Становиште изражено у жалби браниоца да је радње оптуженог требало правно квалификовати као кривично дело непријатељске пропаганде из члана 133. став 1. КЗ СФРЈ, као и становиште према коме у конкретном случају нису остварена обележја кривичног дела из члана 136. став 1. у вези члана 114. КЗ СФРЈ, јер ни један од постављених задатака илегална група није реализовала, овај суд није прихватио. У првом реду ваља ређи да је постојање или непостојање групе чињенично питање, па се повреда кривичног закона не може везати за наводно непостојање групе.Међутим, није на одмету и у овом делу пресуде поновити да су сви наводи браниоца у том правцу неосновани, јер из доказа изведених на главном претресу несумњиво произилази да је оптужени створио групу од девет лица, да је између њега и лица која су сачињавала групу постојала међусобна повезаност и организованост. на састанке групе позивана су појединачно одређена лица која су знала и сагласила се са циљем групе и знала ко је вођа а ко је заменик вође групе и која су вођи групе . оптуженом . дала "бесу" да ђе чувати тајност рада и извршавати све постављене задатке.Другим речима, радње оптуженог . сазивање састанка, иступање на састанцима и ван састанака о циљевима групе, давање члановима групе конкретних задатака, предходно информисање чланова групе о потреби илегалног рада и све друго што је оптужени сам или у сарадњи са другооптуженим и осталим члановима групе чинио, у кривично-правном смислу представља радње стварања групе која је имала циљ деловања на линији контрареволуционарног угрожавања постојеђег друштвено - политичког система у СФРЈ и, нарочито угрожавање њене територијалне целине пледирањем за "Косово.република" и његово касније припајање НСР Албанији. Овај крајњи циљ због којег је група створена истовремено представља и одлучну чињеницу за правилну примену кривичног закона у конкретном случају.Наиме, такав циљ групе није ништа друго него противуставна промена федеративног уређења СФРЈ, разбијање братства и јединства и сл. Уствари, главна активност групе је предстојала тек када се група по избијању устанка на Косову пребаци на Косово, а све друго о чему се група сагласила прихватајући задатке оптуженог . убијање стражара, отимање оружја, муниције и др. . представљало је само предходне активности на реализацији поменутог циља групе. Због тога нема значаја што група није реализовала ни један од задатака који им је поставио оптужени као вођа групе, јер за постојање кривичног дела из члана 136. став 1. КЗ СФРЈ у вези члана 114. КЗ СФРЈ није потребна да створена илегална непријатељска група и изврши акт управљен на постизање циљева групе, већ је довољно да је створена група ради постизања тих циљева.Неосновано је и пледирање браниоца оптуженог да се радње оптуженог правно квалификују као кривично дело непријатељске пропаганде из члана 133. став 1. КЗ СФРЈ, јер се радње оптуженог, и ако свака сама по себи садржи и обележја овог кривичног дела, не могу ценити независно од укупног деловања оптуженог у правцу стварања и деловања непријатељске илегалне групе, већ само у склопу тог деловања, будуђи да представљају део ширих инкриминација које се односе на делатност оптуженог. У том смислу и радње оптуженог немају обележја кривичног дела из члана 133. став 1. КЗ СФРЈ, већ у свему обележја кривичног дела за које је оглашен кривим.