Према утврђеном чињеничном стању, спорне непокретности представљају заоставштину мајке странака, која је умрла 2. децембра 1981. године.
Чињеница је и да су се тужиље по уговору о одрицању од наслеђа, закљученом пред Општинским судом у Краљеву на дан 10. јануара 1966. године под бројем Р.14/66, одрекле наслеђа иза смрти свога оца и мајке.
Међутим, у овом случају се, у смислу члана 232. Закона о наслеђивању Србије, има применити наведени републички закон којим је у члану 135. прописано да одрицање од наслеђа које није отворено нема никаквог правног дејства.
Сама чињеница да је означени уговор о одрицању од наслеђа закључен у складу са одредбама члана 140. тада важећег савезног Закона о наслеђивању, није од значаја за одлуку у овој правној ствари.
Наиме, ради се о уговору који производи дејство о будућности.
Али, у међувремену је, одредбама члана 135. републичког Закона о наслеђивању, које су императивне природе, прописано да одрицање од наслеђа које није отворено нема никаквог правног дејства.
Пошто правни послови који производе дејство у будућности то дејство не могу производити и после доношења императивних норми према којима такав посао нема никаквог правног дејства, нижестепени судови су правилно применили материјално право када су усвојили захтев тужиља и утврдили да су оне, по основу наслеђа иза своје мајке, сувласнице описаних непокретости у означеним уделима".
Врховни суд Србије, Рев.1161/91 од 28.05.1991