Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Катарина Манојловић Андрић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Мирјане Марковић из Београда и Марије Милошевић из Подгорице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. јануара 2013 . године, донео је

ОДЛУКУ

1. Одбија се као неоснована уставна жалба Мирјане Марковић и Марије Милошевић изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у парничном поступку који се води пред Вишим судом у Београду у предмету П . 20757/10, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбацује се уставна жалба изјављена против поступања Владе Републике Србије – Министарство правде.

Образложење

1. Мирјана Марковић из Београда и Марија Милошевић из Подгорице су 4. октобра 2010 . године, преко пуномоћника Сање Пејовић, адвоката из Београда, подне ле Уставном суду уставну жалбу због повреде права на правично суђење и суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 58. Устава Републике Србије, у парничном поступку који се води пред Вишим судом у Београду у предмету П. 20757/10.
Подноситељке уставне жалбе наводе да су им означена уставом зајемчена права повређена „интервенисањем и утицајем на суд извршне власти – Министарства правде Републике Србије и државног секретара Слободана Хомена које је учињено давањем интервјуа... и достављањем поднесака суду без захтева суда у поступку у коме Министарство правде није странка у поступку, те прихватањем такве врсте утицаја, као и вођењем судског поступка у трајању дужем од девет година“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Према одредби члана 82. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Вишег суда у Београду у предмету П. 20757/10 и Апелационог суда у Београду Гж. 5006/11 , па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Против Слободана Милошевића из Београда (правног претходника подноситељки уставне жалбе), Република Србија, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво, је 9. јануара 2001. године поднела тужбу Другом општинском суду у Београду ради утврђења ништавости закупа и уговора о откупу куће површине 94,12 м2 у ул. Ужичкој 34, Београд. Предмет је заведен под бројем П. 95/01.
Други општински суд је дописима од 5. фебруара 2001. године тражио од Републичког јавног правобранилаштва и Уреда за регистар становништва доставу тачне адресе туженог. Републичко јавно правобранилаштво је 19. фебруара 2001. године обавестило суд да су тражили од Министарства унутрашњих послова доставу тачне адрес е, коју ће потом доставити суду, а дописом од 27. фебруара 2001. године је обавестило суд да тужени и даље има пријављену адресу пребивалишта у Толстојевој 33, Београд (где је и покушана достава), али да још увек борави у резиденцијалном објекту у Београду у улици Ужичка 11-15.
Други општински суд је дописом од 23. марта 2001. године тражио од Министарства унутрашњих послова - ОУП Савски венац да достави тужбу и позив за рочиште туженом, с обзиром на то да је позивар био легитимисан на капији од стране војника, те му је речено да је објекат под војном заштитом и да врати тужбу суду. Министарство унутрашњих послова је 3. априла 2011. године обавестило суд да је достава покушана 29. марта 2001. године на адреси Ужичка 11-15, Београд и да се тужени налази у притвору у Окружном затвору у Београду.
Други општински суд је дописом од 4. априла 2001. године наложио управнику Окружног затвора у Београду да достави тужбу и позив за рочиште туженом, уз напомену да је рочиште заказано за 10. април 2001. године.
Припремно рочиште заказано за 10. април 2001. године је одложено, уз налог пуномоћнику туженог да достави уредно пуномоћје за заступање у овој правној ствари и да се писмено изјасни на наводе из тужбе.
Одговор на тужбу, али без приложеног уредног пуномоћја за заступање, је достављен суду 1. јуна 2001. године.
Припремно рочиште заказано за 4. јун 2001. године није одржано. Пуномоћник туженог предао је суду уредно пуномоћје за заступање.
На припремном рочишту одржаном 28. августа 2001. године, у одсуству уредно позваног туженог, суд је донео решење да се наложи туженом да се изјасни на примљене доказе достављене уз поднесак тужиоца од 5. јула 2001. године.
Пуномоћник туженог је поднеском од 28. августа 2001. године обавестио суд да отказује пуномоћје за заступање у овом предмету јер није био у могућности да ступи у контакт са властодавцем из општепознатих разлога.
У наредном периоду четири рочишта нису одржана (2. октобра и 12. децембра 2001. године и 28. фебруара и 19. априла 2002. године), због немогућности уручења позива и налога суда туженом.
Решењем Другог општинског суда у Београду П. 95/01 од 27. јуна 2002. године је туженом Слободану Милошевићу, са боравком у Хагу, у затворској установи Шевенинген, постављен привремени заступник за примање писмена у овој правној ствари (став 1. изреке), одређено је да овлашћење привременог заступника престаје када тужени постави себи пуномоћника за пријем писмена (став 2.) и одређено је да трошкови овог заступања падају на терет туженог (став 3.). Суд је замолницом тражио од Министарства правде да преко конзуларног представништва у Холандији, достави решење П. 95/01 од 27. јуна 2002. године туженом.
Други општински суд у Београду је дописом од 6. септембра 2002. године, наложио Републичком јавном правобранилаштву да достави суду сву документацију везану за тужбени захтев, као и оригинале ради увида, а дописом од 17. септембра 2002. године му је наложио да достави суду још један примерак тужбе и сву документацију за пуномоћника за пријем писмена.
На рочишту одржаном 26. септембра 2002. године, у одсуству пуномоћника за пријем писмена туженог (који је поднеском од 13. септембра 2002. године обавестио суд да није у могућности да приступи на рочиште због обавеза пред „Међународним кривичним судом у Хагу“) је донето решење да расправа почиње изнова читањем списа услед измене у саставу већа, као и да пуномоћник тужиоца достави уговор о откупу стана за локацију коју је тужени откупио пре добијања уговора о закупу стана у Ужичкој 34.
Републичко јавно правобранилаштво је 27. септембра 2002. године поступило по налогу суда са претходног рочишта, а 4. октобра 2002. године поступило по налогу суда са рочишта одржаног 17. септембра 2002. године .
Након одлагања рочишта заказаног за 30. октобар 2002. године и два одржана рочишта (8. октобра и 11. децембра 2002. године) , главна расправа је закључена.
Пресудом Другог општинског суда у Београду П. 95/01 од 11. децембра 2002. године утврђено је да су ништави уговор о закупу стана број 360-06-101-1/99 од 19. марта 1999. године, закључен између Републике Србије као закуподавца и Слободана Милошевића као закупца и уговор о откупу стана – куће површине 94,12 м2 у улици Ужичка 34 у Београду закључен између Републике Србије као продавца и Слободана Милошевића као купца, оверен код Другог општинског суда у Београду под бројем Ов. 670/99 дана 15. јула 1999. године, што је тужени дужан трпети (став 1. изреке), одбачен је тужбени захтев тужиоца у делу у које м је тражено да се утврди да су ништави одлука и решење Комисије за стамбена питања Владе Републике Србије 34 број 360-1799 од 15. и 16. марта 1999. године, којим с е Слободану Милошевићу даје на коришћење као закупцу на неодрђено време кућа површине 94,12 м2 у улици Ужичка 34 у Београду, на катастарској парцели број 329/1, КО Бео град 7 (став 2. изреке), наложена је успостава ранијег земљишно–књижног и поседовног стања Земљишно-књижном суду – Други општи нски суд у Београду и Републичком геодетском завод у у Београду (став 3. изреке) и обавезан је тужени да накнади тужиоцу одређене трошкове парничног посупка (став 4. изреке) .
Тужилац је 15. јануара 2003. године изјавио жалбу против става 2. изреке првостепене пресуде, док је тужени (уз пуномоћје адвокату који је био привремени заступник) изјавио жалбу на првостепену пресуду 17. јануара 2003. године.
Пресудом Окружног суда у Београду Гж. 1711/03 од 16. априла 2003. године одбијене су као неосноване жалбе тужиоца и туженог и потврђена је првостепена пресуда.
Врховни суд Србије је, одлучујући о изјављеним ревизијама тужиоца и туженог, донео решење Рев. 4440/03 од 22. децембра 2004. године којим је укинуо првостепену и другостепену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
Предмет је у поновном поступку добио нови број П. 2018/05.
У наредном периоду суд је одржао пет рочишта (16. маја, 30. јуна и 29. децембра 2005. године и 22. фебруара и 21. маја 2006. године), док су два била одложена због спречености поступајућег судије (4. октобра 2005. године и 18. априла 2006. године). Други општински суд је у наведеном периоду донео и решење П. 2018/05 од 22. фебруара 2006. године којим је одбијен предлог Ј.А. из Београда за мешање у парници на страни тужиоца Републике Србије, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво , против туженог Слободана Милошевића из Београда (предлог поднет суду 17. јуна 2005. године). Ј.А. из Београда је против наведеног решења изјавила жалбу 25. априла 2006. године.
Решењем Другог општинског суда у Београду П. 2018/05 од 21. маја 2006. године прекинут је поступак у овој правној ствари, у складу са чланом 214. став 1. Закона о парничном поступку, имајући у виду да је тужени преминуо 11. марта 2006. године.
Тужилац је поднеском од 4. октобра 2006. године тражио од суда наставак поступка, означио тужене - Мирјану Марковић, Марију Милошевић (подноситељке уставне жалбе) и Марка Милошевића и тражи о да се Мирјани Марковић и Марку Милошевићу постави привремени заступник.
Мирјана Марковић и Марко Милошевић су поднеском од 31. октобра 2006. године означили пуномоћника - Мому Раичевића, ад воката из Београда, и доставили пуномоћја за заступање.
Решењем Другог општинског суда у Београду П. 2018/05 од 16. јануара 2007. године постављен је привремени заступник туженој Марији Милошевић, на непознатој адреси, и одређено да ће привреме ни заступник у овој парници вршити сва права и дужности законског заступника све док се тужена или њен пуномоћник не појаве пред судом или док орган старатељства не постави стараоца туженој.
Службеном белешком од 6. фебруара 2007. године је констатовано да је адвокат Светислав Стевановић из Сопота предао суду пуномоћје за заступање тужене Марије Милошевић.
Решењем Другог општинског суда у Београду П. 2018/05 од 14. марта 2007. године одређено је да престају права и дужности привременог заступника постављеног туженој Марији Милошевић.
Решењем Другог општинског суда у Београду П. 2018/05 од 14. марта 2007. године одређен је наставак поступка у овој правној ствари.
Пуномоћник тужених Мирјане Марковић и Марка Милошевића је против решења којим се одређује наставак поступка 4. априла 2007. године изјавио жалбу.
Решењем Окружног суда у Београду Гж. 9365/07 од 20. фебруара 2008. године одбијена је као неоснована жалба тужених Мирјане Марковић и Марка Милошевића и потврђено је решење Другог општинског суда у Београду П. 2018/05 од 14. марта 2007. године (став 1. изреке) и одбијен а је као неоснована жалба Ј. А. из Београда и потврђено решење истог суда П . 2018/ 05 од 22. фебруара 2006. године (став 2. изреке).
Предмет је добио нови број П. 5005/08.
На рочишту одржаном 17. децембра 2008. године тужена Марија Милошевић је овластила адвоката Мому Раичевића из Београда за заступање. Суд је донео решење да расправа почиње изнова читањем списа услед измене у саставу већа, као и решење којим је одбио предлог пуномоћника тужених да суд одреди застој у потупку, одбио предлог пуномоћника тужених да суд обави увиђај на лицу места, да одреди грађевинско вештаче ње, да саслуша у својству сведока председника и чланове стамбене комисије и одредио извођење доказа - читање записника са састанка комисије за стамбена питања Владе РС одржаног 15. марта 1999. године. Пуномоћник тужених је тражио изузеће поступајућег судије.
Решењем Другог општинског суда у Београду ВИИ Су. 207/08 од 29. децембра 2008. године одбијен је као неоснован захтев пуномоћника тужених за изузеће судије М.П. од даљег поступања у предмету овог суда П. 5005/08.
На рочишту одржаном 18. фебруара 2009. године тужена Марија Милошевић је овластила адвокате Радована Вукмановића из Улциња и Зорана Пиперовића из Подгорице за заступање и изјавила противтужбу против Репуб лике Србије ради утврђења. Суд је донео решење којим је одредио да расправа почиње изнова читањем списа услед измене у саставу већа, наложио пуномоћнику тужиоца да се изјасни на поднесак од 17. фебруара 2009. године који му је предат на овом рочишту, одредио да се противтужба заведе већу по реду, а потом изнесе ради одлуке о спајању парница и одредио да се оставински списи Другог општинског суда у Беграду О. 3562/08 здруже ради увида.
Решењем Другог општинског суда у Београду П. 5005/08 од 16. марта 2009. године одређено је спајање парнице тога суда П. 1019/09 са парницом истог суда П. 5005/08 ради заједничког расправљања (став 1. изреке) и усвојен је предлог за одређивање привремене мере тужиоца Републике Србије (постављен поднеском од 23. фебруара 2009. године), тако што се туженима забрањује отуђење, оптерећење, односно било какво располагање куће у Ужичкој 34, Београд, до правноснажног окончања овог спора и одређено да се усвојена привремена мера спроведе у поседовним књигама (став 2. изреке).
Тужени су 27. марта 2009. године изјавили жалбу на решење о одређивању привремене мере.
Тужилац је 27. марта 2009. године доставио одговор на противтужбу.
Суд је дописима од 9. априла 2009. године обавестио странке о отказивању рочишта заказаног за 24. априла 2009. године, ради одлучивања Окружног суда у Београду о жалби на решење о привременој мери.
Решењем Окружног суда у Београду Гж. 7647/09 од 29. априла 2009. године одбијена је као неоснована жалба тужених Мирјене Марковић и Марије Милошевић и потврђено је решење Другог општинског суда у Београду П. 5005/08 од 16. марта 2009. године у делу става два изреке којим је усвојен предлог за одређивање привреме не мере тужиоца те одређена привремена мера, тако што је забрањено туженима Мирјани Марковић и Марији Милошевић отуђење, оптерећење, односно било какво располагање куће у Ужичкој 34, Београд, до правноснажног окончања овог спора и одређено да се усвојена привремена мера спроведе у поседовним књигама (став 1. изреке), док је у преосталом делу става два изреке исто решење укинуто и предмет се у том делу враћ ен првостепеном суду на поновно одлучивање (став 2. изреке) (дакле , у делу који се односи на туженог Марка Милошевића).
Тужилац је поднеском од 24. септембра 2009. године повукао предлог за одређивање привремене мере у односу на туженог Марка Милошевића.
У даљем току поступка два рочишта су одложена (30. септембра и 15. децембра 2009. године), због болести пуномоћника тужених и тужилац је поднеском од 12. марта 2010. године утврдио вредност предмета спора у складу са изменама Закона о парничном поступку.
Предмет је преузет од стране Првог основног суда у Београду и добио је нови број П. 58822/10, због почетка примене Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 и 101/11)
Решењем Првог основног суда у Београду П. 58822/10 од 16. марта 2010. године Први основни суд се огласио стварно ненадлежним за поступање у овој правној ствари и одредио да се по правноснажности решења списи доставе Вишем суду у Београду, као стварно и месно надлежном суду.
Списи предмета Првог основног суда у Београду П. 58822/10 су 28. априла 2010. године достављени Вишем суду у Београду и предмет је заведен под бројем П. 20757/10.
Рочиште заказано за 17. јун 2010. године није одржано јер је пуномоћник тужених брисан из Именика адвоката Адвокатске комо ре Београда, а предузиматељ адвокат Милан Јанковић из Београда је био „презаузет“ и није успео да нађе замену за ово рочиште.
Адвокат Милан Јанковић из Београда је поднеском од 28. јуна 2010. године обавестио суд да је он у обавези да предузима само хитне радње у поступку (којих нема у предметном поступку) и нема контакт са странкама, које му нису издале ни посебно пуномоћје, те је предложио суду да странке лично позове на следећу расправу.
Виши суд у Београду је 9. јула 2010. године наложио Републичком јавном правобранилаштву у Београду да достави адресе пребивалишта, односно боравишта тужених Мирјане Марковић и Марка Милошевића. Републичко јавно правобранилаштво је поднеском од 19. јула 2010. године од суда тражило нови примерени рок за поступање јер су Мирјана Марковић и Марко Милошевић у иностранству и потребан је дужи временски период у коме би се преко надлежних органа утврдила адреса тужених, а ако суд није сагласан са молбом, предл ожено је одређивање привременог заступника наведеним туженим. Након продужења рока за још 15 дана за поступање по налогу суда, Републичко јавно правобранилаштво је обавестило суд да није у могућности да поступи по налогу суда и пре дложило је одређивање привременог заступника Мирјани Марковић и Марку Милошевићу.
Рочиште заказано за 31. август 2010. године је одложено јер тужени Марко Милошевић није био уредно позван, а адреса је непозната. Адвокат Сања Пејовић из Београда је приложила пуномоћје за заступање Мирјане Марковић и Марије Милошевић. Суд је донео решење да се упути захтев М УП – Одељење за евиденцију и аналитику становништва за достављање извештаја о адре си боравишта или пребивалишта Марка Милошевића.
МУП – Полицијска управа за град Београд – Управа за управне послове – Одељење за управне послове је 9. септембра 2010. године обавестило суд да је Марко Милошевић одјављен са пребивалишта из Београда за Пожаревац 23. децембра 1997. године.
Виши суд у Београду је дописом од 15. септембра 2010. године тражио од МУП – Одељење за евиденцију и аналитику становништва садашњу тачну адресу Марка Милошевића, док је дописом од 23. септембра 2010. године тражио од Министарства правде РС – Државног секретара Слободана Хомена извештај о садашњој тачној адреси Марка Милошевића, уколико располажу информацијом.
Министарство правде – Државни секретар Слободан Хомен је 23. септембра 2010. године уз одговор суду доставио ноту генералног тужиоца Руске федерације у којој се наводи да су Мирјана Марковић и Марко Милошевић добили статус избеглица у Р уској федерацији у којој се налазе и обавештавају да је одбијен захтев Републике Србије за њиховом екстрадицијом.
Решењем Вишег суда у Београду П. 20757/10 од 23. септембра 2010. године постављен је привремени заступник одсутном туженом Марку Милошевићу из Пожаревца, сада не непознатој адреси.
МУП – Полицијска управа Пожаревац – Одсек за управне послове је 24. септембра 2010. године обавестило суд да Марко Милошевић има пријављено пребивалиште у Пожаревцу од 23. децембра 1997. године.
На рочишту одржаном 4. октобра 2010. године донето је решење да расправа почиње изнова читањем списа услед измене у саставу већа, као и да ће следеће рошите бити накнадно заказано, након одлуке председника суда о захтеву за изузеће судије, који је поставила пуномоћник Мирјане Марковић и Марије Милошевић.
Решењем Вишег суда у Београду ВИИ Су. 39/10-66 од 7. октобра 2010. године одбијен је као неоснован захтев за изузеће судије Б.В. од даљег поступања у предмету овог суда П. 20757/10 и обавезане су првотужена и друготужена да уплате одређен износ на име судских такси.
У даљем току поступка одржано је рочиште 25. фебруара 2011. године и одложено је рочиште које је било заказано за 7. април 2011. године (привремени заступник за трећетуженог није приступио – уредно позван – а адв. приправник који се за њега јавио није имао пуномоћје).
На рочишту одржаном 13. маја 2011. године Виши суд у Београду је донео решење да се одбија као неоснован приговор тужених о стварној ненадлежности тога суда за одлучивање о тужбеном з ахтеву којим се тражи утврђивање ништавости спорних одлука Комисије за стамбена питања Владе Републике Србије и одбијен је као неоснован предлог тужених да се раздвоји поступак за одлучивање о ништавости наведених одлука Комисије за стамбена питања Владе од поступка за одлучивање о ништавости уговора о закупу и уговора о откупу, те да се поступак у овој ствари прекине до одлуке Управног суда у Београду као стварно и месно надлежног суда. Такође суд је донео решење да расправа почиње изнова читањем списа услед измене у саставу већа, као и решење којим је: одбио као неоснован предлог тужених да се покрене поступак пред Врховним касационим судом Србије ради решавања спорног правног питања у смислу члна 176. ЗПП и да се у овом поступку застане док се не оконча поступак пред наведеним судом; одредио и извео доказе читањем одређених докумената; одбио доказни предлог тужених за саслушање одређених сведока, јер ти докази нису од важности за одлуку у овој правној ствари. Суд је, након завршних речи странака, закључио главну расправу.
Пресудом Вишег суда у Београду П. 20757/10 од 13. маја 2011. године одбијен је као неоснован приговор тужених стварне ненадлежности тога суда за одлучивање о тужбеном захтеву којим се тражи утврђивање ништавости одлука Комисије за стамбена питања Владе Републике Србије 34 број 360-1799 од 15. и 16. марта 1999. године (став 1. изреке), усвојен је тужбени захтев па се утврђује да су ништави одлука и решење Комисије за стамбена питања Владе Републике Србије 34 број 360-1799 од 15. и 16. марта 1999. године, којима се Слободану Милошевићу даје на коришћење као закупцу на неодређено време кућа површине 94,12 м2, у улици Ужичкој 34, Београд, на кат астарској парцели 329/1, КО Београд 7, уговор о закупу стан а бр. 360-06-101-1/99 од 19. марта 1999. године, закључен између Републике Србије као закуподавца и Слободана Милошевића као закупца, уговор о откупу стана (куће) површине 94,12 м2, у улици Ужичкој 34 у Београду, закључен између Републике Србије као продавца и Слободана Милошевића као купца, оверен код Другог општинског суда у Београду Ов. 670/99 од 15. јула 1999. године (став 2. изреке), усвојен је тужбени захтев па је дозвољено брисање права својине правног претходника тужених сада пок. Слободана Милошевића бив. из Београда и упис права својине у корист тужиоца Републике Србије у листу непокретности 2474, КО Савски венац, код Републичког геодетског завода – Службе за катастар непокретности у Београду (став 3. изреке), одбачена је противтужба (став 4. изреке) и обавезани су тужени да солидарно исплате тужиоцу одређене трошкове парничног поступка (став 5. изреке).
Пуномоћник првотужене и друготужене је 4. јула 2011. године изјавио жалбу на наведену првостепену пресуду.
Предмет Вишег суда у Београду П. 20757/10 је 14. септембра 2011. године примљен у Апелационом суд у у Београду и заведен под бројем Гж. 5006/11.
Уставни суд констатује да до 6. новембра 2012. године, када су Уставном суду достављен и списи предмета Вишег суда у Београду П. 20757/10 и Апелационог суда у Београду Гж. 5006/11 , наведени поступак није окончан. 4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се позивају подноситељке уставне жалбе , утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о парничном поступку („Службени гласник СФРЈ“ , бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и „Службени гласник СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је био на снази у време подношења тужбе, било је прописано: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима оснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице (члан 7. став 2.); да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припада у поступку (члан 10.); да ће суд, ако се у току поступка пред првостепеним судом покаже да би редован поступак око постављања законског заступника туженом трајао дуго, па би због тога могле да настану штетне последине за једну или обе странке, поставити привременог заступника (члан 84. став 1.); да под условом из става 1. овог члана ће суд поставити туженом привременог заступника нарочито у случају ако је боравиште туженог непознато, а тужени нема пуномоћника или ако се тужени или његов законски заступник, који немају пуномоћника у СРЈ, налазе у иностранству, а достављање се није могло извршити (члан 84. став 2. тач. 4) и 5)); да је пуномоћник дужан да при првој радњи у поступку поднесе пуномоћје, да суд може дозволити да радње у поступку за странку привремено изврши лице које није поднело пуномоћје, али ће истовремено наредити том лицу да накнадно у одређеном року поднесе пуномоћје или одобрење странке за извршење парничне радње, те да док не протекне рок за подношење пуномоћја суд ће одложити доношење одлуке, а ако тај рок безуспешно протекне, суд ће наставити поступак, не узимајући у обзир радње које је извршило лице без пуномоћја, као и да је суд дужан да у току целог поступка пази да ли је лице које се појављује као пуномоћник овлашћено за заступање, те да ако суд утврди да лице које се појављује као пуномоћник није овлашћено за заступање, укинуће парничне радње које је то лице предузело ако те радње странка није накнадно одобрила (члан 98.); да ће странку или њеног законског заступника који се налазе у иностранству, а немају пуномоћника у СРЈ, суд позвати да у примереном року поставе пуномоћника за примање писмена у СРЈ, а ако странка или њен законски заступник не поставе таквог пуномоћника, суд ће странци на њен трошак поставити привременог заступника овлашћеног за примање писмена и о томе ће обавестити странку, односно њеног законског заступника (члан 146); да ће суд настојати, ако странка није сама у могућности да сазна адресу лица коме писмено треба доставити, да од надлежног органа или на други начин добије потребне податке (члан 148.).
Законом о парничном поступку (“Службени гласник РС“, бр. 125/04, 111/09 и 36/11), који се примењује на конкретан поступ ак, прописано је: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице (члан 7. став 1.); да су странке дужне да савесно користе права која су им призната овим законом (члан 9. став 1.); да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, да је суд дужан да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да ће суд туженом, ако се у току поступка пред првостепеним судом покаже да би редован поступак око постављања законског заступника туженом трајао дуго, па би због тога могле да настану штетне последине за једну или обе странке, поставити привременог заступника са списка адвоката који суду доставља адвокатска комора (члан 79. став 1.); да под условом из става 1. овог члана ће суд поставити туженом привременог заступника нарочито у случају ако је боравиште туженог непознато, а тужени нема пуномоћника или ако се тужени или његов законски заступник, који немају пуномоћника, налазе у иностранству, а достављање се није могло извршити (члан 79 . став 2. тач. 4) и 5)); да ће странку или њеног законског заступника који се налазе у иностранству, а немају пуномоћника у Републици Србији, суд позвати да у примереном року поставе пуномоћника за примање писмена у Републици Србији, а ако странка или њен законски заступник не поставе таквог пуномоћника, суд ће странци на њен трошак поставити привременог заступника овлашћеног за примање писмена и о томе ће обавестити странку, односно њеног законског заступника (члан 141.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, на чију се повреду подноситељке уставне жалбе позива ју, Уставни суд, пре свега, констатује да је предметни поступак покренут против супруга и оца подноситељки који је током трајања парнице преминуо, те да су након његове смрти, подноситељке уставне жалбе ступиле на његово место у предметном парничном поступку. Надаље, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак покренут 9. јануара 2001. године и да још увек није правноснажно окончан. Имајући у виду да су тек ступањем у парницу подноситељке уставне жалбе стекле својство странке у поступку и да је период у којем се грађанима Републике Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном проглашења Устава Републике Србије, Уставни суд је, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, стао на становиште да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период трајања парничног поступка. С тим у ве зи, Уставни суд констатује да пр едметни парнични поступак траје преко једанаест година.
Полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања судова који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања поступка.
У конкретном случају ради се о поступку који се води ради утврђења ништавости закупа и уговора о откупу куће, због чега се, према становишту Уставног суда , оспорени поступак не може сматрати нарочито сложеним. Међутим, на сложеност поступка су значајно утицале друге околности: немогућност достављања писмена туженом правном претходнику тужених, односно подноситељки уставне жалбе ; ступање у парницу три тужена лица након смрти правног претходника тужених ; немогућност утврђења адреса пребивалишта, односно боравишта тужених, па самим тим и немогућност достављања писмена; одлучивање суда о истакнутом захтеву за мешање у парници на страни тужиоца; подношење противтужбе; одлучивање суда о накнадно истакнутом захтеву за одређивање привремене мере.
Такође, према налажењу Уставног суда, предмет спора је релативног значаја за подноситељке, јер је тужилац тужбеним захтевом тражио брисање права својине правног претходника подноситељки на предметној непокретности и упис права својине у корист тужиоца код Републичког геодетског завода .
Што се тиче понашања подноситељки уставне жалбе и њиховог правног претходника, Уставни суд оцењује да је на њиховој страни било пропуста који су утицали на дужину трајања парнице. Наиме, до ступања подноситељки уставне жалбе у парницу, два припремна рочишта нису одржана због недостављања уредног пуномоћја за заступање туженог, док од 15 заказаних рочишта за главну расправу седам није одржано, а од тога четири није одржано због немогућности достављања позива и налога правном претходнику подноситељки, након отказивања пуномоћја туженом за заступање од стране адвоката, дакле након што је тужени имао сазнање да се против њега води предметни парнични поступак. Уставни суд даље налази да се да се дужина трајања поступка након смрти Слободана Милошевића превасх одно може приписати подноситељкама уставне жалбе које уопште нису показале заинтересованост да се поступак што пре отконча и на тај начин отк лони неизвесност у погледу њихових права и обавеза. При томе, поступак је био у прекиду од 21. маја 2006. године до 14. марта 2007. године, у ком периоду је решењем суда од 16. јануара 2007. године подноситељки Марији Милошевић био постављен привремени заступник, коме су права и обавезе престале решењем суда од 14. марта 2007. године. Даље, подноситељк а уставне жалбе Мирјана Марковић се противил а наставку поступка и изјавил а је жалбу против тог решења. Такође, од заказаних 11 рочишта, шест нису одржана, од чега два нису оджана због спречености услед болести пуномоћника подноситељки, док једно није одржано због тога што је пуномоћник тужених брисан из Именика адвоката Адвокатске коморе Београда, након чега је предузиматељ канцеларије обавестио суд да нема контакт са странкама, као и да му нису издата посебна п уномоћја. Уставни суд истиче да је одржавање два рочишта прекинуто и обустављен је сваки даљи рад на предмету због захтева пуномоћника подноситељки за изузеће поступајућег судије (17. децембар 2008. године и 4. октобар 2010. године). Уставни суд констатује и да је пуномоћник подноситељки у току поступка предлагао застој у поступку, прекид поступка и раздвајање поступка, као и покретање поступка пред Врховним касационим судом Србије ради решавања спорног правног питања. Стога, Уставни суд констатује да су подноситељке уставне жалбе одлучујуће допринеле одуговлачењу поступка и напомиње да је странка која се позива на повреду права на суђење у разумном року, дужна да покаже личну ажурност у предузимању процесних радњи које су за њу битне, те да се уздржи од оних радњи које могу очигледно и директно довести до одуговлачења поступка. Такође, Уставни суд истиче да се наводи подноситељки уставне жалбе које се односе на „хитро и незаконито“ постављање привременог заступника трећетуженом решењем Вишег суда у Београду од 23. септембра 2010. године , не могу довести у везу са истакнутом повредом права на суђење у разумном року, јер је суд одредио трећетуженом привременог заступника управо са циљем убрзања поступка.
Анализирајући поступање надлежног суда, Уставни суд оцењује да је, осим неодржавања два рочишта због спречености поступајућег судије, суд активно управљао парницом, заказујући рочишта у размацима углавном од по два месеца. Такође, поступајући судови су поступали врло ефикасно приликом одлучивања о предлозима странака, траженим изузећима судија и привременој мери, као и приликом достављања предмета судовима више инстанце на одлучивање о жалбама странака и приликом достављања предмета Вишем суду у Београду по утврђењу његове стварне и месне надлежности након почетка примене Закона о уређењу судова . Поред тога, услед немогућности уручења позива и налога, поступајући судови су три пута доносили решења о постављењу привремених заступника . По налажењу Уставног суда, надлежни суд је предузимао конкретне мере ради окончања парнице, због чега евентуални пропуст у погледу два неодржана рочишта није такве природе да би утицао на неразумно дуго трајање парнице.
Имајући у виду све изнето, Уставни суд оцењује да је у конкретном случају допринос дужини трајања поступка искључиво на страни подноситељки уставне жалбе, односно њиховог претходника, чему је допринела и наведена процесна сложеност поступка.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је закључио да у парничном поступку који се води пред Вишим судом у Београду у предмету П. 20757/10 није повређено право подноситељки уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено чланом 3 2. став 1. Устава. Стога је Суд у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
У погледу навода подноситељки о повреди права на правично суђење и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 58. Устава, у поступку који се води пред Вишим судом у Београду у предмету П. 20757/10, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба преурањена, с обзиром на то да је поступак још увек у току. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду уставну жалбу у том делу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, као у другом делу тачке 1. изреке.
6. У погледу дела уставне жалбе којом се оспорава поступање Владе Републике Србије – Министарство правде, Уставни суд је утврдио да подноситељке сматрају да су им означена права повређена „интервенисањем и утицајем на суд извршне власти“ које је учињено давањем интервјуа државног секретара Министарства правде – Слободана Хомена у дневним новинама „Пресс“ 26. септембра 2010. године и достављањем суду поднеска којим обавештавају суд да се трећетужени у поступку који се води пред Вишим судом у Београду у предмету П. 20757/10 „налази у Руској федерацији и да је одбијен захтев Републике Србије за његову екстрадицију с обзиром да има статус избеглице“.
Уставни суд је извршио увид у оспорену изјаву и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио да је дневни лист „Пресс“ 26. септембра 2010. године објавио интервју државног секретара Министарства правде – Слободана Хомена, у коме након наслова интервјуа „Честитка за 5. октобар – Милошевићима плене имовину“ стоји оспорена изјава која гласи: „С обзиром на то да је јасна чињеница да Мирјана и Марко нису и неће бити доступни нашим органима, дубоко верујем да су се стекли услови да се одреди њихов привремени правни заступник и да би суд у хитном поступку требало да оконча тај процес... таква одлука би представљала задовољење правде, имајући у виду да је та вила купљена за неколико стотина немачких марака“.
Имајући у виду претходно наведено, Уставни суд је оценио да наведени интервју не представља, у смислу члана 170. Устава и члана 82. Закона о Уставном суду , акт или радњу државног органа или организације којој су поверене јавна овлашћења, којима се одлучује о појединачним правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, а којима би могла бити повређена или ускраћена људска или мањинска права и слободе зајемчена Уставом, већ се ради о изјави датој у интервјуу дневном листу, која не представља радњу државног органа којом се одлучује о појединачним правима и обавезама подноситељки уставне жалбе . Из наведеног следи да, ратионе материае, оспорена радња не представља појединачну радњу против које је уставна жалба допуштена. Уставни суд је овакав правни став заузео и у својим ранијим решењима (нпр. Уж-2467/2010 од 1. јула 2010. године и Уж-6598/2011 од 30. октобра 2012. године).
Даље, Уставни суд је увидом у уставну жалбу утврдио да подноситељке сматрају да су им достављањем суду поднеска од стране Министарства правде којим обавештавају суд да се трећетужени у поступку који се води пред Вишим судом у Београду у предмету П. 20757/10 „налази у Руској федерацији и да је одбијен захтев Републике Србије за његову екстрадицију с обзиром да има статус избеглице“, означена права повређена тиме што Виши суд у Београду пре доношења решења о постављању привременог заступника трећетуженом у поступку П. 20757/10 није прибавио извештај од Министарства унутрашњих послова који је тражио, већ је то решење донео на основу наведеног дописа Министарства правде које није странка у поступку. Уставни суд посебно наглашава да трећетужени у поступку Вишег суда у Београду у предмету П. 20757/10 није подносилац уставне жалбе и оцењује да одређене радње које је суд предузео у поступку, а које се односе на друга лица у поступку, не могу представљати навод о повреди права подноситељки уставне жалбе, те је уставна жалба у том делу недопуштена.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, те је стога одбацио уставну жалбу у делу којим је оспорено поступање Владе Републике Србије – Министарство правде, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић