Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Катарина Манојловић Андрић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Лалице Спасовић из Ивањице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. јануара 2013. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Лалице Спасовић и утврђује да је у парничном поступку који се води пред Основним судом у Пожеги у предмету П. 2192/10 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Налаже се Основном суду у Пожеги да предузме све неопходне мере да се парнични поступак из тачке 1. оконча у најкраћем року.
3. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду н ематеријалне штете у износу од 1600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде и државне управе.

Образложење

1. Лалица Спасовић из Ивањице је 31. маја 2010. године поднела Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у поступку који се води пред Основним судом у Пожеги у предмету П. 2192/10. Подноситељка уставне жалбе је наве ла да се оспорени поступак води већ двадесет година и да и даље није окончан што је кривица Општинског суда у Ивањици. Тражи и накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом .
Члан 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) садржи одредбу која је истоветна одредби члана 170. Устава, а ставом 2. истог члана прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у претходном поступку, увидом у списе предмета Основног суда у Пожеги П. 2192/10 утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском спору:
Подноситељка уставне жалбе је 15. октобра 1990. године поднела тужбу Општинском суду у Ивањици против туженог брачног друга Стевана Спасовића, ради својине по основу брачне тековине и деобе. Тужени Стеван Спасовић је поднео тужбу против Лалице Спасовић и Милије Спасовића, ради својине и деобе. Милија Спасовић , отац Стевана Спасовића, поднео је тужбу главног мешања против Стевана Спасовића и Лалице Спасовић, ради својине и уписа.
Пред Општинским судом у Ивањици одржано је 15 рочишта за главну расправу у периоду од 11. јануара 1991.године до 10. новембра 1992. године када је донето решење да се ра справа одлаже на неодређено време, због спречености поступајућег судије, а да ће следећа расправа бити заказана писменим путем о чему ће странке бити благовремено обавештене.
Пуномоћник тужиље је 4. маја 1998. године тражио наставак поступка, а наредно рочиште након захтева за наставак поступка било је заказано 25. фебруар а 2000. године. Затим је даље, до доношења првостепене пресуде било одржано 16 рочишта. Делимично м пресудом Општинс ког суда у Ивањици П. 878/90 од 10. новембра 2005. године, у ставу 1. изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев по тужби главног мешања Милије Спасовића, којим је тражено да се утврди према подноситељки уставне жалбе и туженом Стеван у Спасовић у да је он власник одређене катастарске парцеле и породичне куће на тој парцели, а у став у 2. изреке је одређено да се одлука о трошковима спора оставља за доцнију пресуду.
Пресудом Окружног суда у Ужицу Гж. 357/06 од 20. марта 2006. године одбијена је као неоснована жалба главног умешача Милије Спасовића, и делимична пресуда Општинског суда у Ивањици П. 878/90 од 10. новембра 2005. године је потврђена.
Против другостепене пресуде ревизију је изјавио тужилац Милија Спасовић по тужби главног мешања.
Решењем Врховног суда Србије Рев. 2246/06 од 08. новембра 2007. године одбачена је као недозво љена ревизија против пресуде Окружног суда у Ужицу Гж. 357/06 од 20. марта 2006. године.
Након тога је одржан о 16 рочишта за главну расправу а после успостављања нове мреже судова у Републици Србији почетком 2010. године , предмет је добио нови број П. 2192/10 и у надлежности је Основног суда у Пожеги. Увидом у списе предмета утврђено је да је након подношења уставне жалбе Основни суд у Пожеги донео делимичну пресуду П. 2192/10 од 15. октобра 2010. године. Наведен ом делимичном пресудом , у ставу 1. изреке је утврђено да је уговор о поклону непокретности закључен између Стевана Спасовића као поклонодавца и новотуженог Слободана Спасовића, његовог сина , као поклонопримца , Ов. 343/94 од 8. априла 1994. године, ништаван и да не произ води правно дејство; у ставу 2. изреке је одређено да се одлука о трошковима поступка оставља за доцнију пресуду. Одлучујући о жалби Стевана Спасовића, Апелациони суд у Крагујевцу је решењем Гж. 1167/11 од 16. маја 2011. године, укинуо делимичну пресуду Основног суда у Пожеги П. 2192/10 од 15. октобра 2010. године и предмет вратио истом суду на поново суђење.
Након одржана два рочишта , 27. октобра 2011. године, Основни суд у Пожеги је донео делимичн у пресуд у П. 2192 /10 од 27. октобра 2011. године којом је у ставу првом изреке одбијена као неоснован тужбени захтев подноситељке којим је тражила да се према туженом Стевану Спасовићу и према новотуженом Слободану Спасовићу утврди да је уговор о поклону непокретности закључен између њих ништаван , док се у ставу другом изреке одлука о тршковима поступка оставља за доцнију пресуду.
Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1068/12 од 8. марта 2012. године, донетом по жалби подноситељке, потврђена је делимична пресуда Основног суда у Пожеги П. 2192/10 од 27. октобра 2011. године.
Пресудом Основног суда у Пожеги П. 2192/10 од 24. маја 2012. године делимично је усвојен тужбени захтев подноситељке уставне жалбе и утврђено је да је она власник са одређеним уделом на одређеној непокретности, као и корисник земљишта на одређеној катастарској парцели , док је тужбени захтев Стевана Спасовића у делу преко признатог права својине на непокретности одбиј ен као неоснован . Допунском пресудом Основног суда у Пожеги П. 2192/10 од 20. јула 2012. године делимично је усвојен противтужбени захтев Стевана Спасовића и утврђено је да је он власник са одређеним уделом на непокретности и корисник земљишта на одређеној катастарској парцели , а његов тужбени захтев преко признатог права коришћења земљишта на катастарској парцели је одбијен као неоснован.
Одлучујући о жалбама странака на наведене судске одлуке, Апелациони суд у Крагујевцу је решењем Гж. 3316/12 од 24. септембра 2012. године укинуо пресуду Основног суда у Пожеги од П. 2192/10 од 24. маја 2012. године и допунску пресуду П. 2192/10 од 20. јула 2012. године, и предмет вратио истом суду на поновно суђење.
Пред првостепеним судом наредно рочиште је заказано за 23.новембар 2012. године.
4. За оцену навода и разлога из уставне жалбе са становишта Уставом зајамченог права на чију повреду се подноситељка уставне жалбе позива, од значаја су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 и "Службени лист СРЈ" бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је био на снази у време покретања оспореног парничног поступка, било је прописано да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.).
Законом о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09), било је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року (члан 10. став 1.); да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10. став 2.); да је суд дужан да се стара да предмет спора свестрано претресе, да се поступак не одуговлачи и да се расправа по могућности доврши на једном рочишту (члан 312. став 2.).
5. Период оцене разумне дужине трајања овог судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, ратионе темпорис, почео је дана 8. новембра 2006. године, када је проглашен и ступио на снагу Устав Републике Србије, који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавно расправљање и одлучивање о његовим правима и обавезама у разумном року. Међутим, Уставни суд сматра да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, до када је предмет био нерешен 16 година, тако да је за оцену постојања повреде права поднос итељке уставне жалбе на суђење у разумном року у поступку релевантан цео протекли период, од дана подношења тужбе суду 15. октобра 1990. године.
Разумна дужина трајања судског поступка је релативна категорија, која зависи од низа чинилаца који се морају узети у обзир у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као стран ке у поступку, поступање надлежних судова који воде поступак и природа захтева, односно значај предмета спора за подносиоца, основни су чиниоци који утичу на оцену дужине судског поступка.
Оцењујући до сада спроведени поступак у предметној грађанскоправној ствари, уважавајући при томе судску праксу и критеријуме Уставног суда, као и међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је утрдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у раз умном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, у поступку који се водио пред Општинским судом у Ивањици у предмету П. 878/90, а сада се води пред Основним судом у Пожеги у предмету П.2192/10.
По оцени Устав ног суда основни разлог који је довео до повреде зајемченог права је неделотворно поступање надлежног суда.
Наиме, од подношења тужбе 15. октобра 1990. године парнични поступак и даље није окончан иако је прошло 22 године што је неразумно дуг период који се ничим не може оправдати. Такође на рочишту од 10. новембра 1992. године суд је донео решење да се расправа одлаже на неодређено време з бог болести поступајућег судије. Подноситељка је после шест година тражила наставак поступка, да би након захтева за наставак поступка , прво рочиште било заказано тек после две године. Такође, прв остепени суд је у више наврата доносио делимичне пресуде које је другостепени суд укидао, што је такође допринело дужини трајањ а поступка. Иако је наведени предмет био сложен и изискивао извођење великог броја доказа ради утврђивања чињеничног стања, ничим се не може оправдати да парнични поступак, чак и веће сложености није окончан ни после 22 године.
Међутим, Уставни суд је имао у виду допринос подноситељке трајању постпу пка, односно њену неактивност у периоду од шест година када је суд одложио расправу на неодређено време.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају повређено право подноси тељке на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава , па је усво јио уставну жалбу, на основу члана 89. ст 1. и 2. Закона о Уставн ом суду у тачки 1. изреке, а у тачки 2. изреке као начин отклањања штетних послседица због повреде наведеног уставног права наложио Основном суду у Пожеги да предузме све неопходне мере како би се псотупак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1600 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпела подноси тељка уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио околности од значаја у конкретном поступку, а посебно дужину трајања предметног поступка као и допринос подноситељке трајању постпука. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подноситељка уставне жалбе претрпе ла због неажурног поступања надлежног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу Уставног суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете која оштећеном треба да пружи одговарајуће задовољење.
7. На основу изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић