Пресудом Окружног суда у Београду одбијен је као неоснован тужбени захтев да се тужени обавеже да тужиоцу на име разлике неисплаћене увећане зараде по основу признатог техничког унапређења за период од 1987. године па до 1991. године плати утврђени износ са законском затезном каматом од момента подношења тужбе па до коначне исплате.
Наиме тужилац је био у радном односу код туженог на неодређено време и он је својим радом допринео техничкој иновацији односно техничком унапређењу одређених апарата. Производња и продаја тих апарата иностраном партнеру започела је 1987. године док је тужба суду у тој правној ствари поднета 18.09.1996. године.
Како је предмет спора исплата накнаде за техничку иновацију - техничко унапређење, а члан 109 Закона о патентима ("Службени лист СРЈ" број 15/95 и број 28/96-5), прописује да права аутора техничког унапређења трају 5 година од почетка примењивања, те како је утврђено да је експлоатација техничког унапређења тужиоца започела 1987. године, а тужба поднета по истеку законског рока од 5 година, дана 18.09.1996. године, то је првостепени суд нашао да је приговор застарелости потраживања истакнут од стране туженог основан, а што је прихватио и Врховни суд, будући да је у конкретном случају ступила застарелост самог права тужиоца сходно члану 109 Закона о патентима као специјалног прописа, који искључује примену Закона о облигационим односима, као општег прописа.
Међутим, чак и ситуација да је меродаван Закон о облигационим односима као општи пропис, на шта се позивао тужилац, и признање дуга од стране туженог, које је учињено 24. 11.1995. године, према наводима тужиоца не би имало утицаја на другачије решење спољног односа, јер је застарелост права наступила пре овог времена тј. 31. 12.1992. године.
Други