Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Момира Маричића из Селевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. марта 2010. године, донео је

ОДЛУКУ

Одбија се као неоснована уставна жалба Момира Маричића изјављена против решења Општинског суда у Смедеревској Паланци П. 730/08 од 25. јуна 2009. године и пресуде Окружног суда у Смедереву Гж. 1233/09 од 5. августа 2009. године.

Образложење

1. Момир Маричић из Селевца, преко пуномоћника-адвоката Властимира Јанковића из Београда, изјавио је Уставом суду 13. октобра 2009. године уставну жалбу, против аката наведених у изреци, због повреде права на имовину зајемченог одредбама члана 58. Устава Републике Србије.

Подносилац уставне жалбе наводи да је оспореним одлукама повређено његово право на мирно уживање катастарске парцеле број 10038/1 КО Селевац и стамбеног објекта изграђеног на њој, јер су судови у оспореним одлукама утврдили да је он, као тужени, сметао тужиоца у последњем мирном и фактичком поседу катастарске парцеле број 10038/4 КО Селевац, тако што је у периоду од 24. марта 2003. године до 1. октобра 2003. године приликом замене ограде свог дворишта наводно заградио део катастарске парцеле 10038/4, па му је изречена обавеза да врати стање поседа какво је било пре 24. марта 2003. године, и поред чињенице да он, према аутентичним подацима Републичког геодетског завода, није заузео наведену парцелу која представља приватни пут. По његовом мишљењу, судови су оспорене одлуке засновали на погрешним подацима из основног премера Републичког геодетског завода, иако су ти подаци замењени мануалом Републичког геодетског завода број 2/33, по коме не постоји сметање поседа и заузеће приватног пута. Предложио је да Уставни суд поништи решење Општинског суда у Смедеревској Паланци П. 730/08 од 25. јуна 2009. године и пресуду Окружног суда у Смедереву Гж. 1233/09 од 5. августа 2009. године.

2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:

Оспореним решењем Општинског суда у Смедеревској Паланци П. 730/08 од 25. јуна 2009. године утврђено је да је тужени Момир Маричић из Селевца, ове подносилац уставне жалбе, сметао тужиоца Миливоја Маричића у последњем, мирном и фактичком поседу катастарске парцеле 10038/4 КО Селевац, која служи за прилаз тужиочевој кући у Селевцу са јавног пута – кат. парц. 14241 КО Селевац, тако што је у периоду почев од 24. марта 2003. године до 1. октобра 2003. године, приликом замене ограде од тарабе свога дворишта у Селевцу, а које представља кат. парц. 10038/1 КО Селевац, заградио део јавног пута кат. парц. 14241 КО Селевац и део кат. парц. 10038/4, која служи као приступни пут тужиочевој кући и дворишту у Селевцу, од детаљне тачке број 199 која представља тромеђу катастарских парцела 10038/4, 10038/1 и 14241 све у КО Селевац, у дужини од 3,08 метара према југу и ширини од 0,38 метара, затим од детаљне тачке 199 према северу у дужини од 16,7 м и ширини од 0,46 м, потом према северу у дужини од 13,83 м до детаљне тачке 223, у ширини од 0,3 м, а од детаљне тачке број 223 према северу у дужини од 6,16 м и ширини од 0,5 м и одатле према североистоку до капије дворишта туженог у дужини од 0,59 м, где се одступање од катастарске међе своди на нулу, затим од тачке која се налази на катастарској међи приступног пута кат. парц. број 10038/4 КО Селевац и дворишта туженог кат. парц. број 10038/1 КО Селевац, удаљене од детаљне тачке 223 према северу поред бандере у дужини од 14,82 м и према северозападу у дужини од 0,33 м и ширини од 0,64 м, одатле према северу у дужини од 5,1 м и ширини од 0,64 м, одатле према северу до детаљне тачке 222 која је тромеђа кат. парц. 10038/1, 10038/2 и 10038/4 све КО Селевац, у дужини од 13 м и ширини од 0,9 м, затим даље према северу у дужини од 1,27 м и ширини од 0,76 м, све у КО Селевац, па је тужени обавезан да врати стање поседа кат. парц. 10038/4, КО Селевац, као приступног пута, на стање које је било пре 24. марта 2003. године, тако што ће ограду свог дворишта вратити на пређашњу фактичку међу између катастарских парцела 10038/4 и 10038/1 у КО Селевац, као и да се убудуће уздржава од оваквог и сличног сметања поседа, све у року од осам дана од дана правноснажности решења.

Оспореном пресудом Окружног суда у Смедереву Гж. 1233/09 од 5. августа 2009. године одбијена је као неоснована жалба туженог подносиоца уставне жалбе и потврђено решење Општинског суда у Смедеревској Паланци П. 730/08 од 25. јуна 2009. године. У образложењу пресуде је наведено: да је првостепени суд правилно, на основу изведених доказа, утврдио да су тужилац, а пре њега и његови правни претходници били у државини катастарске парцеле 10038/4 у КО Селевац која им је као пут служила за прилаз од јавног пута 14241 Велика Крсна - Селевац до кућног плаца на кат. парцели 10038/2 још од 1910. године; да је тужени у периоду од 24. марта 2003. године до 1. октобра 2003. године, приликом замене ограде од тарабе између своје парцеле 10038/1 и суседних парцела, померио ограду са места где се иста до тада налазила према катастарској парцели 10038/4, у мерама и границама ближе описаним у изреци првостепеног решења, и тако извршио сметање поседа тужиоца на кат. парцели 10038/4 и онемогућио тужиоца да исту користи на начин на који је то чинио пре извршеног сметања; да тужени у току поступка није оспорио да је померио ограду, али је тврдио да је померио на својој парцели; такође, није оспорио да је тужилац користио пут на начин како је то описао, као и да после извршеног померања ограде путем више не могу да пролазе теретни камиони до парцеле тужиоца; да је на овакво чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право када је, сходно члану 77. и члану 78. став 1. Закона о основама својинскоправних односа и члану 448. Закона о парничном поступку, утврдио да је тужени сметао тужиоца у поседу кат. парцеле 10038/4 и наложио му да се убудуће уздржава од оваквог или сличног сметања као и да врати стање поседа, односно ограде на место где је била пре 24. марта 2003. године. У образложењу се још наводи да је првостепени суд на поуздан и сигуран начин, на основу извештаја Републичког геодетског завода – Службе за катастар непокретности Смедеревска Паланка и на основу налаза вештака геодетске струке, утврдио да катастарска парцела број 10038/4 не представља јавни пут, већ је у приватној својини, и да се користи као прилазни пут за парцелу тужиоца.

Дописом Републичког геодетског завода број 952-192/2009 од 17. септембра 2009. године упућеном Велимиру Алексићу, а ради издавања података за обнову границе између катастарских парцела бр. 10038/1 и 100038/4 КО Селевац, утврђено је да су издати различити подаци за полигонску тачку број 1142, што је могло да доведе до различитог вештачења Општинског суда у Смедеревској Паланци у предмету П. 958/03, као и да постоји разлика у мерењу ширине пута, приказана на мануалу број 2/33 и ширине добијене рачунањем из координата детаљних тачака.

4. Подносилац уставне жалбе сматра да је оспореним одлукама повређено његово Уставом гарантовано право на имовину из члана 58. Устава.

Одредбама члана 58. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.), утврђује се да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.), као и да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.).

Законом о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) је прописано да ће се расправљање о тужби због сметања државине ограничити само на претресање и доказивање чињеница последњег стања државине и насталог сметања, те да је искључено претресање о праву на државину, о правном основу, савесности или несавесности државине или о захтевима за накнаду штете (члан 448. став1.).

Законом о основама својинскоправних односа ("Службени лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90, "Службени лист СРЈ", број 29/96 и "Службени гласник РС", број 115/05) прописано је: да власник може тужбом захтевати од држаоца повраћај индивидуално одређене ствари, да власник мора доказати да на ствари чији повраћај тражи има право својине, као и да се ствар налази у фактичкој власти туженог, као и да право на подношење тужбе из става 1. овог члана не застарева (члан 37.); да се судска заштита од узнемиравања, односно одузимања државине може тражити у року од 30 дана од дана сазнања за сметање и учиниоца, а најкасније у року од годину дана од насталог сметања (спор због сметања државине) (члан 77.); да суд пружа заштиту према последњем стању државине и насталом сметању, при чему није од утицаја право на државину, правни основ државине и савесност држаоца (члан 78. став 1.).

5. Полазећи од утврђених чињеница и околности у овом предмету, а одлучујући у границама захтева постављеног у уставној жалби, Уставни суд је оценио да се оспорене одлуке заснивају на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени релевантног материјалног права на утврђено чињенично стање. Наводи подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на имовину, због тога што су судови у оспореним одлукама утврдили да је он као тужени сметао тужиоца у последњем мирном и фактичком поседу катастарске парцеле 10038/4 КО Селевац, тако што је у периоду од 24. марта 2003. године до 1. октобра 2003. године, приликом замене ограде свог дворишта заградио део катастарске парцеле 10038/4, па му је изречена обавеза да врати стање поседа на оно које је било пре 24. марта 2003. године, нису прихватљиви за Уставни суд. Наиме, из садржине оспорених одлука произлази да тужени, овде подносилац уставне жалбе, није оспорио да је тужилац користио део парцеле коју је подносилац уставне жалбе померањем ограде заузео, као и да тужилац не може више да користи тај део пута на начин како је то чинио пре померања ограде од стране подносиоца. Полазећи од наведеног, као и садржине уставног права на имовину, Уставни суд закључује да се у оспореном поступку није ни утврђивало право својине на парцели на којој је подносилац уставне жалбе померио своју ограду, већ последње фактично стање државине тужиоца и сметање те државине од стране подносиоца уставне жалбе. Такође, нису од значаја наводи подносиоца да на предметној парцели он има право својине, те да подаци које је суд прибавио од Републичког геодетског завода нису исправни, јер поступајући суд није имао разлога да сумња у достављене податке, нарочито имајући у виду да подносилац уставне жалбе током поступка није пружио доказе који би оповргли тачност података достављених од Републичког геодетског завода, а ако је подносилац уставне жалбе касније дошао до таквих доказа, то му у конкретном случају пружа могућност да, у складу са чланом 37. Закона о основама својинскоправних односа, подигне својинску тужбу и тражи утврђене права својине и предају поседа дела спорне парцеле који је у државини тужиоца. Ово стога што је допис Републичког геодетског завода број 952-192/2009 од 17. септембра 2009. године, на који се у уставној жалби указује, издат након доношења другостепене оспорене одлуке, а и сам допис односи се на вештачење, односно могући исход вештачења у другом парничном поступку Општинског суда у Смедеревској Паланци, а не на поступак у коме су донете оспорене одлуке. У оспореним одлукама судови су образложили своја становишта заузета у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да су та правна становишта последица произвољног тумачења и неприхватљиве примене меродавног материјалног права.

Полазећи од садржине права на имовину гарантованог чланом 58. Устава, са једне стране, те имајући у виду које околности редовни суд узима у обзир приликом пружања заштите у случају сметања државине у смислу члана 78. став 1. Закона о основама својинскоправних односа, са друге стране, као и чињеница о којима суд расправља у споровима због сметања државине у смислу члана 448. Закона о парничном поступку, Уставни суд је оценио да подносиоцу није повређено наведено Уставом зајамчено право, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду (”Службени гласник РС”, број 109/07).

6. На основу изнетог и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Боса Ненадић