Кривичну пријаву поднету за кривично дело за које се гони по службеној дужности, ако се из њеног садржаја види да се ради о кривичном делу за које се гони по приватној тужби, јавни тужилац не може доставити суду с позивом на члан 53. став 2. ЗКП, већ мора одбацити и о томе обавестити оштећеног са упутом да може сам предузети гоњење.
Ово због тога што наведена законска одредба не даје основа да се свака кривична пријава за дело за које се гони по приватној тужби достави суду на надлежност без претходног одбацивања, будући да се ова одредба може применити тек у току поступка, а кривични поступак не започиње подношењем пријаве, већ се покреће по захтеву овлашћеног тужиоца (члан 17. став 1. ЗКП).
Јавни тужилац може суду доставити као приватну тужбу само ону кривичну пријаву, односно онај поднесак који по свом садржају одговара приватној тужби и у којем нема изричитог захтева јавном тужиоцу да он подразумева гоњење за кривично дело за које се гони по службеној дужности, дакле, када је реч о грешци у предаји поднеска.
Уколико, пак, у поднеску постоји изричит захтев да јавни тужилац предузме гоњење за кривично дело за које се гони по службеној дужности, такав поднесак представља кривичну пријаву која се мора одбацити и оштећеном омогућити да сам предузме гоњење, без обзира на његово погрешно схватање у погледу овлашћења за гоњење.
Када јавни тужилац, као што је у конкретном случају учинио, оцењујући да се ради о кривичном делу за које се гони по приватној тужби, кривичну пријаву поднету за кривично дело за које се гони по службеној дужности доставио суду на даљи поступак, кривична пријава ће се сматрати одбаченом, па оштећени који о томе није обавештен у смислу члана 60. став 1. ЗКП може у смислу става 4. исте законске одредбе, у року од три месеца сам предузети горње пред надлежним судом.