Нижестепени судови налазе да је противтужбени захтев за исплату износа од 613.365,15 динара, који је наплаћен од туженог по основу укинуте одлуке, правно неутемељен, јер се то потраживање може остварити само у поступку извршења на начин и под условима прописаним одредбом чл. 55. ЗИП.
Основано се у ревизији истиче да је оваква одлука заснована на погрешној примени материјалног права. Тачно је да је одредбом чл. 55. ЗИП прописано да дужник након спроведеног извршења може суду поднети предлог за противизвршење ако је извршна исправа правноснажно укинута, преиначена, поништена или стављена ван снаге.
Овакву заштиту свог права дужник може остварити пред извршним судом под условима да предлог за противизвршење поднесе у року од 3 месеца од дана када је сазнао за разлоге противизвршења, а најдоцније у року од 1 године од дана окончаног извршног поступка. Међутим, постојање оваквог правног пута за повраћај неосновано наплаћеног у поступку извршења не може водити лишењу права дужника да и у парничном поступку тражи повраћај неосновано стеченог.
Правни институт против извршења конституисан је у корист дужника а са циљем да му омогући брз и једноставан поступак повраћаја неосновано наплаћеног по извршној исправи која је изгубила правну снагу. На тај начин дужнику је омогућено да у ванпарничном поступку подношењем само доказа да је извршна исправа правноснажно укинута, преиначена, поништена или стављена ван снаге оствари повраћај онога што му је по том основу - наплаћено.
Међутим, то не значи да дужник заштиту угроженог му права због неоснованог намирења дуга у извршном поступку не може остварити и коришћењем правног пута прописаног за повраћај стеченог без основа. Таква правна заштита остварује се подизањем тужбе из неоснованог обогаћења о чијој основаности суд одлучује у парничном поступку. Она се може поднети како по протеку рока прописаног за подношење предлога за противизвршење, тако и за време његовог трајања.
Ствар је дискреционог права дужника који ће од та два правна пута изабрати за остварење заштите повређеног му субјективног права по основу стицања без основа. Стога, суд не може одбити да расправља о основаности тужбеног захтева којим се тражи повраћај стеченог по основу правноснажно укинуте извршне исправе.
Код таквог стања ствари, а полазећи од чињенице да су тужбени и противтужбени захтев међусобно условљени, суд није могао одлучити о основаност тужбеног захтева а да о не расправи и питање основаности противтужбеног захтева.
Због тога је одлука о противтужбеном захтеву заснована на погрешној примени материјалног права (одредба чл. 210. ст. 2. Закона о облигационим ОДНОСИМа), Последица тог пропуста суда довела је до непотпуног утврђења одлучних чињеница чијим постојањем је условљена оцена суда о основу и висини противтужбеног захтева.
Стога је на темељу одредбе члана 395. став 2. ЗПП одлучено као у изреци."