Према члану 114. став 1. Закона о радним односима, рок за подношење тужбе у радном спору тиче се побијања отказа уговора о раду и коначног решења надлежног органа којим је одлучено о праву, обавези или одговорности запосленог.
Споразум о преузимању из члана 14. став 1. тачка 3. Закона о радним односима, закључују директори послодавца, уз сагласност запосленог.
Њега чине два појединачна сагласна акта ранијег и новог послодавца, па се, стога, и он може подвести под коначно решење надлежног органа.
У конкретном случају, споразум о преузимању од 27.2.1997. године закључили су директори првотуженог и друготуженог, али без сагласности тужиља, тако да је рубрика "сагласан радник" остала празна.
Како се рок за подношење тужбе рачуна од достављања побијаног решења, нису постојали услови за поуздан закључак о томе да су испуњени услови за судску заштиту у погледу благовремености тужбе, јер није разјашњено да ли је и када тужиљама достављен споразум о преузимању.
Због тога је овај суд, у смислу члана 395. став 2. ЗПП укинуо обе нижестепене пресуде и предмет вратио на поновно суђење.
У поновном поступку првостепени суд ће разјаснити да ли је и када тужиљама достављен споразум директора тужених о преузимању, да би се, у зависности од тога, могло оценити да ли је тужба благовремена, односно преурањена.
У сваком случају, рок за подношење тужбе треба рачунати од дана достављања споразума о преузимању тужиљама.
Околност да у споразуму о преузимању нема правне поуке, без значаја је, јер је рок за подношење тужбе утврђен законом, а његово непознавање не извињава.
Погрешна правна поука не може изазвати штетне последице уколико радник по њој поступи, али овде није реч о томе, пошто поуке уопште нема.
Зато се нижестепени судови не могу ослонити на одсуство правне поуке, да би овај спор решили мериторном одлуком.
Они морају испитати да ли је и када споразум о преузимању достављен тужиљама и да ли су га оне у року из члана 114. став 1. Закона о радним односима побијале.