Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, мр Томислав Стојковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Зорана Радовановића из Београда, са боравиштем у Лозани, Швајцарска, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. јуна 2011. године, донео је

РЕШЕЊЕ

Одбацује се уставна жалба Зорана Радовановића изјављена против пресуде Управног суда 1 У 18440/10 (2009) од 19. јануара 2011. године.

Образложење

1. Зоран Радовановић из Београда, са боравиштем у Лозани, Швајцарска, поднео је 22. марта 2011. године, преко пуномоћника Гаврила Рајевића, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Управног суда 1 У 18440/10 (2009) од 19. јануара 2011. године, због повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава Републике Србије.

Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним актом ускраћено право на жалбу против закључка Организационе јединице за финансије, привреду и друштвене делатности Општине Чукарица 01-14 број 585-2/2000 од 25. октобра 2000. године, јер је на тај закључак неосновано стављена клаузула правоснажности. Од Уставног суда тражи да поништи оспорену пресуду и да наложи Управном суду да донесе нову одлуку.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава.

Из наведених одредаба Устава и Закона произлази да је једна од претпоставки за допуштеност уставне жалбе да се она заснива на уставноправним разлозима којима се, са становишта садржине означених Уставом зајемчених права и слобода, указује на њихову повреду или ускраћивање.

3. У спроведеном претходном поступку Уставни суд је утврдио да је решењем Одељења за друштвене делатности - Одсек за борачко инвалидску заштиту Градске општине Чукарица ИX-02 број 585-2/00 од 30. септембра 2009. године одбијен као неоснован захтев Зорана Радовановића којим је тражио укидање клаузуле правоснажности која је стављена на закључак Одељења за финансије, привреду и друштвене делатности Скупштине општине Чукарица број 01-14 број 585-2/00 од 25. октобра 2000. године, а којим је обустављен поступак по захтеву подносиоца за признавање својства цивилног инвалида рата због неодазивања позиву надлежне лекарске комисије.

Решењем Секретаријата за социјалну заштиту - Сектор за борачку и инвалидску заштиту Градске управе града Београда XИX-06 број 581-194/2009 од 13. јануара 2010. године одбијена је као неоснована жалба Зорана Радовановића изјављена против решења Одељења за друштвене делатности - Одсек за борачко инвалидску заштиту Градске општине Чукарица ИX-02 број 585-2/00 од 30. септембра 2009. године.

Оспореном пресудом Управног суда 1 У 18440/10 (2009) од 19. јануара 2011. године одбијена као неоснована тужба тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, у предмету брисања клаузуле правоснажности.

У образложењу оспорене пресуде наведено је: да је правилно поступио другостепени орган када је одбио жалбу тужиоца изјављену против решења првостепеног органа; да је првостепени орган у свему поступио по упутству другостепеног органа из решења XИX-06 број 731.3-41/2008 од 30. јануара 2009. године донетог у поступку извршења пресуде Окружног суда у Београду У. 1121/08 од 30. октобра 2008. године, те оценом раније изведених доказа и накнадно прибављених доказа изјаве сведока, курира - достављача у првостепеном органу дате на записник код тог органа 17. јуна 2009. године и доставнице у предмету, неспорно утврдио да је тужилац закључак првостепеног органа 01-14 број 585-2/00 лично примио 7. новембра 2000. године; да је првостепени орган у смислу члана 9. Закона о управном поступку покушао да саслуша тужиоца на околност да ли је примио спорни закључак и да га је у том циљу четири пута позвао на саслушање (7. априла 2009. године, 23. априла 2009. године, 17. јуна 2009. године и 27. јула 2009. године), али су сва четири пута позиви враћени као неуручени, па је у обзир узета тужиочева писмена изјава од 25. марта 2008. године дата пред Јустице де паиx ду дисрицт де Лаусанне, која је у фотокопији приложена уз поднети захтев за укидање клаузуле правоснажности о томе да он никада није примио закључак број 585-2/00 и да доставницу регистровану под истим бројем није потписао, односно да се на доставници не налази његов потпис; да је првостепени орган применом члана 10. Закона о општем управном поступку, на основу сваког доказа посебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка, као доказ узео изјаву сведока Јасмине Стојанић, која је у својству курира у оквиру свог радног места доставила спорни акт и која је потврдила да је достава спорног закључка била уредна, што се утврђује и из доставнице.

4. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореном пресудом донетом у управном спору повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава које јемчи да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.

Уставни суд је из садржине уставне жалбе утврдио да се указивање на повреду права на правно средство односи на наводе подносиоца да није могао да изјави жалбу против закључка Организационе јединице за финансије, привреду и друштвене делатности Општине Чукарица 01-14 број 585-2/2000 од 25. октобра 2000. године, јер је на тај закључак неосновано стављена клаузула правоснажности, иако он тај закључак никада није примио. Испитујући ове наводе подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је ценио да ли је подносиоцу уставне жалбе у поступку који је окончан оспореном пресудом Управног суда повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, с обзиром да је од исхода овог управног поступка и управног спора непосредно зависило да ли ће подносилац уставне жалбе накнадно стећи право на жалбу против спорног закључка из 2000. године или не.

Подносилац наводи да му је право повређено тиме што Управни суд није ценио и друге доказе и што није наложио извођење доказа графолошким вештачењем. Уставни суд указује на то да је питање начина на који се доказни поступак спроводи, као и питање прихватљивости и оцене доказа у надлежности органа, односно судова који спроводе одређени поступак. Поступајући у управном спору у складу са начелом слободне оцене доказа, суд није везан, ограничен, или на било који начин условљен посебним формалним доказним правилима. Такође, Уставни суд је утврдио да је Управни суд у својој одлуци детаљно ценио изведене доказе од стране првостепеног и другостепеног управног органа, а да је оцена образложена у оспореној пресуди на начин који указује да су размотрена сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање. Конкретно, у управном поступку који је претходио доношењу оспорене пресуде, првостепени орган је покушао да саслуша тужиоца на околности да ли је примио спорни закључак, те га је у том циљу четири пута позивао на саслушање, али су сва четири пута позиви враћени као неуручени, да је као доказе ценио изјаву сведока, курира-достављача у првостепеном органу, дату на записник код тог органа 17. јуна 2009. године и доставницу и да је на основу свих доказа оценио да је тужилац спорни закључак првостепеног органа 01-14 број 585-2/00 лично примио 7. новембра 2011. године.

Како је у управном поступку и у управном спору правоснажно одбијен захтев подносиоца за укидање клаузуле правоснажности на спорном закључку Организационе јединице за финансије, привреду и друштвене делатности Општине Чукарица 01-14 број 585-2/2000 од 25. октобра 2000. године, јер је изведеним доказима утврђено да је тај закључак подносилац лично примио и да у законском року није изјавио жалбу, Уставни суд је нашао да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге у погледу постојања повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, због чега нема основа ни за тврдњу о учињеној повреди права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.

На основу свега изреченог, Уставни суд је уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.

5. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредбе члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Драгиша Слијепчевић