Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Корхецз Тамáс), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. М . из Зајечара , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. јула 2018. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Б. М . и утврђује да је решењем Врховног касационог суда Рев2. 2147/15 од 11. фебруара 2016. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Поништава се решење Врховног касационог суда Рев2. 2147/15 од 11. фебруара 2016. године и одређује да исти суд поново одлучи о ревизији подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 1097/15 од 16. јула 2015. године.

Образложење

1. Б. М . из Зајечара је , 28. јуна 2016. године, преко пуномоћника М. Д , адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Рев2. 2147/15 од 11. фебруара 2016. године, због повреде права на правично суђење и на правно средство, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. став 2. Устава Републике Србије, као и против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 1097/15 од 16. јула 2015. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.

У уставној жалби подносилац је, између осталог, навео да је изостанком мериторног одлучивања о изјављеној ревизији, онемогућена заштита његовог уставног права „у вези са повредама материјалног права које је учинио другостепени суд“, као и да је он онемогућен да изјави правно средство против преиначујуће одлуке којом је одлучено о његовим правима из радног односа. Подносилац је изнео и детаљне разлоге којима оспорава другостепену пресуду. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, те да поништи оспорено ревизијско решење. Такође, подносилац је истакао захтев за накнаду трошкова за састав уставне жалбе.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Пресудом Основног суда у Зајечару П1. 542/12 од 12. марта 2015. године усвојен је део тужбеног захтева тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, истакнут у тужби од 2. октобра 2012. године против тужене банке, његовог послодавца, те је поништен Анекс 4 уговора о раду закључен између парничних странака 16. јула 2012. године, којим је тужилац распоређен на друго радно место од дотадашњег. Истом одлуком одбијен је део тужбеног захтева тужиоца којим је тражио да се тужена обавеже да га распореди на место директора одређеног сектора. Против усвајајућег дела означене пресуде тужена је изјавила жалбу.

Оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1. 1097/15 од 16. јула 2015. године, у поступку по жалби, преиначена је пресуда Основног суда у Зајечару П1. 542/12 од 12. марта 2015. године, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца за поништај наведеног анекса уговора о раду.

Против другостепене пресуде тужилац је изјавио ревизију, позивајући се на одредбе члана 403. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14), а због погрешне примене материјалног права из члана 407. став 1. тачка 4) наведеног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања у смислу члана 407. став 2, а у вези са чланом 403. став 2. Закона, тражећи од ревизијског суда да преиначи другостепену пресуду и усвоји његов тужбени захтев или да је укине и предмет врати на поновно суђење.

Оспореним решењем Врховног касационог суда Рев2. 2147/15 од 11. фебруара 2016. године одбачена је као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 1097/15 од 16. јула 2015. године. У образложењу оспореног решења наведено је да је ревизијски суд дозвољеност ревизије испитивао у смислу одредбе члана 410. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку. Такође, наведено је да је, према одредби члана 441. Закона о парничном поступку, ревизија дозвољена у парницама у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа, али како је предмет конкретног тужбеног захтева поништај анекса уговора о раду којим се врши распоређивање запосленог, а не спор о заснивању, постојању и престанку радног односа, то је ревизија недозвољена, у смислу цитиране одредбе Закона.

4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).

Одредбама члана 403. Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11, који је ступи на снагу 1. фебруара 2012. године, било је прописано: да против правноснажне пресуде донете у другом степену, странке могу да изјаве ревизију у року од 30 дана од дана достављања пресуде (став 1.); да је ревизија увек дозвољена када је то посебним законом прописано (став 2.) да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима или потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (став 3.)

Законом о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 55/14), који је ступио на снагу 31. маја 2014. године, одредбом члана 13, измењене су одредбе ст. 2. и 3. члана 403. Основног текста, тако да је прописано: да је ревизија увек дозвољена ако је: 1) то посебним законом прописано; 2) другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака; 3) другостепени суд усвојио жалбу, укинуо пресуду и одлучио о захтевима странака (став 2.), да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (став 3.).

Одредбама члана 23. овог закона прописано је: да ће се поступак који је започет по Закону о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 49/13-Одлука УС и 74/13- Одлука УС), а није окончан пре ступања на снагу овог закона спровести по одредбама овог закона (став 1.); да ће се првостепени поступци започети пред основним судовима у којима вредност предмета спора омогућује изјављивање ревизије према одредбама овог закона, окончати пред тим судовима (став 2.); да је ревизија дозвољена у свим поступцима у којима вредност предмета спора побијеног дела прелази динарску противвредност од 40.000 евра, односно 100.000 евра у привредним споровима, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, а који нису правноснажно решени до дана ступања на снагу овог закона (став 3).

Другим релевантним одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14) прописано је: да се ревизија, између осталог, може изјавити због погрешне примене материјалног права (члан 407. став 1. тачка 4)); да се ревизија не може изјавити због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, осим у случају из члана 403. став 2. овог закона (члан 407. став 2.); да је ревизија недозвољена, између осталог, ако изјављена против пресуде против које по закону не може да се поднесе (члан 403. ст. 1. и 3), осим из члана 404. овог закона (члан 410. став 2. тачка 5)); да Врховни касациони суд одлучује о ревизији без расправе (члан 412.); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити Врховни касациони суд решењем, ако то, у границама својих овлашћења (члан 410), није учинио првостепени суд (члан 413.); да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа (члан 441.); да против решења донетих у парницама због сметања државине ревизија није дозвољена (члан 452. став 5.); да се не сматрају споровима мале вредности, у смислу одредаба ове главе закона, спорови о непокретностима, спорови из радних односа и спорови због сметања државине (члан 469.); да пресуда или решење којим се окончава парница у поступку о споровима мале вредности може да се побија само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. овог закона и због погрешне примене материјалног права, као и да против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија (члан 479. ст. 1. и 5.).

5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење, Уставни суд је закључио да подносилац своје наводе о повреди права зајемченог чланом 32. став 1. Устава заснива на тврдњи да је произвољно приме њено меродавно процесно право на његову штету, када није мериторно одлучио о изјављеној ревизији, иако је она била дозвољена. С тим у вези, Уставни суд, најпре, указује да се правом на правично суђење јемчи, између осталог, да ће поступак одлучивања о нечијим правима и обавезама бити спроведен уз примену и поштовање прописаних правила поступка. Надаље, Уставни суд указује да је и Европски суд за људска права истакао да странке увек имају право да очекују да ће се постојећа правила применити на њихов случај (видети пресуду у предмету Сотирис и Никос Коутрас Аттее против Грчке, од 16. новембра 2000. године, број представке 39442/98). По схватању Уставног суда, изнети став подразумева да се странкама у поступку тако омогућава да своје понашање ускладе са постојећим процесним правилима, у ком случају на њиховој страни постоји и легитимно очекивање да ће се на њихов случај постојећа правила заиста и примен ити.

Испитујући да ли је Врховни касациони суд произвољно применио процесно право на штету подносиоца, Уставни суд је, најпре, констатовао да је оспореним решењем одбачена ревизија подносиоца уставне жалбе у радном спору, јер је ревизијски суд, позивајући се на одредбу члана 410. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку, оценио да је недозвољена, а с тим у вези да је наведеном одредбом прописано да је ревизија недозвољена ако је изјављена против пресуде против које по закону не може да се поднесе. Истовремено, ревизијски суд је истакао да је, сагласно одредби члана 441. Закона о парничном поступку, ревизија дозвољена само у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа, што није предмет конкретне парнице.

У вези са наведеним, Уставни суд указује да је дозвољеност ревизије регулисана одредбама Закона о парничном поступку, односно закона којим су уређена правила поступка за пружање судске заштите, по којима се поступа и одлучује. Из наведених правила следи да је ревизија ограничен правни лек, будући да може да се изјави само против законом прописаних одлука и само из смањеног броја разлога у односу на оне који су предвиђени за редовни правни лек. Опште је правило да ревизија може да се изјави ако вредност предмета спора побијаног дела прелази прописани ревизијски цензус. Остали случајеви дозвољености ревизије мењали су се променама закона који су регулисали правила парничног поступка. Тако је Законом о парничном поступку, који је ступио на снагу 1. фебруара 2012. године, одредбом члана 403. став 2, било прописано да је ревизија увек дозвољена када је то посебним законом прописано. Истим законом, одредбом члана 441, било је прописано да је ревизија дозвољена и у парницама у којима се одлучује о заснивању, постојању, односно престанку радног односа. За разлику од ове друге одредбе, односно услова прописаног у њој који су након новелирања основног текста Закона остали непромењени, одредбом члана 13. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку који је ступио на снагу 31. маја 2014. године, допуњена је одредба става 2. члана 403. Закона, тако што је уведена могућност изјављивања ревизије и у ситуацији када је другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака, односно када је тај суд усвојио жалбу, укинуо пресуду и одлучио о захтевима странака. Прелазним одредбама ових новела (члан 23. став 1.) прописно је да ће се поступак који је започет по Закону о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 49/13-Одлука УС и 74/13-Одлука УС), а није окончан пре ступања на снагу овог закона, спровести по одредбама овог закона. Такође, Уставни суд указује да се према правилима меродавног процесног закона спорови из радних односа не сматрају споровима мале вредности, у смислу одредаба овог закона, као и да ниједном његовом одредбом могућност изјављивања ревизије у овој врсти спорова (осим опште суспензије у погледу ревизијског цензуса) није изричито искључена, како је то учињено за неке друге врсте спорова.

Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је констатовао да је оспореним решењем одбачена ревизија изјављена против другостепене преиначујуће пресуде апелационог суда донете у радном спору 16. јула 2015. године, по ступању на снагу Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку из 2014. године, а у парници по тужби подносиоца поднетој 2. октобра 2012. године, односно након што је 1. фебруара 2012. године почео да се примењује Закон о парничном поступку.

Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, у околностима конкретног случаја, оценио да становиште Врховног касационог суда о (не)дозвољености ревизије изјављене против другостепене пресуде којом је преиначена нижестепена пресуда, тако што је одбијен тужбени захтев подносиоца, није засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног закона, при чему је таква примена прописа била на штету подносиоца.

Уставни суд указује и да је Врховни касациони суд, разматрајући исто питање примене новелираних процесних правила и дозвољеност ревизије према Закону о парничном поступку и његовим измена и допунама, на седницама Грађанског одељења од 3. и 10. марта 2015. године, усвојио закључке којима је, између осталог утврђено да ће се одредбе Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 55/14) примењивати ако је правноснажна одлука донета у другом степену после 31. маја 2014. године, а парнични поступак покренут после 1. фебруара 2012. године, односно ако је одлука којом се окончава поступак укинута и предмет враћен на поновно суђење после 1. фебруара 2012. године. Овакав став ревизијски суд заузео је скоро годину дана пре доношења оспореног решења, а иста став изразио је и приликом усвајања допунских закључака од 10. новембра и 8. децембра 2015. године када је могућност изјављивања ревизије и код преиначујуће другостепене пресуде искључио за неке спорове (нпр. спор мале вредности, парница због сметања државине или када, односно споровима у којима је ревизија искључена Законом и парничном поступку, као и онда када је посебним, другим, законом иначе искључена ревизија).

Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе реш ењем Врховног касационог суда Рев2. 2147/15 од 11. фебруара 2016. године повређено право на правично суђење , зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачки 1. изреке.

Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити поништајем оспореног решења Врховног касационог суда Рев2. 2147/15 од 11. фебраура 2016. године и одређивањем да тај суд поново одлучи о ревизији подносиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 1097/15 од 16. јула 2015. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.

Будући да је утврдио повреду права на правично суђење и поништио оспорено решење, Уставни суд није посебно разматрао наводе о повреди права на правно средство зајемченог чланом 36. став 2. Устава.

6. У односу на оспорену пресуду Апелационог суда у Нишу Гж1. 1097/15 од 16. јула 2015. године, Уставни суд је, с обзиром на то да ће о ревизији тужене бити поново одлучивано, оценио да је уставна жалба у овом делу преурањена, те је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбацио, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке .

7. У вези са захтевом подносиоца за накнаду трошкова за састав уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу одредбе члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези Уставни суд се позива на становиште које је изражено, поред других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.уставни.суд.рс).

8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.