Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Предраг Ћетковић, Катарина Манојловић Андрић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Живка Јовановића из Бошњаца , Јована Јовановића, Димитрија Јовановића, Бојане Спасић и Љубице Ђокић, свих из Горње Бунуше, Небојше Јовановића и Живке Цонић, обоје из Лесковца, Вукана Младеновића и Стојанке Мицић, обоје из Тодоровца и Сузане Лазаревић из Шишинца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. марта 201 6. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Живка Јовановића, Јована Јовановића, Димитрија Јовановића, Бојане Спасић, Љубице Ђокић, Небојше Јовановића, Живке Цонић, Вукана Младеновића, Стојанке Мицић и Сузане Лазаревић и утврђује да је у ванпарничном поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету Р1. 83/13, повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете , и то Стојанки Мицић и Љубици Ђокић свакој у износу од по 700 евра, Димитрију Јовановићу у износу од 600 евра, а Јовану Јовановићу, Живку Јовановићу, Небојши Јовановићу, Живки Цонић, Вукану Младеновићу, Бојани Спасић и Сузани Лазаревић сваком у износу од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

Образложење

1. Живко Јовановић из Бошњаца , Јован Јовановић, Димитрије Јовановић, Бојана Спасић и Љубица Ђокић, сви из Горње Бунуше, Небојша Јовановић и Живка Цонић, обоје из Лесковца, Вукан Младеновић и Стојанка Мицић, обоје из Тодоровца и Сузана Лазаревић из Шишинца изјавили су 17. маја 2013. године, преко пуномоћника Николе Станковића, адвоката из Лесковца, Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року у ванпарничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Лексовцу у предмету Р1. 78/08 (касније предмет Основног суда у Лесковцу Р1. 83/13).

Подноситељке Стојанка Мицић и Љубица Ђокић, у уставној жалби истичу да су оспорени ванпарнични поступак, који се водио ради одређивања накнаде за експроприсану непокретност пред Општинским судом у Лесковцу, покренуле у току 1995. године, те да је у односу на њих поступак окончан након више од 18 година, док су остали подносиоци истакли да је оспорени ванпарнични поступак, у односу на њих , трајао више од десет година, чиме им је , свима, ускраћено право на пружање судске заштите у разумном року и причињена и м нематеријална штета.

Подносиоци од Уставног суда траж е да уставну жалбу усвоји, утврди да им је у оспореном поступку повређено право на суђење у разумном року, утврди им право на накнаду нематеријалне штете , као и накнади трошкове поступка пред Уставним судом.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и приложене документације , те увидом у списе предмета Основног суда у Лесковцу Р1. 83/13 (раније предмет Општинског суда у Лесковцу број Р1. 78/08), утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Општина Чачак је, поступајући по захтеву Стојанке Мицић, Љубице Ђокић (овде две од подноситељки уставне жалбе) и М.Ј, Б.Ј, С.Ј. и П.Ј. (овде правних претходника подносилаца уставне жалбе), формирала предмет ради одређивања накнаде, коју треба да им исплати ЗЗ „Јединство“ за непокретност која им је експроприсана 1948. године. Како странке нису постигле договор, Општина Чачак је донела закључак број 465-30/94-03 од 7. марта 1995. године, на основу којег је спис е наведеног предмета проследила на даљу надлежност Општинском суду у Лесковцу , који је наведене списе предмета примио 22. марта 1995. године.

До доношења првог првостепеног решења Општински суд у Лесковцу је заказао 27 рочишта, од којих пет није одржано (једно због спречености поступајућег судије, једно јер није био уредно позван противник предлагача, једном због штрајка адвоката и два пута без писаног образложења зашто се рочиште не одржава и поред тога што су све странке биле присутне). У овом делу поступка суд је наложио и спровео вештачење преко судског вештака геометра, пољопривредно вештачење, економско вештачење, те више пута саслушавао судске вештаке геометра и пољопривредне струке, као и извео доказ саслушањем сведока, те је прибављао потребну докуметацију од Историјског архива, Службе за катастар непокретности, Одељења за финансијске и имовинскоправне послове Општине Лесковац, Архива општине Лесковац, те вршио увид у парничне списе предмета који су се водили пред истим судом.

На рочишту одржаном 26. јануара 1998. године, суд је донео решење да се ради допуне доказног поступка спроведе допунско пољопривредно вештачење, по коме су налаз и мишљење достављени суду 23. маја 2001. године (у списима нема података о било каквој активности у предмету у периоду од 26. јануара 1998. до 23. маја 2001. године) и прво следеће рочиште одржано је 23. новембра 2001. године, након којег је на рочишту одржаном 10. децембра 2001. године, Општински суд у Лесковцу донео прво првостепено решење Р1. 77/95, којим је одредио накнаду предлагачима, а противника предлагача обавезао да ту накнаду исплати, као и да предлагачима уступи у својину и на коришћење средишњи и северозападни део спорне парцеле и накнади им трошкове поступка.

Поступајући по жалби противника предлагача од 21. августа 2002. године, Окружни суд у Лесковцу је донео решење Гж. 1297/02 од 17. децембра 2002. године, којим је вратио списе предмета првостепеном суду ради отклањања процесних недостатака, па је након што су процесни недостаци отклоњени донео решење Гж. 1025/03 од 3. септембра 2003. године, којим је укинуо првостепено решење и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак.

У поновном поступку суд је заказао 13 рочишта, од којих три није одржано (једно јер су странке захтевале да им се да време како би се упознале са другостепеном одлуком и два јер није било доказа да су странке биле уредно позване). До доношења другог првостепеног решења суд је наложио и спровео једно грађевинско вештачење. На рочишту одржаном 28. јануара 2005. године, у ванпарницу је уместо сада покојног Младена Јовановића, ступио Димитрије Јовановић (овде један од подносилаца уставне жалбе), а на рочишту одржаном 11. априла 2006. године и Јован Јовановић (овде такође један од подносилаца уставне жалбе), док је на рочишту одржаном 12. септембра 2006. године, суд констатовано да су у ванпарнични поступак, на страни предлагача, као правни следбеници сада покојних Младена Јовановића, Петра Јовановића и Станка Јовановића, поред Димитрија Јовановића и Јована Јовановића, ступили и: Живко Јовановић, Небојша Јовановић, Живка Цонић, Вукан Младеновић, Бојана Спасић, Сузана Лазаревић (овде такође подносиоци уставне жалбе) и Ј.А, С.М, Б.Ј, Љ.Ђ. и Б.Ј.

На рочишту одржаном 22. марта 2007. године, суд је донео друго првостепено решење Р1. 126/03, којим је одредио накнаду предлагачима и обавезао противника предлагача да им исплати и накнаду и законску камату на означени износ.

Поступајући по жалби предлагача од 5. јуна 2007. године, Окружни суд у Лесковцу је донео решење Гж. 2333/07 од 13. августа 2008. године, којим је укинуо првостепено решење и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак.

У поновном поступку суд је заказао и одржао пет рочишта, на којима је спровео доказ увиђајем на спорној непокретности, одредио и спровео грађевинско вештачење, те саслушао вештака грађевинске струке, па на рочишту одржаном 27. априла 2009. године донео треће првостепено решење Р1. 78/08, којим је одредио накнаду предлагачима, обавезао противника предлагача да им тако одређену накнаду исплати, те га обавезао да предлагачима уступи у својину и на коришћење средишњи и северозападни део спорне парцеле, а Служби за катастар непокретности наложио да изврши укњижбу означене имовине, обавезао противника предлагача на исплату законске законске камате, те да предлагачима исплати трошкове поступка.

Поступајући по жалбама предлагача од 7. јула 2009. године и противника предлагача од 9. јула 2009. године, Виши суд у Лесковцу је 19. марта 2013. године донео другостепено решење Гж. 2070/10, којим је првостепено решење преиначио тако што је одбио предлог предлагача као неоснован због застарелости права да на име правичне накнаде за експроприсану непокретност захтевају испуњење обавезе од противника предлагача и предлагаче обавезао да противнику предлагача исплате трошкове поступка.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Законом о ванпарничном поступку („Службени гласник СРС“, бр. 25/82 и 48/88 и „Службени гласник РС“, бр. 46/95, 18/05 и 85/12) је прописано да се у ванпарничном поступку сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено (члан 30. став 2.) .

Одредбама Закона о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и „Службени лист СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02 ), који је био на снази у време покретања ванпарничног поступка, било је прописано: да је с уд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.).

Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 , 111/09, 36/11 и 72/11) било је прописано да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року (члан 10 .).

5. Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује истакнуту повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да је период за оцену разумне дужине трајања поступка, који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, јер судски поступак, од дана његовог покретања до дана окончања, представља јединствену целину, те да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања поступка.

Када је реч о дужини трајања оспореног ванпарничног поступка, Уставни суд је утврдио да је поступак започет 22. марта 1995. године пред Општинским судом у Лесковцу, као и да је Димитрије Јовановић, као правни следбеник у поступак ступио 28. јануара 2005. године, Јован Јовановић 11. априла 2006. године, а Живко Јовановић, Небојша Јовановић, Живка Цонић, Вукан Младеновић, Бојана Спасић, Сузана Лазаревић 12. септембра 2006. године, те да је ванпарнични поступак правноснажно окончан 19. марта 2013. године пред Вишим судом у Лесковцу, односно да је укупно трајао 18 година. Напред наведено, само по себи, може да укаже на то да поступак није окончан у оквиру стандарда разумног трајања судског поступка који су прихваћени у пракси Уставног суда, као и Европског суда за људска права. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања поступка.

Полазећи од ових критеријума, Уставни суд је утврдио да је оспорени ванпарнични поступак вођен по предлогу подносилаца уставне жалбе ради одређивања накнаде за експроприсану непокретност. Уставни суд је даље утврдио да је ванпарнични суд, у доказном поступку, саслушао сведока, судске вештаке, те више пута спроводио грађевинско, пољопривредно и вештачење посредством вештака геометра, те спровео допуне појединих вештачења, као и прибављао податке о експроприсаној непокретности од Историјског архива, Општине Лесковац, Архива општине Лесковац, Службе за катастар непокретности, што указује да је у конкретном случају предмет предлога био чињенично и правно сложен, што у једном делу и оправдава дужину трајања поступка.

Уставни суд даље оцењује да је на страни свих подносилаца уставне жалбе несумњиво постојао значајан интерес да се спорна питања расправе у што краћем року, док је оцењујући њихово понашање утврдио да су Стојанка Мицић и Љубица Ђокић својим понашањем делимично утицале на дуже трајање поступка, превасходно имајући у виду чињеницу у периоду од 26. јануара 1998. до 23. маја 2001. године није било заказано ни једно рочиште од стране суда, али није било никакве активности ни од стране предлагача да се ново рочиште закаже, а што је свакако утицало на дуже трајање поступка. Уставни суд је оцењујући понашање осталих подносиоца утврдио да нису утицали на дуже трајање поступка.

Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд указује да је основни разлог дугом трајању ванпарничног поступка поступање како првостепеног суда, тако и другостепеног суда. Уставни суд налази да првостепени суд ни је предузима о све законом предвиђене процесне мере које су м у стајале на располагању да се поступак ефикасно оконча и да се о предлогу одлучи без непотребног одуговлачења. У прилог томе говор и напред поменута потпуна неактивност и од стране суда , у периоду од 26. јануара 1998. до 23. маја 2001. године, када није заказано ни једно рочиште, те чињеница да су током овог поступка донет а чак три првостепен а ре шења од којих су дв а бил а укинут а и враћен а првостепеном суду на поновни поступак. Уставни суд напомиње да свако враћање предмета на прву инстанцу по правилу доприноси одуговлачењу поступка (видети нпр. Одлуку Уставног суда Уж-118/2010 од 21. октобра 2010. године). С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда изражен у пресуди од 6. септембра 2005. године у предмету Павлyулyнетс против Украјине (број апликације 70767/01, став 51.) у коме је констатовано да поновно разматрање једног предмета због враћања на нижу инстанцу може, само по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему тужене државе. Такође, Уставни суд налази да је Виши суд у Лесковцу донео другостепено решење, којим је поступак и правноснажно окончан, тек након три године и осам месеци, што је неприхватљиво дуг период са аспекта стандарда суђења у разумном року.

Имајући у виду изнето, Уставни суд је оценио да је у ванпарничном поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету Р1. 83/13 (раније предмет Општинског суда у Лесковцу Р1. 78/08), повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, и то: Стојанки Мицић и Љубици Ђокић свакој у износу од по 700 евра, Димитрију Јовановићу у износу од 600 евра, а Јовану Јовановићу, Живку Јовановићу, Небојши Јовановићу, Живки Цонић, Вукану Младеновићу, Бојани Спасић и Сузани Лазаревић сваком у износу од по 400 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).

Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због утврђене повреде права, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору, а посебно имао у виду допринос појединих подносилаца трајању поступка, тренутак када су поједини подносиоци ступили у оспорени поступак, дужину трајања поступка, те сложеност предмета. По оцени Суда, наведени новчани износ представља адекватну накнаду за повреду права коју су подносиоци претрпели. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.

7. Разматрајући захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова пред Уставним судом, Суд указује да нема услова за одређивањем тражене накнаде трошкова, у смисли члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.

Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 45. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу.

8. Полазећи од свих изнетих разлога, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић