Првостепеном пресудом окр. је оглашен кривим да је у саизвршилаштву са сада покојним извршио кривично дело тешки случајеви разбојничке крађе и разбојништва из члана 169. став 2. у вези става 168. КЗ СРС у вези члана 22. КЗ СФРЈ па је осуђен на казну затвора у трајању од 15. петнаест година.
Правна празнина у периоду од 31.12.1993., када је према општим одредбама Кривичног закона Савезне Републике Југославије, престала могућност изрицања казне затвора у трајању од 20 година, као замене за смртну казну, до 22.07.1994., када је ступио на снагу Кривични закон Републике Србије, довела је до тога да је по оптуженог В. блажи овај кривични закон Србије, јер ублажавањем изречене смртне казне било би оптуженог могуће осудити само на казну затвора у трајању од 15 година, а не на казну у трајању од 20 година.
Ово због тога што казна затвора у трајању од 20 година у периоду од 31.12.1994. уопште није била прописана (укинута је Савезним кривичним законом, а поново је уведена тек чланом 2 а) Кривичног закона Републике Србије). Према томе, по службеној дужности у напред наведеном смислу Врховни суд је преиначио правну оцену кривичног дела оптуженог, правилно примењујући нови Кривични закон који је блажи по оптуженог у смислу одредбе члана 4. став 2. КЗ СРЈ. Првостепени суд је формално оправдано применио одредбу из члана 22. КЗ СФРЈ, расправљајући питање саизвршилаштва јер је дужан применити закон који је важио у време извршења кривичног дела.
Међутим, на овом месту ваља нагласити да је поменути члан Кривичног закона СФРЈ у потпуности, значи како по редоследу чланова тако и дословце, идентичан члану 22. КЗ СРЈ, те стоји иста таква потпуна идентичност члана 4. став 1. у Кривичном закону СФРЈ и у члану 4. став 1. и 2. Кривичног закона СРЈ. Образлажући одлуку о казни, првостепени суд је највише простора посветио и највише напора учинио образлажући да се оптуженом није могла изрећи смртна казна.
Ово значи да би тај суд такву казну и изрекао да је сматрао да то могуће.
Најкраће, ту казну није изрекао јер је имао у виду да је у времену од 31.12.1993. до 22.07.1994., смртна казна није била прописана и то због тога што су брисане одредбе члана 37. и 38. став 2. КЗ СФРЈ као и новела одредбе члана 34. КЗЈ, све до ступања на снагу одредбе из члана 2 а.
КЗ РС. Применом члана 4. став 2. КЗЈ за ово дело, које је раније учињено примењен је према таквом становишту првостепеног суда, блажи закон по окривљеног који смртну казну није предвиђао.
По налажењу Врховног суда, напред изражено становиште првостепеног суда је неправилно и неприхватљиво, таквим тумачењем је повређен кривични закон.
Јер, основано се жалбом Окружног јавног тужиоца у Крагујевцу истиче, а Врховни суд то прихвата, да је погрешно становиште да се извршиоцима кривичних дела прописаних Кривичним законом Републике Србије која је учињена у периоду од 31.12.1993. до 22.07.1994., не може изрећи смртна казна, па да се ова казна не може изрећи ни оптуженом В., јер је он кривично дело из члана 169. став 2. у вези члана 168. КЗС извршио у ноћи између 15. и 16. августа 1990. . Према томе, стоји да је након извршења кривичног дела због којег је оптужени оглашен кривим дошло до измена како Кривичног закона Социјалистичке Федеративне Републике Југославије тако и Кривичног закона Републике Србије.
Међутим, оне ни у ком случају нису искључиле могућност изрицања смртне казне кривично одговорним учиниоцима најтежих кривичних дела.
Изменама Кривичног закона Југославије, смртна казна је брисана и не може се изрећи за кривична дела одређена Савезним законом.
Али и после тих измена остала је у систему казни које се могу изрећи за кривична дела одређена Републичким кривичним законима.
То је јасно из одредбе тачка 1. члана 34. Кривичног закона Савезне Републике Југославије, према којој се смртна казна може изрећи у случају када је она прописана законом републике.
Кривичним законом Републике Србије била је смртна казна прописана за одређена, редовно најтежа кривична дела, а међу њима је и кривично дело из члана 169. став 2., те је та казна била прописана увек значи и пре измене тог Кривичног закона Републике Србије али и пре и после измене Савезног закона.