Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Братислав Ђокић, др Горан Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић, др Тамаш Корхец (Корхецз Тамáс), Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић,у поступку по уставној жалби Уроша Прешића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 20. априла 2017. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Уроша Прешића и утврђује да је у управном поступку који се води пред Одељењем за инспекцијске послове Управе градске општине Звездара у Београду у предмету ИИИ број 354-127/2014 (раније предмет ИИИ број 354-70/2007) подносиоцу повређено прав о на суђење у разумном року, зајемчен о одредб ом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована .

2. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року .

3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.

Образложење

1. Урош Прешић из Београда, преко пуномоћника Ненада Васића, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду, 3. јула 201 5. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року и права на мирно уживање својине, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у поступку наведеном у тачки 1. изреке.

У уставној жалби је, поред осталог, наве дено: да је подносилац власник стана бр. 1 у приземљу зграде у улици Слободанке Данке Савић број 11 у Београду и да је недуго након куповине предметног стана посумњао да на самом објекту постоје скривене мане које га чине небезбедним за коришћење, због чега се 7. јуна 2007. године обратио надлежној грађевинској инспекцији, са молбом да изађе на лице места и наложи одређене мере како би се објекат могао безбедно користити.

У уставној жалби се детаљно описује ток оспореног управног поступка, који још увек није правноснажно окончан и предлаже да Уставни суд, због непримерено дугог трајања тог поступка, утврди повреду означених права, наложи надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се исти окончао у најкраћем року, као и да утврди подносиоцу право на накнаду материјалне штете на име изгубљене закупнине у износу од 4.345.207,84 динара. Уставном жалбом није тражена накнада нематеријалне штете.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу, списе предмета Одељења за инспекцијске послове Управе градске општине Звездара у Београду ИИИ број 354-127/2014 (раније предмет ИИИ број 354-70/2007) и целокупну приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

У предмету Трећег општинског суда у Београду Р. 50/07, у поступку обезбеђења доказа, у коме је подносилац уставне жалбе био предлагач, а Александар Новак противник предлагача, судски вештак грађевинске струке је 27. марта 2007. године доставио налаз и мишљење о оштећењима која постоје на стану у приземљу зграде у улици Слободанке Данке Савић број 11 у Београду, радовима које је потребно извести и цени евентуалне санације.

Подносилац уставне жалбе се 7. јуна 2007. године обратио надлежној грађевинској инспекцији са молбом да изађе на лице места и провери његове сумње у вези са „скривеним манама“ које су се појавиле у предметном стану у току „елементарне адаптације “.

Грађевински инспектор Одељења за инспекцијске послове градске општине Звездара у Београду је 7. септембра 2007. године донео решење ИИИ број 354-70/2007, којим је наложио подносиоцу уставне жалбе, Мирослави Мићић и Милуну Ибровцу да изврше санацију и реконструкцију породично-стамбеног објекта у улици Слободанке Данке Савић број 11 у Београду и забранио употребу предметног објекта до завршетка наведених радова. У образложењу решења је, поред осталог, констатовано: да је власник подрума у предметном објекту Милун Ибровац, власник приземља подносилац уставне жалбе, а власница спрата Мирослава Мићић; да су подносилац уставне жалбе и Мирослава Мићић поднели пријаву радова за адаптацију и санацију предметног објекта; да је подносилац одустао од пријаве 29. децембра 2006. године и преузео техничку документацију, након чега је предмет архивиран; да је подносилац стан купио од Александра Новака, на основу уговора о купопродаји овереног пред судом 16. октобра 2006. године; да су грађевински инспектори приликом инспекцијског прегледа извршеног 15. августа 2007. године уочили пукотине на спољној уличној фасади на прозорима у приземљу, појединим носећим зидовима и подној плочи приземља, као и отворе у поду; да је подносилац у изјави датој 16. августа 2007. године истакао да раније поднети захтев за санацију није био решен, јер он и Мирослава Мићић нису били укњижени као власници станова у предметној згради.

Против наведеног решења подносилац уставне жалбе је 1. октобра 2007. године изјавио жалбу, у којој је навео да су Владимир Влаховић и Милун Ибровац изградили предметни објекат и добили употребну дозволу и да стога они треба да сносе одговорност за насталу штету, као и трошкове санације. Другостепени орган је решењем од 20. децембра 2007. године поништио наведено решење и предмет вратио првостепеном органу на поновно одлучивање, са налогом да прибави налаз и мишљење овлашћене и стручне институције о процени стања предметног објекта и свих станова појединачно.

Првостепени орган је у поновном поступку донео решење од 9. маја 2008. године са истим диспозитивом, а у образложењу је навео да странке које су и иницирале покретање овог поступка нису доставиле налаз и мишљење овлашћене и стручне институције, већ налаз и мишљење судског вештака грађевинске струке. Наведено решење је поништено решењем другостепеног органа од 29. августа 2008. године, из истих разлога као и претходно.

У образложењу новодонетог решења првостепеног органа од 13. марта 2009. године оцењено је да не постоје законски разлози за прибављање мишљења научне или стручне организације. Другостепени орган је решењем од 5. јуна 2009. године поништио наведено решење, а у образложењу је констатовано да је жалилац Милун Ибровац истакао да је подносилац уставне жалбе одмах након куповине стана у приземљу изводио радове без одобрења, којима је нанео штету жалиоцу, због чега је вођен ванпарнични поступак ради обезбеђења доказа. Другостепени орган је оценио да налаз судског вештака грађевинске струке, на који се позива првостепени орган, није довољно јасан, потпун и образложен, те да је, због тога, као и због сложености предметног случаја, потребно затражити вештачење од квалификоване организације, тим пре што би се тиме отклонила сумња жалиоца Милуна Ибровца да се кроз поступак инспекцијског надзора покушава омогућити појединим странкама да изграде објекат већег обима и габарита, јер је то економски исплативије решење. Такође је истакнуто да се санација и реконструкција предметног објекта може извршити само након прибављања акта о урбанистичким условима издатог од стране надлежног органа односно одобрења за изградњу.

Првостепени орган је 3. марта 2010. године донео закључак о прекиду поступка који се односи на санацију предметног објекта, до прибављања мишљења квалификоване организације. Подносилац је изјавио жалбу против наведеног закључка, који је поништен решењем другостепеног органа од 11. јуна 2010. године.

Првостепени орган је 14. марта 2011. године донео ново решење којим је наложио само санацију, а не и реконструкцију предметног објекта, и то на основу главног пројекта санације овереног од стране надлежног органа, који мора бити урађен на основу мишљења вештака датог у налазу вештака Градског завода за вештачење од 20. децембра 2010. године. Другостепени орган је решењем од 13. маја 2011. године поништио наведено решење и поново вратио предмет првостепеном органу, са образложењем да је налаз Градског завода за вештачење непотпун, јер не садржи мишљење вештака да ли на предметном објекту постоје оштећења, да ли постоји узрочно-последична веза између бесправно изведених радова на адаптацији тавана и евентуалних оштећења на објекту, да ли, уколико оштећења постоје, иста представљају опасност за живот и здравље људи, безбедност околине или се њима угрожава животна средина, као и да ли се опасност може отклонити санацијом објекта након које би објекат био безбедан за употребу, а која питања су била задатак вештачења, те да је потребно утврдити да ли би се враћањем у првобитно стање предметног објекта отклонили недостаци због којих је наложена санација.

У образложењу решења првостепеног органа од 30. новембра 2011. године, суштински истог диспозитива, оцењено је: да није неопходно прибавити допунски налаз вештака јер би то подразумевало непотребне материјалне трошкове, а према датом налазу вештака, на предметном објекту постоје оштећења и санација је неопходна; да ће се постојање узрочно-последичне везе између бесправно изведених радова на адаптацији тавана и оштећења на објекту утврдити кроз главни пројекат санације; да враћање предметног објекта у првобитно стање није могуће, јер су за радове изведене на адаптацији тавана и радове на претварању подрума у стамбени простор поднети захтеви за легализацију. Наведено решење поништено је другостепеним решењем од 13. фебруара 2012. године, јер првостепени орган није отклонио недостатке у погледу утврђеног чињеничног стања на које му је указано од стране другостепеног органа, што је било потребно како би се утврдило коју меру инспекцијског надзора и коме треба изрећи.

У поступку доношења новог првостепеног решења од 12. јула 2012. године прибављен је допунски налаз Градског завода за вештачење, у којем је констатовано да на предметном објекту постоје недостаци који представљају опасност по стабилност, односно безбедност објекта и његове околине и живот и здравље људи и да је неопходно што пре извршити санацију, те да се извесна оштећења у поткровљу могу довести у везу са бесправно изведеним радовима у поткровљу, али да се комплетна узрочно-последична веза не може утврдити без увида у одговарајући пројекат са провером стабилности, односно статичким и сеизмичким прорачуном конструкције целог објекта. Другостепени орган је и наведено решење поништио својим решењем од 6. децембра 2012. године, са образложењем да допунски налаз вештака не представља ваљан основ за изрицање инспекцијске мере јер вештаку није дата на увид одговарајућа документација, те да је потребно отклонити контрадикторности између разлога наведених у образложењу првостепеног решења и доказа у списима предмета везано за чињеницу коме треба наложити меру инспекцијског надзора, као и проверити код надлежног органа да ли су поднети захтеви за легализацију, ко их је поднео и за које радове, како би се утврдило да ли су спорни бесправно изведени радови обухваћени тим захтевима, као и да ли је одлучено о тим захтевима и, уколико није, у којој фази се тај поступак налази.

Првостепени орган је у поновном поступку донео решење 29. октобра 2013. године, којим је санацију предметног објекта наложио подносиоцу уставне жалбе, као књижном власнику стана у приземљу, и Мирослави Мићић, као књижном власнику првог спрата, са образложењем да се санација не може наложити Милуну Ибровцу, јер он није власник, већ корисник подрума који је адаптирао у стан и за које радове је поднео захтев за легализацију о коме није одлучено. Истим решењем забрањена је употреба предметног објекта до завршетка наведених радова. Наведено решење поништено је решењем другостепеног органа од 23. децембра 2013. године, јер ни у поновном поступку нису отклоњени недостаци на које је првостепеном органу указано другостепеним решењем од 6. децембра 2012. године, при чему у диспозитиву нису побројани недостаци који постоје на предметном објекту и нису наведени радови чијим би се извођењем извршила санација, нити је инвеститорима одређен рок за прибављање одобрења надлежног органа за извођење истих. Такође је истакнуто да је нејасно до када је забрањена употреба предметног објекта јер нису наведени радови које инвеститори треба да изведу, као и да се ова мера може изрећи тек кад решење којим се налаже санација објекта постане извршно, што у конкретној ситуацији није случај.

Решење које је првостепени орган донео 22. маја 2014. године такође је поништено у поступку по жалби подносиоца, другостепеним решењем од 2. октобра 2014. године, из раније наведених разлога.

Решењем грађевинског инспектора Одељења за инспекцијске послове Управе градске општине Звездара у Београду ИИИ број 354-127/2014 од 6. августа 2015. године наложено је подносиоцу уставне жалбе и законским наследницима пок. Мирославе Мићић да, у року од 30 дана од дана пријема тог решења, изврше санацију предметног објекта, на основу решења надлежног органа, односно главног пројекта санације овереног од стране надлежног органа, који мора бити урађен на основу мишљења вештака датог у налазу вештака Градског завода за вештачење од 20. децембра 2010. године и допунском налазу од 11. јула 2012. године. У образложењу је наведено: да је Милун Ибровац бесправно извео радове на адаптацији помоћних просторија у стан у подруму, као и радове на доградњи веранде испод терасе приземља, на задњој фасади предметног објекта; да је поступак за легализацију тих радова прекинут до правноснажног окончања парничног поступка пред Првим основним судом у Београду, као претходног питања; да је пок. Мирослава Мићић бесправно извела радове на адаптацији тавана у стан у поткровљу и да о захтеву за легализацију тих радова још није одлучено. Наведено решење је поништено решењем Секретаријата за инспекцијске послове градске управе града Београда – Сектор за управни поступак и управно-правне послове за грађевинску и урбанистичку инспекцију број 354.7-183/2016 од 28. новембра 2016. године, из истих разлога као раније донета другостепена решења. До достављања списа предмета Уставном суду, првостепени орган није донео решење у поновном поступку.

4. Одредбама Устава, на чије повреде подноситељка указује у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (ч лан 21. ст. 1, 2. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се ј емчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да с вако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (ч лан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).

За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих закона:

Одредбама Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 47/03, 34/06 и 39/09), који је био на снази на дан подношења пријаве подносиоца уставне жалбе, било је прописано: да ће грађевински инспектор у вршењу инспекцијског надзора , ако утврди да се коришћењем објекта доводи у опасност живот и здравље људи, безбедност околине или угрожава животна средина, наложи ти извођење потребних радова, односно забранити коришћење објекта, односно дела објекта ( члан 143. тачка 4)); да се против решењ а урбанистичког, односно грађевинског инспектора може изјавити жалба у року од 15 дана од дана пријема решења и да изјављена ж алба не одлаже извршење решења (члан 147. ст. 1. и 4.).

Одредбама Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09 - исправка, 64/10 - Одлука УС, 24/11, 121/12, 50/13 - Одлука УС, 98/13 - Одлука УС, 132/14 и 145/14) прописано је: да ће грађевински инспектор , ако у вршењу инспекцијског надзора утврди да на објекту који се гради или који је изграђен постоје недостаци који представљају непосредну опасност по стабилност, односно безбедност објекта и његове околине и живот и здравље људи, забрани ти решењем коришћење објекта или његовог дела док се не отклоне утврђени недостаци (члан 178. тачка 2)); да се г раду Београду поверава решавање по жалби против првостепеног решења градске општине, донетог у поступку инспекцијског надзора у области изградње објеката који се граде на територији града Београда, у складу са овим законом и да изјављена жалба не одлаже извршење решења (члан 184. ст. 6. и 7.).

Према одредби члана 478. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", број 31/93 ), продавац одговара за материјалне недостатке ствари које је она имала у часу прелаза ризика на купца, без обзира на то да ли му је то било познато.

Одредбама члана 486. истог закона прописано је: да у говарачи могу ограничити или сасвим искључити продавчеву одговорност за материјалне недостатке ствари (став 1.); да је одредба уговора о ограничењу или искључењу одговорности за недостатке ствари ништава ако је недостатак био познат продавцу, а он о њему није обавестио купца, као и кад је продавац наметнуо ту одредбу користећи свој посебан монополски положај (став 2.); да к упац који се одрекао права да раскине уговор због недостатка ствари задржава остала права због тих недостатака (став 3.).

Сагласно одредбама члана 488. наведеног закона, купац који је благовремено и уредно обавестио продавца о недостатку може захтевати од продавца да недостатак уклони или да му преда другу ствар без недостатка, захтевати снижење цене или изјавити да раскида уговор (став 1. тач. 1), 2) и 3)), при чему у с ваком од ових случајева купац има право и на накнаду штете (став 2.), те да, п оред тога, и независно од тога, продавац одговара купцу и за штету коју је овај због недостатка ствари претрпео на другим својим добрима, и то према општим правилима о одговорности за штету (став 3.) .

Законом о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10) прописано је: да ако орган који води поступак наиђе на питање без чијег се решења не може решити сама управна ствар, а то питање чини самосталну правну целину за чије је решење надлежан суд или други орган (претходно питање), он може, под условима из овог закона, сам расправити то питање, или поступак прекинути док надлежни орган то питање не реши (ч лан 134. став 1.); да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, да ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члан 232. став 1. ); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најдоцније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење, те да против новог решења странка има право на жалбу (члан 232. став 2. ).

5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је повређено право на суђење у разумном року неефикасним поступањем управних органа у поступку инспекцијског надзора, у коме се одлучује о потреби санације објекта у коме има стан у власништву, јер поступак траје од 2007. године и још није окончан.

Испитујући допуштеност уставне жалбе ратионе персонае, Уставни суд је пошао од члана 39. Закона о општем управном поступку, којим је одређено да је странка у управном поступку лице по чијем захтеву је покренут поступак или против кога се води поступак или које, ради заштите својих права или правних интереса, има право да учествује у поступк у. Уставни суд је, увидом у достављену документацију и спис е предмета Одељења за инспекцијске послове Управе градске општине Звездара у Београду ИИИ број 354-70/2007, утврдио да је оспорени поступак инспекцијског надзора покренут по службеној дужности, да је у односу на подносиоца уставне жалбе почео да тече 1. октобра 2007. године подношењем жалбе против решења којим му је наложено да изврши санацију и реконструкцију предметног објекта и да је несумњив његов правни интерес да се тај поступак оконча у разумном року.

Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта означеног уставног права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је имао у виду да је појам разумног трајања управног поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном случају, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа који воде поступак, као и од значаја истакнутог права за подносиоца. Полазећи од наведеног, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

Уставни суд је утврдио да је инспекцијски орган у року који се може сматрати разумним доносио решења у оспореном поступку, након њиховог поништавања од стране другостепеног органа. Такође, другостепени орган је у оквиру стандарда разумног рока одлучивао о жалбама којима је подносилац уставне жалбе побијао законитост решења првостепеног органа. Међутим, првостепени орган у току оспореног поступка није поступао у складу са примедбама изнетим у решењима другостепеног органа, што је имало за последицу поништавање новодонетих решења првостепеног органа. Такође, другостепени орган није користио овлашћење из члана 232. став 1. Закона о општем управном поступку да сам или преко првостепеног или замољеног органа допуни поступак и отклони недостатке које је уочио у поступању првостепеног органа, те да, ако нађе да се на основу тих чињеница управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, поништи првостепено решење и сам реши управну ствар.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је превасходни узрок недопустиво дугог трајања предметног поступка враћање предмета првостепеном управном органу ради поновног одлучивања. Уставни суд, с тим у вези, указује на став Европског суда за људска права, да понављање налога нижестепеном органу одлучивања у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (видети мутатис мутандис, предмет Wиерцисзеwска против Пољске , бр ој 41431/98, став број 46, од 25. новембра 2003. године ).

Уставни суд налази да је одлука у овом предмету од великог значаја за подносиоца уставне жалбе, као власни ка стана у згради чија санација је наложена.

Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, Уставни суд је утврдио да подносилац у периоду од годину дана и три месеца није користио могућност да поднесе жалбу због недоношења решења у поновном поступку, након поништавања првостепеног решења од 22. маја 2014. године, али да тиме није битно допринео продужењу оспореног поступка.

Полазећи од тога да предметни поступак инспекцијског надзора меродаван за одлучивање овог суда траје девет година и четири месеца и да о обавези подносиоца уставне жалбе да изврши санацију спорног објекта још није правноснажно одлучено, Уставни суд је оценио да је у управном поступку који се води пред Одељењем за инспекцијске послове Управе градске општине Звездара у Београду у предмету ИИИ број 354-127/2014 (раније предмет ИИИ број 354-70/2007) подносиоцу повређено прав о на суђење у разумном року, зајемчен о одредб ом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15) , уставну жалбу у овом делу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

6. Имајући у виду да подносилац уставне жалбе није истак ао захтев за накнаду нематеријалне штете, а крећући се у оквиру захтева уставне жалбе, Уставни суд је, у складу са одредбама члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да је утврђење повреде права на суђење у разумном року примерен начин правичног задовољења подноси оца.

7. Полазећи од тога да управни поступак поводом кога је поднета уставна жалба још није окончан, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одредио да се штетне последице утврђене повреде Уставом зајемченог права отклоне налагањем надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни управни поступак окончао у најкраћем року, па је одлучио као у тачки 2. изреке.

У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете на име изгубљене закупнине у износу од 4.345.207,84 динара, Уставни суд је констатовао да подноси лац уз уставну жалбу није достави о доказе о постојању штете, њеној висини, као и јасн ој узрочн ој вез и између евентуалне штете и неблаговременог поступања управних органа и суда, те је решио као у тачки 3. изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.

8. Подносилац уставне жалбе, такође, сматра да му је неефикасним поступањем надлежних органа у оспореном поступку инспекцијског надзора повређено право на мирно уживање својине стечено на основу закона .

Испитујући основаност уставне жалбе са становишта означеног права гарантованог чланом 58. став 1. Устава, Уставни суд је најпре констатовао: да је подносилац уставне жалбе стан у предметној згради купио од Александра Новака, на основу уговора о купопродаји овереног пред судом 16. октобра 2006. године; да у време покретања оспореног поступка подносилац није био уписан као власник стана у земљишним књигама; да је у поступку обезбеђења доказа покренутом на предлог подносиоца, судски вештак 27. марта 2007. године доставио суду налаз и мишљење о оштећењима која постоје на стану, радовима које је потребно извести и цени евентуалне санације; да је подносилац, иницирајући предметни поступак инспекцијског надзора, истакао да је, током „елементарне адаптације приметио скривене мане које су се појавиле у стану “.

Уставни суд истиче да из наведених одредаба Закона о облигационим односима произлази: да продавац одговара за материјалне недостатке ствари које је она имала у часу прелаза ризика на купца; да к упац може од продавца да захтева да недостатак уклони, да снизи цен у или може изјавити да раскида уговор, а да у сваком случају има право и на накнаду штете, па и оне коју је због недостатка ствари претрпео на другим својим добрима; да у случају да је уговором ограничена или искључена продавчев а одговорност за материјалне недостатке ствар и, купац задржава остала права због тих недостатака, осим права на раскид уговора.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је подносилац уставне жалбе, због материјалних недостатака стана, као купац, имао могућност да доведе у равнотежу уговорне престације или да раскине уговор о купопродаји стана, а у сваком случају је имао право на накнаду штете. Овај суд стога налази да је подносилац уставне жалбе, захтевима усмереним према сауговарачу из уговора о купопродаји стана, могао да избегне ситуацију у којој му је онемогућено мирно уживање имовине за време трајања поступка у коме се одлучује о потреби санације зграде у којој се стан налази. Уставни суд, такође, истиче да је решење инспекцијског органа којим је забрањена употреба предметне зграде поништено решењем другостепеног органа од 23. децембра 2013. године и да решења која је инспекцијски орган након тога доносио нису садржала наведену забрану, тако да евентуална немогућност подносиоца да користи предметни стан више није могла да буде доведена у везу са актима надлежних органа донетим у оспореном поступку. Коначно, овај суд наглашава да у оспореном поступку још није правноснажно одлучено о томе да ли постоји узрочно-последична веза између оштећења насталих на предметној згради и бесправног извођења радова. Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да се у уставној жалби неосновано указује да је подносиоцу дугим трајањем оспореног поступка повређено право на мирно уживање имовине. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу у делу у коме се истиче повреда означеног права, одлуч ујући као у другом делу тачке 1. изреке.

9. На основу изложеног и одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

Весна Илић Прелић