Уставни суд, Мало веће, у саставу: судија Весна Илић Прелић, председник већа, и судије мр Томислав Стојковић и др Агнеш Картаг Одри, чланови већа, у поступку по уставној жалби Саше Поповића из Мајданпека, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 11. септембра 2012. године, донео је

РЕШЕЊЕ

Одбацује се уставна жалба Саше Поповића изјављена против решења Вишег суда у Неготину Гж. 187/12 од 7. фебруара 2012. године.

Образложење

1. Саша Поповић из Мајданпека је 23. марта 2012. године, преко пуномоћника Драгана Васиљевића, адвоката из Мајданпека, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Неготину Гж. 187/12 од 7. фебруара 2012. године, због повреде начела из чл. 18. до 22. Устава Републике Србије и права из члана 32. став 1. Устава и чл. 35, 36. и 58. Устава.

У уставној жалби је наведено: да је Савет Градске месне заједнице Мајданпек 2006. године донео Одлуку о увођењу самодоприноса за финансирање, уређење, одржавање и изградњу објеката на територији Мајданпека; да је планирани износ средстава остварен у фебруару 2009. године, тако да обвезник самодоприноса којем је одбијен самодопринос након тог периода има право на враћање новчаних средстава одбијених из зараде након фебруара 2009. године; да је подносилац уставне жалбе поднео захтев општини Мајданпек да му се врати цео неосновано наплаћени самодопринос, али да је „у већем делу, око 80% захтева одбијено“; да је подносилац поднео тужбу Основном суду у Неготину ради неоснованог обогаћења; да су Основни и Виши суд у Неготину неправилно применили Закон о пореском поступку и пореској администрацији, а из разлога што се тај закон не може односити на конкретан случај, јер самодопринос није наплаћивала пореска управа већ привредни субјекти, односно послодавац овде подносиоца уставне жалбе; да су Основни суд у Пријепољу и Виши суд у Ужицу „у огромном броју предмета заузели правни став да је реч о неоснованом обогаћењу и да предмет спада у судску надлежност.

2. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку утврдио следеће чињенице од значаја за решавање ове уставносудске ствари:

Одлуком о увођењу самодоприноса за финансирање, уређење, одржавање и изградњу објеката на територији Градске месне заједнице Мајданпек, број: 101-3 од 11. јула 2006. године („Службени лист општина“, број 13/06), која је ступила на снагу 23. јула 2006. године, уведен је самодопринос у новчаном облику за финансирање намена одређених у члану 2. Одлуке. Одредбом члана 3. Одлуке предвиђено је да се самодопринос уводи на период од пет година, а одредбом члана 4. став 1. да укупан извор средстава који ће се остварити у периоду за који је уведен самодопринос износи 31.402.500,00 динара. Одредбом члана 16. Одлуке прописано је да ако се износ планираних средстава изврши пре истека рока за који је самодопринос уведен, прикупљање средстава се прекида, а вишак уплаћених средстава се враћа исплатиоцима личних примања, односно прихода на који се плаћа самодопринос ради повраћаја обвезницима самодоприноса. Такође, одредбом члана 11. Одлуке прописано је да се у погледу начина утврђивања самодоприноса, обрачунавања, застарелости, наплате, рокова за плаћање, обрачуна камате и осталог што није посебно прописано Законом, сходно примењују одредбе којима се уређује порески поступак и пореска администрација, док је одредбом члана 15. Одлуке одређено да се новчана средства самодоприноса воде на посебном рачуну Градске месне заједнице Мајданпек код Управе за јавна плаћања Зајечар, Филијала Мајданпек, жиро рачун број: 840-2566745-44.

Решењем Општинске управе општине Мајданпек број: 439-722-1/2011 од 16. августа 2011. године делимично је усвојен захтев подносиоца уставне жалбе за повраћај средстава више уплаћеног износа на име месног самодоприноса Градске месне заједнице Мајданпек и то у делу који се односи на месеце: септембар, октобар, новембар и децембар 2010. године и јануар 2011. године, док је у односу на остали период за који је тражен повраћај захтев одбијен. Донета одлука је образложена тиме да је захтев оправдан само у односу на период у коме је послодавац обвезника самодоприноса (овде подносиоца уставне жалбе) уплату средстава вршио на рачун број: 840-71118143-57, који је Правилником о условима и начину вођења рачуна за уплату јавних прихода и распоред средстава са тих рачуна („Службени гласник РС“, број 20/07), прописан као рачун на који се уплаћују изворни локални јавни приходи, међу којима је и самодопринос, а о чему је „Одељење за финансије, буџет и трезор (Општинске управе) благовремено обавестило Градску месну заједницу Мајданпек“. Из наведених разлога орган управе је одбио захтев подносиоца уставне жалбе за повраћај средстава више уплаћеног износа на име самодоприноса за период за који је уплата извршена на рачун који је био одређен Одлуком о увођењу самодоприноса. Оспорено решење садржи поуку о праву на жалбу коју подносилац уставне жалбе није изјавио.

Подносилац уставне жалбе је Основном суду у Неготину – Судска јединица у Мајданпеку поднео тужбу против Градске месне заједнице Мајданпек и општине Мајданпек, ради неоснованог обогаћења, коју је суд, решењем П. 1526/11 од 21. децембра 2011. године одбацио због апсолутне ненадлежности за поступање у овој правној ствари. Суд је своју одлуку образложио позивањем на одговарајуће одредбе Закона о локалној самоуправи, Закона о финансирању локалне самоуправе и Закона о пореском поступку и пореској администрацији, закључујући да се у конкретном случају не ради о спору грађанскоправне природе, те да такав спор, према одредбама Закона о уређењу судова, не спада у судску надлежност.

Оспореним решењем Вишег суда у Неготину Гж. 187/12 од 7. фебруара 2012. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, и потврђено је првостепено решење о одбацивању тужбе. Анализирајући у образложењу оспореног решења одредбе Одлуке о увођењу самодоприноса, Закона о локалној самоуправи, Закона о финансирању локалне самоуправе и Закона о пореском поступку и пореској администрацији, Закона о јавним приходима и јавним расходима и Закона о буџетском систему, другостепени суд закључује да је наведеним нормама материјалног права опредељена фискална природа самодоприноса, тако што је прописано да он представља јавни приход који је намењен за финансирање надлежности јединице локалне самоуправе, на основу чега је нашао да је правилна одлука првостепеног суда да одлучивање о захтеву у овој правној ствари не спада у судску надлежност.

3. Испитујући постојање претпоставки за поступање по поднетој уставној жалби, Уставни суд је пошао од тога да из садржине уставне жалбе произлази да подносилац сматра да „самодопринос није порез, нити пореско давање, јер га не одређује држава, већ обвезници, односно грађани на референдуму“. Полазећи од оваквог схватања правне природе самодоприноса, подносилац уставне жалбе сматра да је суд оспорену одлуку донео погрешно примењујући, односно тумачећи одредбе Закона о пореском поступку и пореској администрацији, те да се у конкретном случају ради о стицању без основа на страни тужених, а не о „више наплаћеном порезу“. У том смислу Уставни суд налази да су у конкретном случају релевантни следећи законски прописи:

Законом о финансирању локалне самоуправе („Службени гласник РС“, бр. 62/06 и 47/11), који се примењивао у време доношења оспореног решења, било је прописано, а тако је и према сада важаћем Закону, да је један од изворних прихода јединице локалне самоуправе и приход по основу самодоприноса (члан 6. тачка 15)), као да се у погледу начина утврђивања самодоприноса, обрачунавања, застарелости, наплате, рокова за плаћање, обрачуна камате и осталог што није посебно прописано овим законом, сходно примењују одредбе закона којим се уређује порески поступак и пореска администрација. Повраћај више уплаћених средстава на име самодоприноса није посебно уређен Законом о финансирању локалне самоуправе.

Такође, по оцени Уставног суда, фискална природа самодоприноса била је одређена и раније важећим Законом о јавним приходима и јавним расходима („Службени гласник РС“, бр. 76/91, 41/92, 18/93, 22/93, 37/93, 67/93, 45/94, 42/98, 54/99, 22/01, 33/04 и 135/04), који је у одредби члана 16. прописивао да је самодопринос јавни приход. Закон је престао да важи 25. јула 2009. године, ступањем на снагу Закона о буџетском систему („Службени гласник РС“, број 54/09), у коме је, одредбама члана 14. став 1 тачка 5) и члана 25 став 1. тачка 4) исто предвиђено да самодопринос представља јавни приход намењен за финансирање надлежности јединице локалне самоуправе, односно да представља изворни приход буџета јединице локалне самоуправе (видети Одлуку Уставног суда ИУз-407/2005 од 10. децембра 2009. године).

Са друге стране, Законом о пореском поступку и пореској администрацији ("Службени гласник РС" бр. 80/02, 84/02, 23/03, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05, 62/06, 61/07, 20/09, 72/09, 53/10, 101/11, 2/12) уређен је поступак утврђивања, наплате и контроле свих јавних прихода, на које се овај закон примењује (порески поступак), права и обавезе пореских обвезника, регистрације пореских обвезника и пореска кривична дела и прекршаји. Одредбом члана 2а Закона прописано је да се овај закон примењује и на изворне јавне приходе јединица локалне самоуправе које те јединице утврђују, наплаћују и контролишу у јавноправном односу, као и на споредна пореска давања по тим основама, а одредбом члана 3. став 2. Закона прописано је да се порески поступак спроводи по начелима и у складу са одредбама закона којим се уређује општи управни поступак.

Насупрот томе, одредбом члана 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04, 111/09 и 36/11), који се примењивао у време доношења првостепеног решења, било је прописано да се овим законом уређују правила поступка за пружање судске правне заштите по којима се поступа и одлучује приликом решавања грађанскоправних спорова из личних, породичних, радних, привредних, имовинскоправних и других грађанскоправних односа, осим спорова за које је посебним законом предвиђена друга врста поступка.

4. Из наведених законских одредаба следи да самодопринос свакако није порез, али јесте врста изворног јавног прихода јединице локалне самоуправе, те се стога на питања његовог утврђивања и наплате, а тиме и на питање повраћаја више уплаћених средстава на име самодоприноса, сходно примењују одредбе пореског поступка који се спроводи у складу са одредбама закона којим се уређује општи управни поступак, дакле пред надлежним управним органима. Уставни суд указује да захтев подносиоца уставне жалбе постављен према туженима у лаичком смислу има обележја захтева за повраћај стеченог без основа, али како тај захтев не потиче из приватноправног (грађанског), већ из јавноправног односа, то се не ради о грађанском спору из неоснованог обогаћења чије решавање спада у судску надлежност. У конкретном случају реч је о пореско-управној ствари за чије решавање су надлежни органи чијом одлуком је уведен јавни приход и који су вршили његову наплату. При томе, Уставни суд посебно наглашава да за одређење правне природе самодоприноса није од значаја то што се ова врста изворног прихода јединице локалне самоуправе установљава (уводи) већинском вољом самих обвезника самодоприноса.

Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да су очигледно неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењем суда којим је његова тужба правоснажно одбачена због апсолутне ненадлежности суда за поступање, повређено право на судску заштиту утврђено начелом из члана 22. Устава и право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11).

5. У односу на истакнуте повреде права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава и права на имовину из члана 58. Устава, Уставни суд констатује да се у овом делу наводи уставне жалбе односе на неправилан и незаконит рад органа Општинске управе општине Мајданпек, чијим решењем је делимично одбијен захтев подносиоца уставне жалбе за повраћај више наплаћених средстава самодоприноса. Како је уставном жалбом оспорен појединачни акт Вишег суда у Неготину, то је Уставни суд утврдио да се изнети наводи не могу довести у везу са правном природом и садржином оспореног акта, па је зато у овом делу уставну жалбу одбацио сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.

Међутим, Уставни суд констатује да је послодавац подносиоца уставне жалбе као обвезника самодоприноса у одређеном периоду уплату средстава на име самодоприноса вршио управо на рачун који је био одређен чланом 15. Одлуке којом је уведен самодопринос, а који је наведен као рачун Градске месне заједнице Мајданпек. Образложење Општинске управе општине Мајданпек садржано у решењу број: 439-722-1/2011 од 16. августа 2011. године да је „Одељење за финансије, буџет и трезор (Општинске управе) благовремено обавестило Градску месну заједницу Мајданпек“ о рачуну (броју рачуна) који је прописан као рачун на који се уплаћују изворни локални јавни приходи, међу којима је и самодопринос, по оцени Уставног суда, не може бити правно релевантно пошто није било праћено одговарајућом изменом Одлуке која би била јавно објављена, а што би створило обавезу уплатилаца средстава да уплату врше на одговарајући начин. У том смислу, Уставни суд налази да подносилац уставне жалбе, као и остали обвезници самодоприноса који су уплате вршили на исти жиро рачун, не могу сносити штетне последице тога што месна заједница није на једини правно ваљан начин „обавестила“ све обвезнике, односно њихове исплатиоце о измењеном рачуну на који треба вршити уплате средстава самодоприноса, односно што примљена средства није пренела на прописани рачун. Стога Уставни суд сматра да подносилац уставне жалбе, односно његов исплатилац средстава, има право да, у складу са чланом 16. Одлуке о увођењу самодоприноса, у прописаном пореском поступку, у законом предвиђеним роковима, повраћај више уплаћених средстава на име самодоприноса захтева од Градске месне заједнице Мајданпек на чији рачун, одређен чланом 15. Одлуке, су средства уплаћена.

6. У односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да се паушално изнети навод о томе да су „Основни суд у Пријепољу и Виши суд у Ужицу у огромном броју предмета, заузели правни став да је реч о неоснованом обогаћењу“, не може прихватити као уставноправни разлог за тврдњу о повреди права на једнаку заштиту права. Стога је Уставни суд и у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.

7. Коначно, Уставни суд и овом приликом истиче да се одредбама чл. 18, 19, 20. и 21. Устава не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право и слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, те до њихове повреде може доћи само у вези са повредом или ускраћивањем неког одређеног права или слободе. Како у конкретном случају Уставни суд није утврдио повреду ниједног од зајемчених права означених у уставној жалби, то није било уставноправног основа да се упушта у испитивање повреда наведених уставних начела.

8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42в и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

СУДИЈА

Весна Илић Прелић