Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Д рашкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Томислава Пејовића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. марта 201 5. године, донео је

ОДЛУКУ

Усваја се уставна жалба Томислава Пејовића и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 68105/10 (раније предмет Другог општинског суда у Београду П. 4096/06) повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

Образложење

1. Томислав Пејовић из Београда поднео је, 18. априла 2012. године , преко пуномоћника Владана Петровића, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Срб ије, у парничном поступку који се у време подношења уставне жалбе водио пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 68105/10.

Подносилац је у уставној жалби, поред осталог, навео да је у својству тужиоца поднео у септембру 2001. године Другом општинском суду у Београду тужбу против тужене Х.Б, али поступак није правноснажно окончан до тренутка подношења уставне жалбе, због чега сматра да му је повређено право на суђење у разумном року. Није истакао захтев за накнаду нематеријалне штете.

Допуном уставне жалбе од 20. фебруара 2013. године подносилац је оспорио и пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 6118/12 од 20. новембра 2012. године, због повреде права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава. Подносилац је у допуни уставне жалбе навео да оспорена другостепена пресуда није образложена, због тога што суд није правилно утврдио чињенично стање, као и због тога што „износи одређене закључке који нису утемељени на децидираном исказу сведока што такође указује непотпуно и произвољно тумачење чињеница које су утврђене у првостепеном поступку“.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

Одредбама члана 32. став 1. Устава на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Првог основног суда у Београду П. 68105/10, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:

Подносилац уставне жалбе је, у својству тужиоца, поднео 6. септембра 2001. године Другом општинском суду у Београду (у даљем тексту: Општински суд) тужбу против тужене Х. Б. из Београда, ради исплате одређених новчаних износа на име неоснованог обогаћења. По тужби је формиран предмет П. 4961/01.

У току поступка одржано је 16 рочишта за главну расправу и изведени докази саслушањем једног сведока, саслушањем парничних странака, а два пута је спроведено економско-финансијско вештачење. Три рочишта није одржано (два због спречености поступајућег судије и једно због непотпуног састава већа).

Пресудом Општинског суда П. 4961/01 од 8. децембра 2005. године делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца.

Решењем Окружног суда у Београду Гж. 3230/06 од 12. априла 2006. године укинута је пресуда Општинског суда П. 4961/01 од 8. децембра 2005. године и предмет враћен на поновни поступак.

У поновном поступку предмет је добио број П. 4096/06.

У току 2006. године одржано је само једно рочиште – 19. октобра.

На трећем одржаном рочишту у 2007. години (19. октобра) одређено је спровођење економско-финансијског вештачења преко Градског завода за вештачење из Београда. Налаз и мишљење вештака достављени су суду 19. фебруара 2008. године.

Тужилац је 17. марта 2008. године прецизирао тужбени захтев у складу са налазом вештака.

Решењем Општинског суда П. 4096/06 од 6. јуна 2008. године одбијен је захтев тужене за изузеће вештака као неоснован.

У току 2008. године није одржано ниједно рочиште.

Окружни суд у Београду је решењем Гж. 10888/08 од 1. априла 2009. године одбацио као недозвољену жалбу тужене изјављену против решења Општинског суда П. 4096/06 од 6. јуна 2008. године.

У току 2009. године одржана су два рочишта - 11. септембра и 2. новембра.

Решењем Вишег суда у Београду П. 9525/10 од 2. марта 2010. године, тај суд се огласио стварно ненадлежним за поступање у овој правној ствари и одредио да се списи предмета доставе Првом основном суду у Београду као стварно и месно надлежном суду. Против овог решења тужена је изјавила жалбу, која је решењем Првог основног суда у Београду П. 68105/10 од 26. маја 2010. године одбачена као недозвољена. Виши суд у Београду је решењем Гж. 19752/10 од 2. марта 2011. године одбио као неосновану жалбу тужене изјављену против решења Првог основног суда у Београду П. 68105/10 од 26. маја 2010. године.

Пресудом Првог основног суда у Београду П. 68105/10 од 25. априла 2012. године, у ставу првом изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца и обавезана тужена да тужиоцу исплати износ од 4.680,00 америчких долара, са домицилном каматом, као и износ од 82.134,66 евра, са домицилном каматом, а у ставу другом изреке обавезана је тужена да тужиоцу исплати износ од 1.466.300,00 динара на име трошкова парничног поступка. Против наведене пресуде тужена је изјавила жалбу.

Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 6118/12 од 20. новембра 2012. године је, у ставу првом изреке, преиначена ожалбена пресуда Првог основног суда у Београду П. 68105/10 од 25. априла 2012. године и одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца, док је у ставу другом изреке обавезан тужилац да туженој исплати износ од 1.025.000,00 динара на име трошкова парничног поступка. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је тужилац у августу 1993. године отворио два рачуна у банци на Кипру; да је тужилац у то време био председник Управног одбора „ЦД банке“, те да је 2. августа 1993. године издао овлашћење туженој ради прибављања извештаја о кретању средстава на његовим рачунима и усмеравања истих; да су рачуни отворени ради реализације чекова дипломатског стамбеног предузећа и стога су средства прослеђивана на Кипар ради наплате, те би наведеном предузећу након достављана потврда о реализацији „Беобанка“ исплаћивала њихову динарску противвредност; да је тужена на основу датих овлашћења 17. јануара 1994. и 11. јануара 1995. године пребацила одређене новчане износе са рачуна тужиоца и пренела на свој рачун, а затим на рачуне фирме „Вантервест“, чији је оснивач била „Беобанка“; да тужилац свој тужбени захтев заснива на тврдњи да је тужена прекорачила дато овлашћење тако што је пребацила новчана средства са његовог рачуна на свој рачун, као и да су та средства његова приватна својина; да је тужилац доказе за своје тврдње засновао на фотокопијама благајничких записа (преведени и оверени од стране судског тумача), што је у супротности са одредбама члана 102. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04, 111/09 и 36/11); да у списима предмета не постоје благајнички налози за исплату у оригиналу, нити оверени преписи оригинала у складу са одредбама наведеног члана закона; да тужилац није доказао да је тужена неовлашћено распологала средствима. Пресуда је 28. јануара 2013. године достављена пуномоћнику тужиоца.

4. Разматрајући основаност уставне жалбе са становишта истакнуте повреде на суђење у разумном року , Уставни суд и у овом случају констатује да су испуњени услови да се приликом оцене да ли се поступак води у оквиру разумног рока или не, узме у обзир стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије којим се јемчи право на суђење у разумном року као елемент права на правично суђење и обезбеђује уставносудска заштита Уставом зајемчених права и слобода у поступку по уставној жалби, а из разлога што судски поступак по својој природи представља јединствену целину. У том смислу, Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак покренут 6. септембра 2001. године, подношењем тужбе Општинском суду а правноснажно окончан доношењем пресуде Гж. 6118/12 од 20. новембра 2012. године, те је трајао преко 11 година. Наведено трајање поступка несумњиво указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Иако је разумна дужина трајања једног судског поступка релативна категорија, која зависи од низа чинилаца као што су сложеност чињеничних и правних питања која треба утврдити и расправити, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних судова и природа, односно значај захтева о коме се у поступку одлучује за подносиоца уставне жалбе , трајање судског поступка од више од 11 година, не може бити оправдано ниједним од претходно наведених чинилаца који могу опредељујуће да утичу на његову дужину, посебно имајући у виду неажурно поступање Општинског суда, који је у 2006. години одржао само једно рочиште, у 2008. години ниједно, а у 2009. години само два рочишта.

Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да је подносиоцу уставне ж албе у парничном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 68105/10 (раније предмет Другог општинског суда у Београду П. 4096/06) повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је стога уставну жалбу усвојио, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), и одлучио као у првом делу изреке.

5. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 6118/12 од 20. новембра 2012. године повређено право на правично суђење из 32. став 1. Устава, због тога што оспорена другостепена пресуда није образложена, јер суд није правилно утврдио чињенично стање, као и због тога што другостепени суд у оспореној пресуди „износи одређене закључке који нису утемељени на децидираном исказу сведока што такође указује непотпуно и произвољно тумачење чињеница које су утврђене у првостепеном поступку“, Уставни суд је оценио да подноси лац уставне жалбе није наве о аргументоване уставноправне разлоге који би се мог ли довести у везу са тврдњом да му је оспореном пресудом повређено Уставом зајемчен о право, већ подносилац не задовољан тиме што није успе о са тужбеним захтевом, од Уставног суда, у суштини тражи да као ревизијски суд оцени законитост оспореног акта.

Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.

6. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић