банке, као оснивачки акт, није акт банке, већ акт њених оснивача. Исто важи и за уговор о оснивању предузећа, као самосталног правног субјекта, а према изричитој одредби члана 148. Закона о облигационим односима, који регулишу дејства уговора међу уговарачима и њиховим правним следбеницима, уговор ствара права и обавезе за уговорне стране, као и за универзалне правне следбенике уговорних страна, уговором се може установити и право у корист трећег лица. Међутим, уговором или другим правним послом не може се установити обавеза за треће лице, тј. за тужену „К.Б.“ која у време отварања акредитива и у време доношења Одлуке о оснивању, није ни постојала као правно лице. У члану 153. став 1. ЗОО изричито је прописано да обећање учињено другом да ће трећи нешто учинити трећег не обавезује.У члану 25. став 1. ЗОО прописано је да се одредбе овог закона које се односе на уговоре сходно примењују и на друге правне послове, из чега произлази да се изложена правила о релативном дејству уговора могу сходно применити и на цитирану Одлуку о оснивању, као оснивачки акт, када су у питању облигационо-правна дејства тог правног посла према „К.Б“, а посебно да обећање учињено другом да ће трећи нешто учинити трећег не обавезује.Наведена Одлука о оснивању, као акт оснивача, дакле, временски претходи оснивању тужене „К.Б.“ АД, уписом у судски регистар, а тиме и настанку тужене банке као правног лица, способног да буде носилац права и обавеза, тј. претходи стицању правне способности тужене банке.Према изричитој одредби члана 39. став 4. Закона о банкама и другим финансијским организацијама („Службени лист СРЈ“, бр. 32/93, 24/94, 5/95, 61/95, 28/96, 16/99, (16/99), 44/99) делови банке немају својство правног лица, из чега произлази да обавезе поводом отварања акредитива, које је према тужиоцу, као кориснику акредитива, преузела „Ј“ АД Б- Главна филијала у Н.С, јесу обавезе „Ћ“ АД Б, која као правно лице и сада постоји са непрекинутим правним континуитетом, па се не може постављати питање правног следбеништва „Ј“ АД Б. и евентуалне одговорности „К.Б“ АД из Н. С. према тужиоцу.(Исту одредбу садржао је и Закон о банкама и другим финансијским организацијама („Службени лист СФРЈ“, бр. 10/89, 40/89, 87/89, 18/90, 72/90 и 79/90) који је важио у време настанка спорног правног односа.Дакле, филијала банке, исто као ни део предузећа, нема својство правног лица, па тиме не може ни бити носилац права и обавеза у правном промету, без обзира на одређена овлашћења у правном промету. Наиме, у члану 7. став 1. Закона о предузећима („Службени лист СРЈ“, бр. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01) прописано је да се оснивачким актом друштва лица, односно статутом друштва капитала може утврдити да део предузећа има одређена овлашћења у правном промету, као и посебан обрачун резултата пословања и посебан подрачун у складу са савезним законом, али је у ставу 2. овог члана изричито прописано да део предузећа нема својство правног лица. Исто решење било је садржано и у члану 36. ранијег Закона о предузећима („Службени лист СРЈ“, бр. 24/94) који се сходно примењивао и на пословање банака, у време настанка спорног правног односа.Трећи основ одговорности основаног предузећа (или банке, као у конкретном случају) за обавезе његовог оснивача у судској пракси и правној теорији креиран је кроз увођење института делимичне поделе и фузије.Наиме, у правној теорији истиче се да делимични улог активе у постојећег друштва, као и организовање холдинга уз оснивање нових друштава од имовине постојећег предузела, представљају делимичну поделу- фузију, што представља основ за сходну примену правила о солидарној одговорности друштва корисника дела имовине оснивача за обавезе оснивача настале до уписа ових модела поделе у судски регистар (поделе и фузије). Реч је о сходној примени одредбе из члана 435. став 3. Закона о предузећима према којој предузећа настала поделом одговарају солидарно за обавезе подељеног предузећа, као и одредбе из члана 434. став 4. истог закона о спајању новим оснивањем (спајању) према којој уписом новооснованог предузећа у регистар, имовина предузећа која се спајају, укључујући и обавезе, прелази на новоосновано предузеће. У правној теорији постоје мишљења да се на уговорној основи може ограничити одговорност, тако да друштво корисник активе одговара сразамерно преузетој активи. У противном, претпоставља се да је реч о неограниченој солидарној одговорности, јер је реч о правном следбеништву (универзалној сукцесији).У правној теорији постоје супротна становишта према којима се организовање холдинга од постојећег предузећа уз оснивање нових зависних друштава од делова имовине постојећег предузећа, не може оквалификовати као подела предузећа. Самим тим, ни новонастала предузећа (зависна друштва) не могу одговарати за обавезе оснивача, применом правила из члана 187а. став 2. Закона о предузећима („Службени лист СФРЈ“, бр. 77/88 и 46/90) у коме је било прописано да предузећа настала поделом, спајањем с другим предузећем или припајањем другом предузећу, солидарно одговарају за обавезе предузела која су престала да постоје, односно одредбе из члана 435. став 3. Закона о предузећима („Службени лист СРЈ“, број 29/96) према којој предузећа настала поделом одговарају солидарно за обавезе подељеног предузећа. Такво мишљење правне теорије заснива се на аргументу да се оснивањем једног или више нових предузела од делова имовине, не врши и подела постојећег предузећа. Јер, у случају поделе предузећа, предузеће које се поделило престаје да постоји и брише се из судског регистра, а управо због тога законом се установљава солидарна одговорност новонасталих предузећа за његове обавезе.Међутим, примена овог института условљена је преносом знатног дела активе постојећег предузећа или банке на новооснованог правног субјекта, а у конкретном случају нема чињеница и доказа које би указивале да је банка и оснивач пренела на новоосновану банку као оснивачки улог знатан део своје активе, већ само део имовине и то једне своје филијале. Јер, управо је и циљ увођења наведеног облика одговорности новооснованог субјекта за обавезе оснивача да се заштите повериоци у случају када дужник у циљу избегавања својих обавеза и осујећења намирења повериоца преноси знатан део своје имовине на новоосновано предузеће. Како у конкретном случају банка и оснивач није престала да постоји и располаже знатном имовином, а имајући у виду да је на новооснованог субјекта пренет оснивачки улог који не представља знатан део активе оснивача, то нема ни места одговорности новоосноване „К.Б.“ АД за обавезе „Ј“ АД Б, као једног од њених оснивача.Из свега наведеног произлази правни закључак Савезног суда да, сама по себи, Одлука о оснивању „Ј“ Н. С, односно „К.Б“ није ваљан правни основ за установљење да је она правни следбеник „Ј“ АД Б. у делу права, обавеза и одговорности ове банке, с обзиром да је „Ј“ АД Б. само један од десет оснивача те, овде тужене, банке, која као и други оснивачи улажу у нову банку један део оснивачког капитала за који у аликвотном делу добијају акције, односно деонице.Пошто следбеник „Ћ“ АД Б. није престала да постоји, то новооснована „К.Б“ не може бити било какав правни следбеник „Ј“ АД Б. ни у ком делу, јер „Ј“ АД Б. и даље постоји. У решењу регистарског суда у Н.С. Фи.2127/91 од 10.07.1991. године о упису оснивања тужене банке ни у решењу Фи.4966/96 о промени фирме није уписано било какво ограничење у пословању новоосноване банке, јер је чл. 49. Одлуке о оснивању ове банке незаконит, пошто би се на тај начин оштетили и повериоци новоосноване банке, а такве одредбе не може да садржи одлука о оснивању нове банке.Једино у случају престанка једне банке на основу закона може се предвидети правно следбеништво, а никако на основу одлуке о оснивању нове банке. Уосталом, престанком дела „Ј“ Н. С. тј. филијале без својства правног лица, сва права, обавезе и одговорности настале у вези брисаног дела банке у потпуности остају права, обавезе и одговорности „Ћ“ АД Београд. У противном, Привредни суд у Б. не би смео да донесе решење о брисању дела ЈГ Н. С. услед престанка са радом, а да не постоји правна претпоставка да су од тренутка престанка са радом дела банке све те обавезе и даље искључива обавеза оне банке чији је то део, а то је „Г АД Б. У супротном, били би грубо нарушени и имовински интереси повериоца са којима је матична банка пословала преко свог дела.Због наведених разлога захтев за заштиту законитости ваљало је уважити као основан, укинути све побијане пресуде и предмет вратити првостепеном суду на поновно суђење, а имајући у виду да је због погрешне примене материјалног права чињенично стање непотпуно утврђено, а исто се односи на упис у судски регистар одговорности тужене „К.Б“ за обавезе „Ј“ АД Б. према тужиоцу као кориснику акредитива.У поновном поступку првостепени суд ће утврдити одлучне чињенице и то да ли је у судски регистар Привредног суда у Н. С. у смислу напред цитираних одредаба Закона о поступку за упис у судски регистар уписана врста и обим одговорности тужене „К.Б.“ за обавезе „Ј“ АД Б, па ће на тако утврђене чињенице, по спроведеном поступку, применити материјално право.Извор: Види и одлуку Савезног суд, Гзс.9/02 од 30.09.2002