Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Славка Ресановића из Кикинде, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 30. маја 2012. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Славка Ресановића и утврђује да је у поступку који је вођен пред Заводом за интелектуалну својину у предмету П – 472/95 (48408) повређено прав о подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије .
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.

Образложење

1. Славко Ресановић из Кикинде поднео је Уставном суду, 25. фебруара 2010. године, преко пуномоћника Борислава Пилиповића, адвоката из Кикинде, уставну жалбу због повреде члана 82. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наве дено да је подносиоцу 1997. године решењем Савезног завода за интелектулну својину признато право на патент, али да му је то право касније „оспорено“ оглашавањем тог решења ништавим. Подносилац истиче да је „основна примедба“ одуговлачење поступка, који траје већ 15 година, чиме му је ускраћено „право на патент“ које му је признао Савезни завод за интелектуалну својину. Уставном жалбом се тражи да Уставни суд убрза доношење „коначне пресуде“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. става 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) истоветна је члану 170. Устава, а сагласно одредби става 2. тог члана Закона, уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из садржине уставн е жалб е и списа предмета Завода за интелектуалну својину П-472/95 (48408), утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Славко Ресановић из Кикинде (овде подносилац уставне жалбе) поднео је 13. јула 1995. године Савезном заводу за интелектуалну својину захтев за признање патента под називом „популус талпа за привремене коловозе и подлоге – платформе“.
Решењем Министарства за развој, науку и животну средину – Савезни завод за интелектуалну својину број П - 472/95/13 од 3. новембра 1997. године подносиоцу уставне жалбе је признат патент под називом „привремени коловози и платформе од талпи меких лишћара – тополе“.
„НИС-Нафтагас“ из Новог Сада је 14. новембра 1997. године поднео Савезном заводу за интелектуалну својину предлог за оглашавање ништавим наведеног решења о признању патента, истичући да проналазак није нов и да нема инвентивни ниво. Предлагач је, такође, навео да је предметне талпе још одраније производио, те да је техничка документација за њихову израду била позната јавности, па и подносиоцу уставне жалбе.
Савезни завод за интелектуалну својину одржао је усмену расправу у овом предмету 12. јуна 2002. године.
Решењем Савезног министарства привреде и унутрашње трговине – Савезни завод за интелектуалну својину број 472/95/32 П-472/95 (48408) од 16. децембра 2002. године усвојен је предлог за оглашавање ништавим решења којим је признат патент подносиоцу уставне жалбе. У тужби коју је 16. јануара 2003. године поднео тадашњем Савезном суду, ради поништаја наведеног решења, подносилац је навео да је одлука туженог органа донета искључиво на основу упоређивања карактеристика проналаска садржаних у доказима предлагача – за које се не може утврдити када су настали, као и да су видљиви трагови кориговања садржине тих доказа.
Пресудом Врховног суда Србије У-СЦГ. 45/06 од 7. новембра 2007. године уважена је тужба подносиоца уставне жалбе и поништено наведено решење Савезног завода за интелектуалну својину. Врховни суд Србије је у образложењу пресуде најпре констатовао да је 21. децембра 2006. године преузео нерешене предмете који се односе на управне спорове покренуте пред Савезним судом, односно Судом Србије и Црне Горе. Оцењујући законитост побијаног решења, тај суд је утврдио да исто није потписао директор Завода, који је био овлашћено службено лице, те да за лице које је потписало решење недостаје овлашћење, што представља битну повреду правила поступка.
У извршењу наведене пресуде Врховног суда Србије, Завод за интелектуалну својину је донео решење број РС/Е 2008/6816 П-472/95 (48408) од 6. октобра 2008. године, којим је поново усвојен предлог за оглашавање ништавим решења о признању предметног патента. Подносилац уставне жалбе је 6. новембра 2008. године поднео Врховном суду Србије тужбу ради поништаја наведеног решења, у којој је истакао да је документација предлагача, на основу које је донето побијано решење, фалсификована.
Пресудом Управног суда У. 5781/10 од 18. новембра 2010. године одбијена је тужба подносиоца уставне жалбе, а у образложењу пресуде је констатовано да је тај суд преузео нерешене предмете Врховног суда Србије, међу којима и предмет подносиоца. Управни суд је оценио да је у управном поступку правилно утврђено да су испуњени услови да се решење о признању патента огласи ништавим, јер проналазак, на дан подношења пријаве патента, није имао инвентивни ниво у смислу члана 9. тада важећег Закона о патентима. Управни суд је навео да је одредбом члана 73. став 1. тачка 3) истог закона било прописано да се може огласити ништавим решење о признању патента, ако се утврди да у моменту доношења тог решења проналазак није био нов и није имао инвентивни ниво. Оцењујући наводе тужбе који се односе на веродостојност документације, тај суд је нашао да је подносилац имао могућност да у поступку пред надлежним судом доказује да је пројектна документација предлагача фалсификована.
Подносилац уставне жалбе је 11. августа 2011. године поднео Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске одлуке, који је решењем тог суда Узп. 433/11 од 14. новембра 2011. године одбачен као неблаговремен. Врховни касациони суд је у образложењу решења навео да је пуномоћник подносиоца пресуду Управног суда У. 5781/10 од 18. новембра 2010. године примио 20. новембра 2010. године, а да је захтев поднет 10. августа 2011. године. С обзиром на то да се, сагласно одредби члана 51. став 1. Закона о управним споровима, захтев за преиспитивање судске одлуке може поднети у року од 30 дана од дана пријема одлуке, тај суд је оценио да је захтев поднет по истеку законом прописаног рока.
4. Полазећи од садржине уставне жалбе, Уставни суд је оценио да је уставна жалба у суштини поднета због повреде права на суђење у разумном року у поступку који се водио пред Заводом за интелектуалну својину у предмету П-472/95 (48408), по предлогу за оглашавање ништавим решења о признању патента подносиоцу уставне жалбе.
Одредбом члана 32. став 1. Устава, којом се јемчи означено уставно право, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих закона:
Одредбом члана 61. раније важећег Закона о управним споровима („Службени лист СРЈ“, број 46/96) било је предвиђено да кад суд поништи акт против кога је био покренут управни спор, предмет се враћа у стање у коме се налазио пре него што је поништени акт донесен, да ако према природи ствари која је била предмет спора треба уместо поништеног управног акта донети други, надлежни орган је дужан да га донесе без одлагања, а најдоцније у року од 30 дана од дана достављања пресуде и да је надлежни орган при том везан правним схватањем суда, као и примедбама суда у погледу поступка.
Одредбама члана 13. Закона о патентима ( „Службени лист СРЈ“, бр. 15/95, 35/95 и 28/96 ), који се примењивао на дан подношења предлога за оглашавање решења ништавим, било је прописано: да се правна заштита проналазака остварује у управном поступку који води надлежни савезни орган (став 1.), да је решење из става 1. овог члана коначно и да се против њега може водити управни спор.
Одредбом члана 1. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01) прописано је да су п о овом закону дужни да поступају државни органи кад у управним стварима, непосредно примењујући прописе, решавају о правима, обавезама или правним интересима физичког лица, правног лица или друге странке, као и кад обављају друге послове утврђене овим законом.
5. Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, Уставни суд је најпре констатовао да се у поступку правне заштите проналазака примењују одредбе Закона о општем управном поступку, сагласно одредби члана 1. тог закона.
Уставни суд је констатовао да је период у коме овај суд има надлежност да оцењује повреду права на суђење у разумном року започео 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије, којим је обезбеђена уставносудска заштита у поступку по уставној жалби. Међутим, Уставни суд оцењује да је период који треба узети у обзир приликом одлучивања о повреди права на суђење у разумном року у предметном управном поступку, започео 14. новембра 1997. године, подношењем предлога за оглашавање ништавим решења о признању патента подносиоцу уставне жалбе, а окончан доношењем пресуде Управног суда У. 5781/10 од 18. новембра 2010. године, којом је одбијена тужба подносиоца уставне жалбе. Наиме, Уставни суд је утврдио да је о праву подносиоца уставне жалбе донета правноснажна одлука 3. новембра 1997. године, те да је подносилац имао својство странке, као заинтересовано лице, у поступку по наведеном ванредном правном средству, у коме су извођени докази и одржана расправа. Имајући то у виду, Уставни суд је оценио да је подносилац отпочињањем тог поступка доведен у стање неизвесности у погледу права које му је раније признато. Уставни суд је, такође, оценио да је доношењем пресуде у управном спору којом је одбијена тужба подносиоца уставне жалбе, прекинут редовни правни пут мериторног одлучивања, с обзиром на то да захтев подносиоца уставне жалбе за преиспитивање те пресуде није благовремено поднет. Стога Уставни суд при оцењивању повреде права на суђење у разумном року није узео у разматрање време које је протекло након доношења пресуде Управног суда.
Имајући у виду да је појам разумног трајања управног поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при оцењивању повреде права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка. Уставни суд, међутим, у конкретном случају наведене критеријуме није посебно испитивао, јер је утврдио да је поступак доношења и оцене законитости решења о оглашавању ништавим решења о признању патента трајао 13 година, што само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. По оцени овог суда, наведено трајање поступка не може бити оправдано ни специфичностима предметног управног поступка, нити променама које су за време трајања управног спора настале у правосудном систему Републике Србије.
Уставни суд је оценио да је превасходни узрок недопустиво дугог трајања предметног поступка неактивност надлежног управног органа, јер је више од пет година трајао поступак до доношења првог решења којим је одлучено о предлогу за оглашавање решења ништавим. Уставни суд је утврдио да је након поништавања тог решења од стране Врховног суда Србије, Завод за интелектуалну својину донео ново решење тек након 11 месеци, иако је, сагласно одредби члана 61. раније важећег Закона о управним споровима, био дужан да то учини најкасније у року од 30 дана од дана достављања пресуде којом је поништен акт против кога је био покренут управни спор.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је у поступку који се водио пред Заводом за интелектуалну својину у предмету П-472/95 (48408) повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , усвојио уставну жалбу,одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари објављивањем ове одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије“. Таква одлука је донета у границама захтева постављеног у уставној жалби, с обзиром на то да подноси лац уставне жалбе ни је захтева о правично задовољење у виду накнаде нематеријалне штете , у смислу члана 89. став 3. Закона.
7. С обзиром на изложено , Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић