У првостепеном поступку је утврђено да је тужилац са СУР „Н. н.“, чији је власник туженик, закључио уговор о закупу места за постављање монтажног објекта на градској пијаци у К.Уговор је закључен на неодређено време и истим је предвиђена годишња накнада за закупљени простор у износу од 3.000,00 дин. и месечне паушалне пијачарине у износу од 3.500,00 дин., с тим што је тужилац као закуподавац истим уговором задржао право да врши измене годишњег закупа и месечне пијачарине.Истим уговором предвиђени су и услови за раскид истог уколико закупопримац не плати закупнину за два месеца узастопно. Уговор о закупу које су странке закључиле био је у писаној форми, али на њему потписи уговорача нису били оверени код суда, због чега првостепени суд налази да је такав уговор апсолутно ништав. Отуда се тужени неосновано богатио за износ неплаћене закупнине и пијачарине у 1998. и 1999. г. па је дужан да тај износ тужиоцу исплати, на шта га је суд и обавезао тачком И првостепене пресуде.“По оцени Окружног суда, првостепени суд је чињенично стање потпуно и правилно утврдио, док материјално право није у потпуности правилно примењено, али то није утицало на коначну правилност првостепене пресуде.Пре свега, првостепени суд је прихватио ранији став овог суда да је уговор о закупу непокретности ништав ако на њему потписи уговарача нису оверени код суда.Међутим, до таквог става судови су раније дошли тумачећи одредбу члана 2. став 1. Закона о посебним условима промета непокретности („Сл. гласник СРС“, бр. 30/89 и 42/89 и „Сл. гласник РС“, бр. 22/91, 53/93, 67/93 и 47/94). Том одредбом предвиђено је да се прометом непокретности у смислу тог закона сматра и закуп. То је онда довођено у везу са одредбом члана 4. ст. 1. и 2. Закона о промету непокретности („Сл. гласник РС“, бр. 42/98) где је предвиђено да се уговор о промету непокретности закључује у писаној форми, а потписи уговарача се оверавају код суда, ако уговори нису закључени на тај начин, они не производе правно дејство, односно ништави су.Оваквим тумачењем судови су изгубили из вида прави смисао одредбе члана 2. став 1. Закона о посебним условима промета непокретности, а то је да се прометом непокретности, али искључиво у смислу тог закона, сматра закуп. Ово је битно због тога што је тај закон предвиђао посебне услове промета непокретности, међу којима је најважнија сагласност надлежног републичког органа за промет непокретности.Дакле, само у том смислу је закуп изједначен са прометом непокретности, тј. да се код уговора о закупу за време важења тог Закона о посебним условима промета непокретности претходно морала прибавити сагласност надлежног управног републичког органа. То не значи да је уговор о закупу сматран прометом непокретности у смислу Закона о промету непокретности, јер је тај Закон у члану 2. дефинисао да се прометом непокретности у смислу тог закона, а који је дакле основни закон који регулише питање промета непокретности, сматра пренос права својине, пренос права коришћења и пренос права у погледу располагања.Закуп никада није био пренос ни права својине, ни коришћења, ни располагања, јер је законодавац увек та права својине коришћења и располагања задржавао за себе. Ниједан други пропис који је регулисао, или сада регулише, ову материју није предвиђао обавезу овере потписа уговарача код суда.Тако нпр. некада важећи посебан Закон о закупу пословних зграда и просторија („Сл. гласник СРС“, бр. 20/77) у члану 11. предвиђао је да се уговор о закупу пословних просторија закључује писмено, али без обавезе овере потписа код суда.Сада питање закупа регулише Закон о облигационим односима који у члану 567. уопште не предвиђа форму уговора о закупу. Из свега тога несумњиво произилази да на уговору о закупу потписи уговарача не морају бити оверени код суда, дакле да то није услов његове пуноважности, а што значи да у конкретном случају уговор који су овде странке закључиле није био ништав, већ је као такав производио правно дејство. Дакле, у конкретној ситуацији мења се само правни основ потраживања овде тужиоца према туженом, а све то не утиче на основаност тужбеног захтева.Наиме, тужбени захтев тужиоца је основан не из разлога што уговор о закупу не производи правно дејство, већ што су се у конкретној правној ствари стекли услови за раскид истог.