У проведеном поступку је утврђено да су тужиоци радили код туженог предузећа у пословној јединици на граничном прелазу Градина у Димитровграду. Оспореним решењима тужиоцима је престао радни однос у пословној јединици 30.06.2001. године услед затварања наведене пословне јединице, а на основу члана 109. став 1. тачка 5. Закона о радним односима из 1996. године, са образложењем да се затвара пословна јединица у складу са Законом о изменама и допунама Царинског закона и да пословна јединица престаје са радом 30.06.2001. године.
На основу тако утврђених чињеница нижестепени судови су закључили да престанак рада пословне јединице туженог предузећа није разлог предвиђен чланом 109. став 1. тачка 5. наведеног Закона о радним односима, услед кога би запосленом престао радни однос по сили закона, па су тужбене захтеве тужилаца усвојили и поништили решења о престанку радног односа тужиоцима.
Одредбом члана 109. став 1. тачка 5. Закона о радним односима, запосленом престаје радни однос независно од његове воље и воље послодавца услед стечаја, ликвидације, односно у свим другим случајевима престанка рада послодавца у складу са законом. Према наведеној законској одредби запосленом престаје радни однос по сили закона када послодавац престане са радом услед стечаја, ликвидације као и у другим случајевима у складу са законом. Укидање пословне јединице као организационог дела послодавца предузећа није предвиђено као основ за престанак радног односа запосленом по сили закона. У конкретном случају тужено предузеће није престало са радом већ његова пословна јединица у складу са изменама и допунама Царинског закона, па стога тужиоцима није могао престати радни однос због укидања организационог дела туженог у коме раде тужиоци на основу одредбе члана 109. став 1. тачка 5. Закона о радним односима.
Неосновано је истицање у ревизији туженог да пресуда којом је обавезан да тужиоце врати на рад није подобна за извршење јер више не постоји радно место на које би тужиоци били распоређени. Реинтеграција запосленог је нужна последица поништавања одлуке о престанку радног односа. Одсуство радног места на коме је запослени радио није сметња за реинтеграцију запосленог, јер је одредбама чл. 26. до 36. Закона о радним односима регулисан статус запосленог за чијим је радом престала потреба, па те одредбе важе и за запосленог кога суд враћа на рад.