Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Жарка Барачкова из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 28. марта 2013. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Одбија се као неоснована уставна жалба Жарка Барачкова изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3714/12 од 27. новембра 2012. године.
2. Одбацује се предлог Жарка Барачкова за одлагање извршења пресуде из тачке 1.

Образложење

1. Жарко Барачков из Новог Сада, поднео је Уставном суду, 8. јануара 2013. године, преко пуномоћника Зорке Ђоновић Малуцков, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3714/12 од 27. новембра 2012. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину , зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије.
Повреду наведених уставних права подносилац заснива на тврдњи о погрешној примени материјалног права. Сматра да другостепени суд није могао да одбије његов противтужбени захтев којим је тражено утврђење престанка права плодоуживања тужиље на спорној непокретности применом одредаба члана 52. став 1. и члана 58. став 3. Закона о основама својинскоправних односа, којима је регулисано стицање и престанак стварних службености, већ да је спорни однос суд морао да реши применом правних правила из параграфа 938. Ср пског грађанског законика. Такође, сматра да му је због усвајања тужбеног захтева којим је тражено његово исељење из стана чији је власник, повређено право на имовину. Подносилац од Уставног суда захтева да утврди повреду означених уставних права, и да, у циљу отклањања штетних последица, забрани извршење оспорене пресуде, као и да одложи њено извршење.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање :
Тужиља Д.К. поднела је 13. новембра 2008. године Општинском суду у Новом Саду тужбу против туженог Жарка Барачкова, овде подносиоца уставне жалбе, ради исељења из стана на којем тужиља има конституисано право доживотног плодоуживања. У току поступка, тужени је поднео противтужбу којом је тражио утврђење ништавости уговора о откупу предметног стана у делу у којем је конституисана лична службеност плодоуживања у корист тужиље. Евентуалним тужбеним захтевом тужени је тражио да се утврди да је тужиљи престало право плодоуживања због некоришћења.
Пресудом Основног суда у Новом Саду П. 8909/11 од 24. маја 2012. године одбијени су тужбени и главни противтужбени захтев, а усвојен је евентуални противтужбени захтев.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3714/12 од 27. новембра 2012. године преиначена је првостепена пресуда тако што је усвојен тужбени захтев тужиље и обавезан је тужени да се исели са свим лицима и стварима из предметног стана и исти преда тужиљи на коришћење, а одбијен је евентуални противтужбени захтев којим је тражено да се утврди да је тужиљи некоришћењем престало право доживотног плодоуживања на спорном стану. У образложењу пресуде је наведено да је у поступку пред првостепеним судом утврђено да су парничне странке мајка и син, и да је након смрти тужиљиног супруга 1985. г одине станарско право на стану број 41, који се налази у Новом Саду у Улици Омладинског покрета број 2б, пренето на тужиљу. Даље је наведено да је тужиља 1991. године засновала ванбрачну заједницу са М.Р. код ког је отишла да живи у Бачинце . Парничне странке су се током 1992. године договориле да тужени откупи предметни стан, а да тужиља задржи право доживотног плодоуживања. Тужени је у својству купца 11. фебруара 1993. године са општином Нови Сад закључио уговор о откупу наведеног стана. Чланом 2. уговора у корист тужиље је конституисано право доживотног плодоуживања на стану, које је 23. септембра 2008. године уписано у јавне књиге. У периоду од 1991. године до 2008. г одине тужиља није живела у предметном стану. Тужиља је након операције, 27. маја 2008. године, дошла у спорни стан ради опоравка , а због несугласица са снајом отишла је да живи код кћерке, а затим се вратила у Бачинце. Образлажући своју одлуку у делу у којем је преиначио првостепену пресуду и одбио евентуални противтужбени захтев, Апелациони суд у Новом Саду је навео да о основаности захтева за престанак права доживотног плодоуживања суд одлучује на основу сходне примене одредаба Закона о основама својинскоправних односа које регулишу престанак стварне службености. Пози вајући се на одредбе члана 54. став 1. и члана 58. став 3. поменутог закона, другостепени суд је истакао да право личне службености престаје невршењем кроз временски период од двадесет година. Полазећи од тога да се тужиља из предметног стана иселила 1991. године, а да је тужбу којом је тражила предају стана у посед, на који начин је исказала вољу за коришћење истог, поднела 2008. године, другостепени суд је закључио да тужиљино право плодоуживања није престало јер није било континуираног некоришћења у периоду од двадесет година. У односу на одлуку о усвајању тужбеног захтева којом је тужени обавезан да се са свим лицима и стварима исели из предметног стана, другостепени суд је истакао да тужиља као плодоуживалац има право да држи и користи предметну непокретност.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе утврђено је : да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка , као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона , да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.).
Законом о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације ( "Службени лист ФНРЈ", бр. 86/46, 105/46 и 96/47) прописано је: да су правни прописи (закони, уредбе, наредбе, правилници и др.) који су били на снази на дан 6. априла 1941 године, изгубили правну снагу (члан 2.); да се правна правила садржана у законима и другим правним прописима поменутим у чл ану 2 . овог закона, која у смислу чл ана. 3 овог закона нису проглашена обавезним, могу по овом закону примењивати на односе који нису уређени важећим прописима, и то само уколико нису у супротности са Уставом ФНРЈ, уставима народних република, законима и осталим важећим прописима донетим од надлежних органа нове државе, као и са начелима уставног поретка Федеративне Народне Републике Југославије и њених република, као и да државни органи не могу своја решења и друге акте заснивати непосредно на овим правним правилима (члан 4.).
Законом о основама својинскоправних односа („ Службени лист СФРЈ “, бр. 6/80 и 36/90 и „ Службени лист СРЈ“, број 29/96) прописано је: да се на ствари на којој постоји право својине може засновати право службености, право стварног терета и право залоге, под услов има одређеним законом (члан 6. став 1.); да се на основу правног посла стварна службеност стиче уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом (члан 52.); да се стварна службеност стиче одржајем када је власник повласног добра фактички остваривао службеност за време од 20 година а власник послужног добра се није томе противио (члан 54. став 1.); да стварна службеност престаје ако се власник послужног добра противи њеном вршењу а власник повласног добра три узастопне године није вршио своје право, као и да стварна службеност престаје ако се не врши за време потребно за њено стицање одржајем, када исто лице постане власник послужног и повласног добра или пропашћу повласног, односно послужног добра (члан 58. ст. 1. и 3.); да се право плодоуживања, право употребе, право становања, као и право стварног терета уређује законом (члан 60.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је право на правично суђење повређено тиме што Апелациони суд у Новом Саду, приликом доношења оспорене пресуде, није правилно применио меродавно право . Уставни суд и овом приликом подсећа на свој став да није надлежан да у уставносудском поступку оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног права била очигледно произвољна или дискриминаторска на штету једне од странака, или када је дошло до повреде основних процесних права странака (права на приступ суду, права на ''једнакост оружја'' итд.).
Будући да подносилац сматра да је у конкретном случају Апелациони суд у Новом Саду био дужан да примени правна правила из параграфа 938. Српског грађанског законика, а не одредбе Закона о основама својинскоправних односа, Уставни суд истиче да Уставом зајемчено право на правично суђење, између осталог, подразумева обавезу редовних судова да своје одлуке заснивају на правним нормама које су меродавне за решавање конкретног спорног односа. Ова обавеза подразумева да правни основ судске одлуке не сме да буде произвољан, нити да тумачење меродавних правних норми сме да буде ван оквира језичког значења.
У вези са изнетим, Уставни суд најпре констатује да је чланом 4. Закона о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације предвиђено да се правна правила садржана у законима и другим правним прописима, који су били на снази на дан 6. април 1941. године, могу примењивати на односе који нису уређени важећим прописима уколико нису у супротности са Уставом и уставним начелима ФНРЈ, уставима народних република, законима и осталим важећим прописима донетим од надлежних органа нове државе. Језичко тумачење ове правне норме упућује на закључак да је з аконодавац дао могућност, али да није прописао и обавезу да се правна правила из закона и других прописа који су били на снази до 6. априла 1941. године, уз испуњеност осталих услова, примењују у оним случајевима где у важећем законодавству постоји правна празнина.
Надаље, Уставни суд констатује да је одредбом члана 60. Закона о основама својинскоправних односа, који је ступио на снагу 1. септембра 1980. године, прописано да се право плодоуживања, право употребе, право становања, као и право стварног терета уређује законом.
Међутим, законодавац до сада није посебним законом уредио правни институт плодоуживања као посебну врсту личне службености, што значи да у овом случају постоји очигледна правна празнина. Попуњавање правних празнина се најчешће врши од стране редовних судова. Када се у пракси јави питање које није уређено важећим правним прописима, тада суд има шира овлашћења него иначе, јер се од њега очекује да поступи као законодавац и установи правило за решавање неког правно релевантног питања које би требало да постоји, али га у постојећим правним нормама нема. У отклањању правних празнина најчешће се примењују аналогија (тумачење по сличности) и шира интерпретација, а ако не постоји могућност да се правна празнина премости овим средствима - суд може да донесе одлуку непосредно примењујући правна начела. Приликом утврђивања правила за попуњавање правних празнина, суд мора водити рачуна о суштини правне ситуације коју треба уредити и тражити решење које је највише у складу са друштвеним интересима.
Апелациони суд у Новом Саду је спорно питање које се тицало престанка права плодоуживања подносиочеве мајке на предметном стану, решио аналогном применом одредаба Закона о основама својинскоправних односа којима су прописани услови за стицање и престанак стварних службености. Наиме, другостепени суд се, образлажући оспорену одлуку у делу којим је одбијен евентуални противтужбени захтев подносиоца уставне жалбе, позвао на одредбе члана 54. став 1. и члана 58. став 3. поменутог закона, закључивши да, с обзиром на то да се тужиља из предметног стана иселила 1991. године, те да је подношењем тужбе у 2008. години изразила вољу за коришћење истог, тужиљино право плодоуживања није престало јер није било континуираног некоришћења у периоду од 20 година. Уставни суд сматра прихватљивим закључак другостепеног суда о томе да услед невршења права у поменутом периоду није престало право плодоуживања подн осиочеве мајке, при чему указује да се, сагласно одредбама Закона о државном премеру и катастру ("Службени гласник РС", бр. 72/09 и 18/10), својина и друга стварна права на непокретностима, међу којима је и право службености, стичу уписом у катастар непокретности (конституивност уписа) (члан 60. став 1. и члан 77.), што је било прописано и одредбама члана 5. став 1. и члана 58а став 1. раније важећег Закон а о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима ("Службени гласник РС", бр. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 и 101/05). Како из чињеничног стања које је утврђено у поступку пред редовним судовима произилази да је право плодоуживања у корист подносиочеве мајке установљено уговором о откупу стана који је закључен 1993. године, а да је упис овог права у катастар непокретности извршен у 2008. години, када је то стварно право конституисано и тиме стечено, то се и рок за престанак тог права мора рачунати од дана његовог стицања. Дакле, и када би се на овај случај применио рок од три године за престанак права плодоуживања применом правног правила имовинског права садржаног у параграфу 938. Српског грађанског законика из 1844. године, не би се могло закључити да је право плодоуживања подносиочеве мајке на спорном стану престало, јер је парнични поступак покренут 13. новембра 2008. године.
Имајући у виду претходно наведено, а посебно изнети став о аналогној примени одредаба Закона о основама својинскоправних односа којима су регулисани услови за настанак и престанак стварних службености и на услове за настанак и престанак личних службености, Уставни суд је оценио да је Апелациони суд у Новом Саду своје становиште о неиспуњености услова за престанак права плодоуживања подносиочеве мајке услед невршења права засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени материјалног права.
Оцењујући основаност тврдње подносиоца уставне жалбе да му је право на правично суђење повређено на тај начин што је у оспореној пресуди Апелационог суда у Новом Саду заузет правни став који је потпуно другачији од ставова других судова у истоврсним чињеничним и правним ситуацијама, Уставни суд најпре констатује да је правна сигурност једна од гаранција права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је извршио увид у изводе из пресуда Врховног суда Србије Рев. 4428/02 од 28. новембра 2002. године, Апелационог суда у Београду Гж. 667/10 од 23. јуна 2010. године и Врховног суда Србије Рев. 4603/97 од 8. октобра 1997. године, који су достављени уз уставну жалбу , и утврдио да је у свим наведеним пресудама констатовано да се на личне службености примењују правна правила имовинског права, а у прве две пресуде и да су то правна правила садржана у "с рбијанском грађанском законику", односно у "параграфу 938. Грађанског законика".
Уставни суд даље констатује да правило које је суд установио у својој одлуци ради попуњавања правне празнине обавезује само странке у том судском поступку, те нема карактер опште правне норме. Међутим, таква одлука може бити ослонац за друга решења и основ судске праксе.
Примењујући претходно наведено на конкретан случај, Уставни суд указује да се ниједна од одлука на које се позвао подносилац не односи на право плодоуживања ранијег носиоца станарског права на стану који је садашњи власник (овде подносилац уставне жалбе) откупио тако што се садашњи плодоуживалац одрекао могућности привилегованог откуп а стана. У ситуацији да плодоуживалац није дао сагласност подносиоцу уставне жалбе као своме сину за откуп стана, плодоуживалац би био власник стана и могао станом несметано да располаже. Уставни суд сматра да је суштина настале правне ситуације омогућила суду да на право плодоуживања не примени правна правила имовинског права садржана у параграфу 938. Српског грађанског законика из 1844. године, која се у судској пракси иначе примењују на ову личну службеност. Ово из следећих разлога: прво, откуп стана је специфичан институт који као начин стицања права својине у нашем правном систему постоји тек од 1990. године; друго, носилац станарског права, односно закупац стана који је имао првенство откупа стан а, имао је и право трајног коришћења стана; треће, плодоуживалац је у овом случају право личне службености стекао одрекавши се стицања права својине на стану откупом у корист подносиоца као свог сина; четврто, све наведене с пецифичности указују на то да тумачење по сличности (аналогија) води у овом случају ка примени одредаба важећег Закона о основама својинскоправних односа којима су уређене стварне службености , а не ка примени правних правила имовинског права из 1844. године . С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да је тврдња подносиоца уставне жалбе о неједнаком поступању судова чињенично и правно неутемељена због специфичних околности овога случаја по којима се он разликује од свих случајева у пресудама које је доставио подносилац.
По оцени Уставног суда, а имајући у виду све околности датог случаја, оспорена пресуда суштински задовољава стандарде правичности на начин како то захтева члан 32. став 1. Устава.
Имајући у виду све напред изнето, Уставни суд је оценио да су наводи подносиоца о повреди права на правично суђење неосновани.
6. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом повређено право на имовину из разлога што је обавезан да се са свим лицима и стварима исели из стана чији је власник, Уставни суд указује на то да право плодоуживања, као лична службеност, подразумева право најширег коришћења ствари, без промене суштине саме ствари . Последица овако широког обима права плодоуживања се огледа и у томе што је плодоуживалац овлашћен да тражи исељење свих лица из непокретности у односу на коју има конституисану ову личну службеност, па и од власника непокретности, који је дужан да му омогући несметано уживање права. Ово стога што је плодоуживалац непосредни држалац ствари, и та државина делује према свим лицима, па и према власнику ствари. Право плодоуживања на стану је шире право од права становања, јер своме титулару даје овлашћење не само да у стану станује (право непосредне државине), него и да стан изда у закуп трећим лицима (право убирања плодова). Право подносиоца уставне жалбе да као власник спорног стана настави његово коришћење, у овом конкретном случају, није ограничио Апелациони суд у Новом Саду оспореном пресудом, већ сам подносилац закључивши уговор о откупу стана са теретом плодоуживања у корист своје мајке, односно закључивши уговор у корист трећег лица. Стога се подносиоцу, сагласно одредби члана 58. став 1. Устава, може јемчити право својине на стану у обиму у коме је стечено уговором о откупу на основу закона - са стварним теретом плодоуживања.
Уставни суд констатује да решавање имовинских спорова пред судовима у парничном поступку нужно има за последицу доношење неповољне одлуке за једну од странака у спору. Међутим, чињеница да је једна странка у имовинској парници неизбежно неуспешна, сама по себи није довољна да би се утврдила повреда њеног Уставом зајемченог права на имовину. Мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона које се јемчи одредбом члана 58. став 1. Устава, првенствено се односи на акте јавне власти, односно мере које предузима држава у циљу ограничења или одузимања имовине неког лица. За разлику од спорова који се воде због мешања државе у имовину појединца, у конкретном случају, повреда имовинских права која неспорно спадају у домен грађанских права првенствено треба да буде сагледана у односу на процесне гаранције из члана 32. став 1. Устава. Како је Уставни суд претходно утврдио да оспореном пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава, то је оцењено да нема основа за тврдњу о повреди Уставом зајемченог права на имовину.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 13/18 - УС), те је одлучио као у тачки 1. изреке.
8. Уставни суд је, у складу са одредбама члана 56. став 3. и члана 86. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке одбац ио предлог за одлагање извршења пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3714/12 од 27. новембра 2012. године, јер је донео коначну одлуку о уставној жалби.
9. Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да ову одлуку објави у "Службеном гласнику Републике Србије", имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и слобода.
10. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1, члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 3) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић