Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Мирослава Тасића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 25. марта 2009. године, донео је

ОДЛУКУ

Одбија се као неоснована уставна жалба Мирослава Тасића изјављена због повреде права на суђење у разумном року у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Крагујевцу под бројем П.1367/03.

Образложење

1. Мирослав Тасић из Београда поднео је Уставном суду 30. априла 2008. године дозвољену и благовремену уставну жалбу, изјављену због повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, и то у парничном поступку који је вођен у предмету под бројем П. 1367/03 пред Општинским судом у Крагујевцу.
Подносилац уставне жалбе је навео да је 6. јуна 2003. године поднео наведеном суду тужбу ради поништаја уговора о доживотном издржавању, који је оверен 15. новембра 2002. године пред истим судом у ванпарничном поступку под бројем 3Р. 822/2002. Према наводима подносиоца, Општински суд у Крагујевцу могао је у разумном року мериторно да одлучи у спорној ствари, да је благовремено извео доказ увидом у наведене списе ванпарничног предмета и "да је хтео правилно да примени закон". Даље је навео да општински суд неоправдано није заказивао рочишта за главну расправу у разумним временским интервалима, што је имало за последицу неразумно трајање парничног поступка. Предложио је да Уставни суд донесе одлуку којом ће усвојити уставну жалбу, утврдити да је подносиоцу уставне жалбе повређено уставно право на суђење у разумном року и наложити да се предметна парница мериторно оконча доношењем пресуде у року од 30 дана или да се држава обавеже да му исплати 1/3 дела вредности стана који је био предмет спорног уговора о доживотном издржавању.
Уставни суд је дописом од 18. јуна 2008. године, на основу одредаба члана 31. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) и члана 72. став 3. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), тражио од Општинског суда у Крагујевцу на увид списе предмета П. бр. 1367/03, као и одговор на наводе из уставне жалбе. Уставном суду су 28. октобра 2008. године достављени списи парничног предмета и одговор на уставну жалбу, у коме се наводи да су разлози дужине трајања предметног поступка у сложености предмета спора, великом броју предложених доказа које је Општински суд требало да изведе, као и непоступању тужиоца по налогу суда да уплати предујам за вештачење који је тражен од стране Одбора за судско-медицинска вештачења Медицинског факултета у Новом Саду.
3. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Крагујевцу П. бр. 1367/03 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском спору:
Подносилац уставне жалбе Мирослав Тасић, рођен 1938. године, поднео је 6. јуна 2003. године Општинском суду у Крагујевцу тужбу против тужених Бранислава Стевановића и Зандре Живадиновић, обоје из Земуна, ради поништаја уговора о доживотном издржавању, који је оверен 15. новембра 2002. године пред истим судом, у ванпарничном поступку под бројем 3Р. 822/02. Тужени су у предметном уговору имали својство давалаца издржавања, док је прималац издржавања била сада покојна Радмила Вашалић. Предмет обавезе примаоца издржавања био је пренос права својине даваоцима издржавања на једнособном стану пов. 32 м² у улици Краља Петра И у Крагујевцу. Подносилац уставне жалбе је сестрић, а тужени брат и братаница примаоца издржавања. Првобитно постављеним тужбеним захтевом подносилац уставне жалбе је тражио поништај предметног уговора о доживотном издржавању због постојања заблуде примаоца издржавања да ће се тужени о њој старати. На рочишту одржаном 2. јула 2003. године подносилац уставне жалбе је навео да поништај оспореног уговора тражи због непостојања моћи расуђивања на страни пок. Радмиле Вашалић у тренутку закључења уговора о доживотном издржавању. Истакао је и да прималац издржавања није могла да располаже станом који је био предмет уговора, јер је стан откупљен из друштвене својине, али нема доказа да је плаћен порез на пренос апсолутних права и да је својина примаоца издржавања била уписана у јавне књиге. Сматрао је и да уговор није извршен у битном делу, пошто није уговорена заједница живота као неопходан елемент уговора о доживотном издржавању. Поднеском од 16. јула 2003. године подносилац је поставио и "алтернативни" (заправо евентуални) тужбени захтев за раскид уговора о доживотном издржавању, због неизвршавања обавеза од стране давалаца издржавања, у случају да суд одбије тужбени захтев за поништај уговора. Поднеском од 26. новембра 2003. године навео је још један основ за поништај уговора о доживотном издржавању – незакониту судску оверу предметног уговора. На рочишту одржаном 28. априла 2004. године подносилац уставне жалбе се изјаснио да поништај уговора тражи по сва три наведена основа: прво, због неспособности примаоца издржавања за расуђивање, друго, због тога што оспорени уговор није оверен у суду на правно ваљан начин и на крају, зато што је на страни давалаца издржавања (тужених) постојала преварна намера приликом закључења оспореног уговора, који заправо никад нису ни желели да изврше, те да остаје и код истакнутог "алтернативног" тужбеног захтева за раскид уговора, због неизвршења уговорних обавеза од стране тужених. На рочишту одржаном 12. септембра 2005. године је усмено повукао тужбу у делу који се односио на раскид спорног уговора о доживотном издржавању, због чега је суд донео решење којим је утврђено повлачење тужбе у наведеном делу.
Подносилац уставне жалбе је током поступка предао суду укупно 18 поднесака у којима је предложио извођење великог броја доказа, првенствено ради саслушања сведока и прибављања обимне медицинске документације за пок. Радмилу Вашалић, као примаоца издржавања. Незадовољан налазом и мишљењем тима медицинских вештака из Крагујевца, који су се изјаснили да је прималац издржавања у време закључења спорног уговора имала очувану пословну способност и да је могла да предузима правно ваљане радње, предложио је ново - контролно вештачење од стране референтне медицинске установе из Београда или Новог Сада. Након што је суд одредио овакво вештачење и поверио га Судско-медицинском одбору Медицинског факултета у Новом Саду, подносиоцу је у периоду од 31. августа 2007. године до 28. новембра исте године три пута налагано да у року од 15 дана уплати одговарајући новчани износ на име предујма трошкова вештачења, под претњом мимоилажења извођења овог доказа, али он по овим судским налозима није поступио.
У току поступка пред првостепеним судом заказана су двадесет и три рочишта, од којих је четрнаест одржано, уз прибављање и извођење већег броја предложених доказа, а девет је одложено, по правилу, због спречености позваних судских вештака.
На рочиште заказано за 26. фебруар 2008. године нису приступили уредно позвани тужилац и тужени, због чега је суд истог дана донео решење којим се тужба у предметној правној ствари сматра повученом, чиме је овај парнични поступак окончан из процесног разлога. Истичући да је на време тражио од суда одлагање предметног рочишта из здравствених разлога, подносилац уставне жалбе је поднео предлог за враћање у пређашње стање, који је одбијен решењем првостепеног суда бр. П. 1367/03 од 20. марта 2008. године. Жалба подносиоца уставне жалбе против оба наведена решења, одбијена је као неоснована решењем Окружног суда у Крагујевцу бр. Гж. 1402/08 и Гж. 1749/08 од 24. јула 2008. године. Подносилац је ово другостепено решење, као правноснажно, примио 3. септембра 2008. године.
Укупно трајање овог парничног поступка, од дана подношења тужбе, до дана достављања подносиоцу решења којим се поступак правноснажно обуставља, износило је пет година и три месеца.
5. На основу одредбе члана 32. став 1. Устава, свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега.
У време подношења тужбе и покретања парничног поступка на снази је био Закон о парничном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90,35/91 и "Службени лист СРЈ," бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), у чијем члану 7. је било прописано: да је суд дужан да потпуно и истинито утврди спорне чињенице од којих зависи основаност захтева (став 1.); да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима оснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице (став 2.); да је суд овлашћен да изведе и доказе које странке нису предложиле ако су ти докази од значаја за одлучивање (став 3.).
Одредбама новог Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/2004), који се примењује од 23. фебруара 2005. године, прописано је: да у парничном поступку суд одлучује у границама захтева који су стављени у поступку и да странке могу слободно располагати захтевима које су ставиле у току поступка (члан 3. ст. 1. и 2.); да су странке дужне да савесно користе права која су им призната овим законом, као и да је суд дужан да спречи сваку злоупотребу права која имају странке у поступку (члан 9. ст. 1. и 3.); да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10. ст. 1. и 2.); да ће се у погледу накнаде трошкова и награде вештака сходно примењивати одредбе члана 248. ст. 2 и 3. овог закона (члан 255. став 2.); да ће у решењу којим се одмеравају трошкови сведока суд одлучити да се одређени износ исплати из положеног предујма, а ако предујам није положен, наложиће странци да одређени износ плати сведоку у року од 8 дана (члан 248. став 3.); да ако са рочишта за главну расправу неоправдано изостану и тужени и тужилац, тужба се сматра повученом (члан 296. став 2); да ако странка пропусти рочиште или рок за предузимање неке радње у поступку и услед тога изгуби право на предузимање те радње, суд ће тој странци на њен предлог дозволити да накнадно изврши ту радњу (враћање у пређашње стање) кад постоје оправдани разлози за пропуштање (члан 111. став 1.); да се о предлогу за враћање у пређашње стање одлучује, по правилу, без расправе (члан 115. став 3.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99, 44/99) прописано је: да је за закључење пуноважног уговора потребно да уговарач има пословну способност која се тражи за закључење тог уговора (члан 56. став 1.); да превара, као мана воље, постоји ако једна страна изазове заблуду код друге стране или је одржава у заблуди у намери да је тиме наведе на закључење уговора, услед чега друга страна може захтевати поништај уговора и онда кад заблуда није битна (члан 65. став 1.); да је уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ништав, ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго (члан 103. став 1.); да на ништавост суд пази по службеној дужности и на њу се може позивати свако заинтересовано лице (члан 109. став 1.); да се право на истицање ништавости не гаси (члан 110.); да је уговор рушљив кад га је закључила страна ограничено пословно способна, кад је при његовом закључењу било мана у погледу воље страна, као и кад је то овим законом или посебним прописом одређено (члан 111.); да уговорна страна у чијем је интересу рушљивост установљена може тражити да се уговор поништи (члан 112. став 1.), те да право да се захтева поништење рушљивог уговора престаје истеком рока од једне године од сазнања за разлог рушљивости, односно од престанка принуде, а да то право у сваком случају престаје истеком рока од три године од дана закључења уговора (члан 117. ст. 1. и 2.).
Законом о наслеђивању ("Службени гласник РС", број 46/95) прописано је: да уговор о доживотном издржавању мора бити закључен у писменом облику и оверен од судије који је дужан да пре овере прочита странкама уговор и примаоца издржавања нарочито упозори на то да имовина која је предмет уговора не улази у његову заоставштину и да се њоме не могу намирити нужни наследници, а да је, у супротном, уговор ништав (члан 195.); да ако се међусобни односи уговорника из било ког узрока толико поремете да постану неподношљиви, свако од њих може захтевати да суд раскине уговор (члан 201. став 1.); да на захтев законских наследника примаоца издржавања, суд може поништити уговор о доживотном издржавању ако због болести или старости примаоца издржавања уговор није представљао никакву неизвесност за даваоца издржавања, те да законски наследници могу поништај уговора захтевати у року од једне године од дана сазнања за уговор, а најкасније у року од три године од дана смрти примаочеве (члан 203. ст. 1. и 2.).
6. Период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року започео је 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије, који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских или мањинских права и слобода, међу којима је и право свакога да суд о његовим правима и обавезама одлучи у разумном року. Међутим, полазећи од тога да судски поступак представља јединствену целину, Уставни суд је заузео став да се за утврђивање разумне дужине парничног поступка у предмету П. бр. 1367/03 мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, тако да је за оцену евентуалног постојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року релевантно укупно време трајања поступка од дана подношења тужбе општинском суду 6. јуна 2003. године.
Разумна дужина трајања судског поступка је релативна категорија, која зависи од низа чињеница и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, понашање надлежних судова који воде поступак и природа захтева, односно значај повређеног права за подносиоца, основни су чиниоци који утичу на оцену дужине трајања поступка и одређују да ли је поступак окончан у оквиру разумног рока или не.
Испитујући наведене критеријуме од значаја за утврђивање повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд је мишљења да је предметни спор био сложен у материјалноправном смислу, како у погледу чињеница које је требало утврдити, тако и у погледу спорних правних питања о којима је поступајући суд требало да одлучи. Најпре, питање евентуалне немогућности расуђивања примаоца издржавања у време закључења уговора о доживотном издржавању било је основни разлог на коме су се заснивали наводи тужбе у погледу ништавости оспореног уговора. Наведено питање о коме се расправљало у највећем делу поступка, само по себи представља сложено чињенично питање чије утврђивање, по правилу, захтева извођење доказа психијатријским вештачењем, што је у конкретном спору било додатно сложено имајући у виду да је лице чије је психичко стање требало вештачити преминуло. У току поступка саслушано је десет сведока, као и парничне странке. Затим, прибављање већег броја доказа, чије извођење је предложио подносилац уставне жалбе, службеним путем од других органа довело је до процедуралних тешкоћа и застоја у спровођењу доказног поступка. Тако је општински суд службеним путем од Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених - филијала Крагујевац и већег броја здравствених установа прибављао различите правно релевантне медицинске извештаје, налазе, оцене, мишљења и уверења. Узимајући у обзир наведено, Уставни суд је оценио да је предметни спор био и процесноправно релативно сложен.
Што се тиче понашања Општинског суда у Крагујевцу, Уставни суд је увидом у целокупан ток поступка оценио да се незаказивање рочишта у појединим дужим временским периодима не може сматрати као неактивност, нити неоправдана спорост поступајућег суда. За период од око седам месеци, од 28. априла 2004. године до 2. децембра 2004. године, у коме није заказано ни одржано рочиште, одговорност се не може приписати Општинском суду, јер се све време активно бавио спорним предметом. Наиме, околности које су у наведеном временском интервалу довеле до незаказивања рочишта јесу службено прибављање доказа од стране суда, чије је извођење предложио сам подносилац уставне жалбе, као и поднесци подносиоца уставне жалбе од 15. јуна и 27. септембра 2004. године у којима су наведене нове чињенице и дати предлози за извођење нових доказа, са чијом садржином је требало да се упозна тужена страна. За наредни период од 12. јула 2007. до 26. фебруара 2008. године, у коме је заказано само једно рочиште, у највећој мери је одговоран сам подносилац уставне жалбе чија пасивност, односно непоступање по налозима Општинског суда за уплату предујма трошкова вештачења је довело до кашњења од око пет месеци. Општински суд је у наведеном временском периоду активно поступао у смислу прибављања доказа по службеној дужности чије извођење је, такође, предложио подносилац уставне жалбе. Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да у означеним периодима није било основа да суд заказује рочишта, јер није било услова да се на њима предузимају одговарајуће процесне радње, а што је једини циљ њиховог заказивања и одржавања. Осим наведених периода, утврђено је да је Општински суд рочишта заказивао редовно и у разумним временским интервалима. На рочиштима која су одлагана увек је било предвиђено извођење конкретних доказа, а до одлагања је долазило из оправданих разлога и објективних околности на које Општински суд није могао да утиче.
Уставни суд није узео у разматрање и поступак пред Окружним судом у Крагујевцу, с обзиром на то да тај суд није одлучивао о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, већ о томе да ли је процесна санкција коју је првостепени суд изрекао подносиоцу уставне жалбе због изостанка са рочишта од 26. фебруара 2008. године, у виду констатације да се тужба сматра повученом и тиме поступак обуставља, била основана.
Уставни суд оцењује да је, са друге стране, подносилац уставне жалбе својим понашањем проузрокавао значајна и неоправдана кашњења у ефикасном спровођењу поступка. Наиме, сагласно правилима и начелима која регулишу положај суда и понашање странака у парничном поступку, напредовање у спору пре свега зависи од иницијативе и активности, односно ефикасности самих странака. Подносилац уставне жалбе, по мишљењу Суда, није био ефикасан у предметном поступку, а његова неефикасност се огледа у измени првобитно постављеног тужбеног захтева, достављању великог броја често преобимних поднесака, од којих од којих су неки били непотребни и неосновани, те у непрекидном подношењу нових предлога за извођење доказа током поступка пред првостепеним судом. Такође, чињенице које се могу приписати у одговорност подносиоца уставне жалбе, а које су у директној вези са дужином трајања оспореног поступка, јесу сукцесивно изношење различитих основа за поништај оспореног уговора и предлагање доказа за сваки од ових основа не одједном приликом њиховог истицања, већ сукцесивно током трајања читавог поступка, као и одустанак од предлога за извођење појединих доказа када је њихово прибављање већ било у току, а затим поновно предлагање истих доказа. Ово се, примера ради, односи на предлагање графолошког вештачења аутентичности свих потписа пок. примаоца издржавања и новог медицинског вештачења, на саслушање сведока судије Сање Муњић и Милисава Милојевића, те на захтев за изузеће председника и чланова судског већа, записничара и ″свих претходно именованих судских вештака″. Поред тога, подносилац уставне жалбе је предлагао прибављање одређене медицинске документације и од оних здравствених установа у којима пок. Радмила Вашалић никад није лечена, а погрешно је назначио и њен јединствени матични број, што је такође значајно успорило извођење доказа у парници.
Поред ефикасности, подносилац уставне жалбе је дужан да покаже и ревност у предузимању процесних корака који су за њега битни, као и да уложи разумне напоре у циљу убрзања парничног поступка. У завршници поступка пред првостепеним судом, подносилац уставне жалбе није поступио по налогу Општинског суда за уплату предујма трошкова предложеног вештачења, који му је поновљен у три наврата. Непоступање подносиоца уставне жалбе по налогу суда је условило да Општински суд, управо у циљу убрзања окончања поступка, наредбом закаже рочиште за 26. фебруар 2008. године. На заказано рочиште подносилац није приступио, што је имало за последицу доношење решења којим се тужба сматра повученом. Из свега наведеног, Суд сматра да је овакво понашање подносиоца уставне жалбе непосредно и најзначајније утицало на укупну дужину трајања парничног поступка.
7. На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе у поступку који се водио у предмету П. бр. 1367/03 пред Општинским судом у Крагујевцу није повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић