Уставни суд, Велико већ е у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић , Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Марка Игњевског из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. марта 2016. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Марка Игњевског и утврђује да је у управном поступку који се води пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности општине Бор у предмету број 952-02-452/08-Ц подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Налаже се надлежним органима да предузму све мере како би се управни поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.

Образложење

1. Марко Игњевски из Београда поднео је Уставном суду, 17. маја 2013. године уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року и повреде права на имовину , зајемчених одредб ама члана 32. став 1 . и члана 58. Устава Републике Србије, у управном поступку наведеном у тачки 1. изреке.
Уставном жалб ом се оспорава оправданост трајања поступка по захтеву подносиоца за упис права на непокретностима, који је поднет надлежној служби за катастар непокрентости 24. априла 2009. године, а који још није окончан.
Подносилац уставне жалбе истиче да му је у оспореном поступку повређено и право на имовину, јер спорне непокретности „не може да стави у промет због тога што Републички геодетски завод одуговлачи поступак и омогућава С.П. и М.Л. да манипулишу његовом имовином, враћањем активне легитимације тим лицима, иако су продајом на судској лицитацији изгубили својину на спорним непокретностима“.
Уставном жалб ом се предлаж е да Уставни суд утврди повреду означених права, наложи надлежном органу да хитно оконча предметни управни поступак, као и да утврди право подносиоца уставне жалбе на накнаду материјалне штете у износу од 150.000 евра, на име изгубљене добити за време трајања тог поступка.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведе ном поступку, на основу увида у копију дела списа предмета број 952-02-452/08-Ц Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности општине Бор, као и достављену документациј у, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Маринко Игњевски је 20. маја 2008. године поднео захтев за упис промене на пословним просторијама на к.п. 2653/9 и к.п. 2653/10, КО Бор. Будући да је наведени захтев повучен, првостепени орган је закључком број 952-02-452/08-Ц од 9. маја 2013. године обуставио поступак по наведеном захтеву. Слободан Перић је 12. јуна 2008. године поднео захтев за упис терета и ограничења на истим пословним просторијама у корист „Славија банке“ из Београда.
Адвокат Маја Рамовић поднела је 24. априла 2009. године пријаву за упис права својине на посебном делу пословног простора, који се налази на к.п. 2653/9 и 2653/10, КО Бор. О предметној пријави одлучује се у предмету број 952-02-452/08-Ц, у коме је решавано о захтеву Маринка Игњевског. Уз пријаву је приложено овлашћење за заступање, које су потписали Маринко Игњевски и Марко Игњевски, овде подносилац уставне жалбе. Маја Рамовић је 25. априла 2013. године дала изјаву да је предметну пријаву поднела у име подносиоца уставне жалбе.
Решењем Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности општине Бор број 952-02-452/08-Ц од 15. маја 2009. године дозвољен је упис држаоца у корист подносиоца уставне жалбе, на дограђеним објектима који се налазе на к.п. 2653/9 и к.п. 2653/10, са делом поседа 1/1. У образложењу решења је наведено да је подносилац уз пријаву за упис промене доставио решење Основног суда у Бору И. 743/2000 од 17. маја 2002. године.
Закључком Министарства животне средине и просторног планирања број 952-02-4952/2010-09 од 21. јула 2010. године одбачена је жалба заинтересованог лица Слободана Перића изјављена против наведеног решења од 15. маја 2009. године, али је Управни суд пресудом У. 27795/10 од 5. септембра 2012. године уважио његову тужбу поднету 11. октобра 2010. године и вратио предмет туженом органу на поновно одлучивање.
У извршењу судске пресуде Министарство грађевинарства и урбанизма је решењем од 17. октобра 2012. године поништило решење од 15. маја 2009. године и предмет вратило првостепеном органу на поновни поступак.
Првостепени орган је решењем број 952-02-452/08-Ц од 21. фебруара 2013. године, донетим у поновном поступку, дозволио брисање подносиоца уставне жалбе као држаоца, са делом поседа 1/1, „на срушеним деловима објеката“ изграђених на к.п. 2653/9 и к.п. 2653/10.
Првостепени орган се након доношења наведеног решења обраћао Одељењу за урбанизам, грађевинске и комуналне послове општине Бор, Апелационом суду у Нишу и Основном суду у Бору ради објашњења на које се катастарске парцеле односи решење Основног суда у Бору И. 743/2000 од 17. маја 2002. године, истичући да у њему нису означене непокретности на које се решење односи, већ само бројеви локала 10 и 11.
Првостепени орган је решењем „број 952-02-2459/2012 веза са 952-02-451/08-Ц“ од 22. маја 2014. године дозволио упис права коришћења у корист општине Бор, са делом поседа 5/40 и упис подносиоца уставне жалбе као држаоца, са делом поседа 45/50, на земљишту које се налази на к.п. 2653/9 и к.п. 2653/10. Истим решењем дозвољен је упис подносиоца као држаоца на објектима изграђеним на наведеним катастарским парцелама, са делом поседа 1/1. У образложењу решења је наведено да је првостепени орган решавао о захтеву који је поднела адвокат Маја Рамовић, у име подносиоца уставне жалбе.
У допису Службе за катастар непокретности општине Бор од 20. новембра 2015. године се наводи да су оригинали списа предмета број 952-02-452/08-Ц достављени 5. августа 2014. године Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, ради одлучивања о жалбама против решења од 22. маја 2014. године које су поднели Слободан Перић и Љубинка Перић.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.) . Одредбама члана 58. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.) и утврђује: да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих закона:
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01) прописано је: да се поступак има водити брзо и са што мање трошкова и губитка времена за странку и друга лица која учествују у поступку, али тако да се прибави све што је потребно за правилно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), да је орган дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок, као и да у осталим случајевима, када се поступак покреће по захтеву странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок, као и да ако орган против чијег је решења допуштена жалба не донесе решење и не достави га странци у прописаном року, странка има право на жалбу као да је њен захтев одбијен, као и да ако жалба није допуштена, странка може непосредно покренути управни спор пред надлежним судом у складу са савезним законом којим се уређују управни спорови (члан 208.).
Одредбама члана 24. став 1. Закона о управним споровима („Службени лист СРЈ“, број 46/96), који је важио до 29. децембра 2009. године, било је прописано: да ако другостепени орган није у року од 60 дана или у законом одређеном краћем року донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по поновљеном тражењу, странка може покренути управни спор као да јој је жалба одбијена (став 1.). Суштински исту садржину има члан 19. став 1. важећег Закона о управним споровима ( „Службени лист РС“, број 111/09).
5. Подносилац уставне жалбе сматра д а му је неделотворним поступањем управних органа у предметном поступку повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Испитујући ове наводе подносиоца са становишта означеног права, Уставни суд је најпре констатовао да је за оцену постојања повреде права на суђење у разумном року релевантно укупно време трајања предметног поступка, који је у конкретном счучају започео 24. априла 2009. године, подношењем пријаве за упис промене у катастру непокретности, а који још није окончан .
Уставни суд констатује да сама чињеница да поступак није окончан после шест година и девет месеци од покретања може указивати да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа и судова који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
У том смислу, Уставни суд је оценио да се у овом управном поступку не постављају посебно сложена чињенична, нити правна питања, те да је првостепени орган био дужан да, оценом приложених исправа, утврди да ли су испуњени услови за упис права са раније уписаног носиоца на странку у предметном управном поступку.
Уставни суд налази да подноси лац уставне жалбе има значајан правни и материјални интерес да се одлучи о његовом захтеву упис права својине на спорним непокретностима.
Уставни суд је из достављених списа предмета утврдио да је првостепени орган четири године након покретања поступка приступио утврђењу чињенице у име ког лица је поднет захтев 24. априла 2009. године, иако је о њему, као о захтеву подносиоца уставне жалбе, одлучио решењем од 15. маја 2009. године, и то у предмету у коме је решавао о захтеву другог лица. Уставни суд даље констатује да је првостепени орган у току предметног поступка тражио од судова и управних органа, „тумачење“ решења Основног суда у Бору на основу којег је тражен упис права, иако је одмах по подношењу захтева био дужан да утврди да ли је предметна исправа подобна за упис тражене промене права на спорним непокретностима.
Уставни суд налази да се ни одлучивање Управног суда у предмету У. 27795/10 не може сматрати ефикасним, будући да је одлука у управном спору донета две године након подношења тужбе заинтересованог лица, при чему суд није одлучивао у спору пуне јурисдикције. Такође, овај суд оцењује неефикасним и поступање надлежног министарства по жалбама заинтересованих лица изјављеним против првостепеног решења од 22. маја 2014. године, будући да из дописа Службе за катастар непокретности општине Бор произлази да још није донета другостепена одлука у оспореном поступку.
Испитујући да ли је подносилац уставне жалбе својим нечињењем допринео предугом трајању предметног поступка, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе, као странци чијем је захтеву удовољено, нису била на располагању правна средства за убрзање поступка, будући да су жалбу, односно тужбу због „ћутања управе“ могла да користе само заинтересована лица која су оспоравала решења донета у предметном поступку.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , усвојио уставну жалбу изјављену због повреде права на суђење у разумном року у поступку који се води пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности општине Бор у предмету број 952-02-452/08-Ц, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду Уставни суд је у тачки 2. изреке наложио надлежним органима да предузму све мере како би се поступак пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности општине Бор у предмету број 952-02-452/08-Ц окончао у најкраћем року.
7. Имајући у виду да подносилац уставне жалбе није истак ао захтев за накнаду нематеријалне штете, а крећући се у оквиру захтева уставне жалбе, Уставни суд је, у складу са одредбама члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да је утврђење повреде права на суђење у разумном року примерен начин правичног задовољења подноси оца.
У погледу захтева подноси оца уставне жалбе на накнаду материјалне штете, Уставни суд је констатовао да подноси лац уз уставну жалбу није достави о доказе о постојању штете, њеној висини, као и јасне узрочне везе између штете и радње државног органа којом је та штета проузрокована, односно између неблаговременог поступања управних органа и суда и евент уалне материјалне шете, те је решио као у тачки 3. изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
8. Имајући у виду да о пријави подносиоца уставне жалбе за упис права на непокретностима још није правноснажно одлучено, Уставни суд оцењује да је захтев којим је тражено да Уставни суд утврди и повреду права из члана 58 . Устава, за сада преурањен . Стога је Суд уставну жалбу у овом делу одбацио, као у другом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
9. С обзиром на изложено , Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић